- ’Fala ti na ovom. – reče. Šta god da sam shvatio, mislim da sad znam šta mi je radit’
- Ima ih i koji prolaze puno gore od tebe, -nastavi glas. Bolje da ne znaš sve, jer nikad vicevi nisu sve ni kazivali. Imaš ti još šanse da budeš na svom mestu. Samo se malo češće uzdaj, u tu tvoju pamet i vodi malo više računa o tome šta i kako radiš, koga i koliko ceniš. Aj’ sad baci tog petla u trsku, da vodeni pacovi imaju šta da razvuku i priseti se bolje, ko te budan čeka u ove sitne sate.
Primetio je tad kako izmaglica na vodi polako poprima boju sivila rane zore.
Au, kol’ko to ima sati, pomisli. I taman je napravio par koraka ka šumskom drumu kad oseti hitnu potrebu da pronađe neko žbunje, ili bar da čučne iza kakvog debelog stabla.
Prekasno, izeš ga, au al’ smrdi.
Baš u tom trenu, visoko u krošnjama oglasi se jedna čavka svojim prodornim jutarnjim krikom.
- Da ne’š i ti možda da pričaš viceve, kokoško žgoljava. Ma pričaj, ne marim.
Bio je tu u blizini neki stari hrast i skoro da ga je nađubrio, baš onako kako se to u šumi obično i radi. Falila mu je koja desetinka, Ipak nije bilo tako kritično, dobio je hrast šta mu sleduje, ostalo se da sanirati, ta i to je za ljude.
- Al’ ovo ipak nisam očekiv’o –reče glasno.
Hrast nije nalazio za shodno da zbog Lale prekida svoj zimski san.
Put do sela mu se odužio i kad je konačno, zašao među bašte hladno jutro je još dodatno zarumenilo Lalin levi obraz, još malko musav od noćašnjih osećanja.
Kao maćak, otirući ga dlanom, kog je prethodno olizao, pogled mu privuče jedan grob na seoskom groblju, kroz koje ga je vodila njegova još uvek pomalo volšebna staza.
Sve se znalo naravno i o tom grobu kao isto kao i o svim ostalima, jedino što živ svet ipak više voli da gleda svoje poslove, a ono što mu je privuklo pogled, beše svež buket predivnih belih ruža pored male sveće koja je, videlo se zgasla tek maločas. I o tom buketu su u selu svi sve znali, osim možda Save Bogdanova, koji najverovatnije, nije ni hteo išta da zna. Mnogi pribegavaju tome, sa nekim stvarima je bolje ne živeti, ako je nekako moguće.
Nastavivši polako ka svojoj kući misli mu se ipak mu okrenuše na Savu
Sava Bogdanov, nikad se nisu baš mnogo voleli. Malo ko ga je trpeo u selu, a voleo, ko zna možda kogod. Bio je on kao i svi svakakav, ali od sorte koju ne baš ne krase blaga narav. naročito dobra dela, prema svojima i pošten odnos prema obavezama i naravno novcima. Bilo je tu svega, čak i ako je pola od seoskih naklapanja o njemu bilo istina, a obično je tako u malim selima, bilo bi malko suviše. Išao krčag na vodu dok nije stigao račun. Jela Bogdanova, žena mu, mirna i tiha, trpela je dok je mogla i znala, a posle se za nju prvo pobrinuo Pera poštar (ta i tako je po službi svojoj, češće navraćao njihovoj kući nego domaćin sam, kažu), pa ubrzo potom, valjda onaj koji svakako brine o svima nama. Ima skoro dve godina kako su je sahranili. Sava se otad primirio, valjda je nešto naučio mislio je Lala, Svi smo mi kadgod pred teškim iskušenjima, a on je tu manje ili više isti ko i svi mi. Možda je samo malo manje pazio kad je trebalo, a možda ga je i Baba Makra samo malo kasnije sustigla. Cveće na Jelin grob nosio je Pera, svake subote naveče, po staroj navici, a sveću palio Sava svake nedelje, pre zore isto po isto toliko staroj navici, kad se obično vraćao kući. Nikad se nisu sreli, mislio je Lala šunjajući se još usnulim sokacima.
- Ima ih i koji prolaze puno gore od tebe, -nastavi glas. Bolje da ne znaš sve, jer nikad vicevi nisu sve ni kazivali. Imaš ti još šanse da budeš na svom mestu. Samo se malo češće uzdaj, u tu tvoju pamet i vodi malo više računa o tome šta i kako radiš, koga i koliko ceniš. Aj’ sad baci tog petla u trsku, da vodeni pacovi imaju šta da razvuku i priseti se bolje, ko te budan čeka u ove sitne sate.
Primetio je tad kako izmaglica na vodi polako poprima boju sivila rane zore.
Au, kol’ko to ima sati, pomisli. I taman je napravio par koraka ka šumskom drumu kad oseti hitnu potrebu da pronađe neko žbunje, ili bar da čučne iza kakvog debelog stabla.
Prekasno, izeš ga, au al’ smrdi.
Baš u tom trenu, visoko u krošnjama oglasi se jedna čavka svojim prodornim jutarnjim krikom.
- Da ne’š i ti možda da pričaš viceve, kokoško žgoljava. Ma pričaj, ne marim.
Bio je tu u blizini neki stari hrast i skoro da ga je nađubrio, baš onako kako se to u šumi obično i radi. Falila mu je koja desetinka, Ipak nije bilo tako kritično, dobio je hrast šta mu sleduje, ostalo se da sanirati, ta i to je za ljude.
- Al’ ovo ipak nisam očekiv’o –reče glasno.
Hrast nije nalazio za shodno da zbog Lale prekida svoj zimski san.
Put do sela mu se odužio i kad je konačno, zašao među bašte hladno jutro je još dodatno zarumenilo Lalin levi obraz, još malko musav od noćašnjih osećanja.
Kao maćak, otirući ga dlanom, kog je prethodno olizao, pogled mu privuče jedan grob na seoskom groblju, kroz koje ga je vodila njegova još uvek pomalo volšebna staza.
Sve se znalo naravno i o tom grobu kao isto kao i o svim ostalima, jedino što živ svet ipak više voli da gleda svoje poslove, a ono što mu je privuklo pogled, beše svež buket predivnih belih ruža pored male sveće koja je, videlo se zgasla tek maločas. I o tom buketu su u selu svi sve znali, osim možda Save Bogdanova, koji najverovatnije, nije ni hteo išta da zna. Mnogi pribegavaju tome, sa nekim stvarima je bolje ne živeti, ako je nekako moguće.
Nastavivši polako ka svojoj kući misli mu se ipak mu okrenuše na Savu
Sava Bogdanov, nikad se nisu baš mnogo voleli. Malo ko ga je trpeo u selu, a voleo, ko zna možda kogod. Bio je on kao i svi svakakav, ali od sorte koju ne baš ne krase blaga narav. naročito dobra dela, prema svojima i pošten odnos prema obavezama i naravno novcima. Bilo je tu svega, čak i ako je pola od seoskih naklapanja o njemu bilo istina, a obično je tako u malim selima, bilo bi malko suviše. Išao krčag na vodu dok nije stigao račun. Jela Bogdanova, žena mu, mirna i tiha, trpela je dok je mogla i znala, a posle se za nju prvo pobrinuo Pera poštar (ta i tako je po službi svojoj, češće navraćao njihovoj kući nego domaćin sam, kažu), pa ubrzo potom, valjda onaj koji svakako brine o svima nama. Ima skoro dve godina kako su je sahranili. Sava se otad primirio, valjda je nešto naučio mislio je Lala, Svi smo mi kadgod pred teškim iskušenjima, a on je tu manje ili više isti ko i svi mi. Možda je samo malo manje pazio kad je trebalo, a možda ga je i Baba Makra samo malo kasnije sustigla. Cveće na Jelin grob nosio je Pera, svake subote naveče, po staroj navici, a sveću palio Sava svake nedelje, pre zore isto po isto toliko staroj navici, kad se obično vraćao kući. Nikad se nisu sreli, mislio je Lala šunjajući se još usnulim sokacima.