(Sosi je l’?)
To je naravno samo vic, i to, naravno nema nikakve veze sa realnošću, niti važi generalano za lalinski svet uopšte.
Molim lepo.
Ono jeste, da ti ljudi rade naporno i danas, u ova teška vremena i ne stižu baš svuda, kuda bi ’teli, a nije lako ni na’raniti tol’ki svet, budimo iskreni. Pa još i da stignu i da se razračunavaju sa kojekakim komendijama?
Ma, dojte sebi.
Vicevi nastaju od onog šta dokon svet pripoveda i prepripoveda. Od ovog zadnjeg naročito, a
ovo je ispala priča o tome kako je nastao jedan vic o Lali ili zašto nije nastala legenda.
Lala, koji bi sam izaš’o sa svim tim na kraj, mor’o bi biti odavno Supermenov deda, a nije da ne bi ’teo, sam’ još kad bi i mog’o.
Jedino , tada dokon svet ne bi im’o materijala da ga stavlja u viceve.
Moš il’ u bajku, il’ u sprdačinu, staro je pravilo, koje važi i za Lalu.
Dočim, nije se dopalo Sosi, što njen Lala svako veče odma+ posle večere zaspe k’o zaklan i još hrče, prozori se tresu, taman da komšiluk ne mora ništa ni da zapitkuje, ta oni su i oduvek sve najbolje znali, lebac im njiov. Zna ona, vremena su svakava, ubi se čovek od rada, nije više ni deran, problema i briga uvek sve više, ali ako neko misli da je njoj lako, ceo dan po kući, svaki dan po kući, sve živo po kući a i oko kuće, sama, a uveče gasi sveću, pa sutra opet, ako neko i tako misli, bolje mu da to glasno ne kaže.
Nije svet ako nema pravde, a ne mož’ da nema, tako je nekako mislila kad se onomad, jednom požalila komšinici (koja je naravno sve to već znala, al’ opet).
- Soso, treba lepo da mu kažeš, šta te muči, pa nek’ vidi šta će. –glasio je prijateljski i od srca baška, savet.
- Joj Bože, Perso, pa kako to da mu to kažem?
- Isto tako k’o kad ti uđe u kuću blatnjavih cipela, ne pusti vodu za sobom, mljacka za stolom i znaš več kako to ide.
- Pa znam ali ’di je to isto?
- Šta ’di? Kak’ ne bi bilo isto? To smo samo mi žene krive, što od tog pravimo belaj, Sa njima je oduvek trebalo načisto, pa ’š da vidiš. Danas se to tako radi, kamo sreće da je bilo oduvek? Eno vidi kako je kod šavba. Da bi smeo Fric onoj svojoj Holcerovoj štagod prigovorit, šta misliš da l’ bi ih bilo petoro? Sve jedan drugom do uva, a radi i Fric, nije da ne radi. Svi oni rade, moja Soso.
Sosa ćuti i guta, a Persu krenulo, i kao što tad obično biva, kako je krene, ona sve manje zna da stane. Nije svaki dan, kad se ženko dokopa da bude tako ubedljivo u pravu. Soli i šakom i kapom sve dok joj nije ponestalo i argumenata i primera iz života, televizije, Interneta, pa stigla i mašta na red. Tad je nastaju legende, ustvari češće vicevi. Na kraju, skoro svaka legenda započela je svoju karijeru ili kao vic ili kao trač, ponekad i mastan. Evo, Ilijada na primer. No, Sosa i dalje ćuti, kao da je naslućivala taj trenutak, ej’ naravno da jeste.
- Eto, i ja sam, ako o’š da znaš (naravno da ’oću, pomisli Sosa), sa mojim Stevanom imala isti problem, prošlog leta... –ne prekida Persa i dalje narajcana Sosinim setnim ćutanjem i primereno odglumljenim patničkim pogledom. Žacnula se ona malo, doduše, ali prekasno, breg je prevaljen. Vidi ona, sad će još morati samo da pazi, da kola ne krenu prebzo nizbrdo, al’ ko zna zašto je to dobro. Sad nema nazad.
- Ti? -živnu Sosa iz mesta, Ma ne mož’ bit’ Perso. Ne mog’ da verujem. Aj’ molim te kaži mi kako si ga rešila, jer ja ovako više stvarno ne mogu. Oma sam, znala draga moja, da ’š mi pomoć’.
Odmah i direktno u glavu problemu, tako to ide oduvek. Kad se breg prevali, bio on mali, onaj podmukli ravničarski ili onaj strm, bezobrazni gorštački, kola mogu samo nizbrdo.
E, Perso ti i tvoja jezičina.
Ali, nije samo jezik, tu je i sujeta koja će pustiti svaka kola, niz bilo koji breg, a sve pre nego priznati grešku i povući se, pogotovo sad kad je u pravu bez prestanka skoro celih pola sata.
- Pa, ja sam to rešila malo ipak na naš način, znaš? –poče malo nesigurno Persa, ali daleko od toga da ostavlja sumnju da stvar nije rešena jednom za svagda (dabome).
- Nema veze, samo kad si ga rešila, ’ajde pričaj.
Snebivajući se tobože, dugovlačila je, ne bi li na brzinu šta smislila, ali tu i nema baš puno šta da se izmišlja, kola idu nizbrdo, ’di god da upireš i onda dođe taj trenutak kad pukne cela priča, pa ko živ ko mrtav.
- Znaš, ja sam se pravila bolesna. –poče odlučno. Tako ležim, pa me boli ovo, pa ono, pa ne mogu ovo, pa ono, pa me baš briga šta mi govori i trajalo je dosta dok moj Steva nije primetio. Nemoj da te to iznenadi, nisu oni svi toliki pajvani da ne vide ništa kod očiju, samo teško ukapiraju šta treba da rade, a isto tako ih je sram da pitaju nekoga, još i više.
- Da, znam, a šta je bilo posle?
- Posle nisam znala šta ću, ’teo da me vodi lekaru, al’ srećom naišla mi nekako baš tada, baba Makra, ona mi pomogla.
- Makra? Iju, bože me oprosti, šta ti je kazala?
- To je za nju ništa, Imala je ona taki pacijentkinja, ne zna se. O’ma’ je rekla Stevi ovako: Slušaj Stevane, ovoj tvojoj neć’ bit’ nikako dobro, ako ne uradiš kako ti kažem. Ne šalim se, stvar je ozbiljna. Pazi ovako, ima da zakolješ navećeg petla, na mlad Mesec, oko svetog Jovana Nepomuka odeš u šumu, na Šarkanjoš, tamo di su Viline Vode, sam. Ponećeš petla i ponudićeš ga mladim vilama, ako budeš dobar kašće ti šta da radiš. Jes’ razumeo? Baš tako mu je govorila, onako tiho a jako u predsoblju. Ja sam se pravila da spavam, a sve sam čula.
- I šta je on kaz’o na to?
- Nije ni gukno, on se boji mraka više neg’ milicije i popova zajedno.
- Pa jel otiš’o onda?
- Da šta je?
- I šta je bilo tamo na toj vodi?
- Pa valjda zna Makra kako to da priredi? Otkud ja znam? Idi ti pa je pitaj ako smeš. Ja sam joj dala još dve flaše one dobre rakije od preklane, što se mene tiče, k’o da sam je i pitala.
[- Ma, dobro to Perso, nego šta je bilo, mislim, posle?
- Šta posle?
- Pa, sa vama dvoma zaboga?
[- A, to? Pa slušaj, vredelo je. (vragolasti osmeh u trejajnju jedne nanosekunde i teatralno dugo prevrtanje očima). Jedino, mislim da bi njima svima valjalo tako šta kadgod i zanoviti.
Ima crni petak i u Lalinom kalendaru.
I isto mu je tako crn kao što je crn kod svih ostalih.
Badava lep život, komotan struk, žuta supa, svake nedelje, pečenje u luku, domaći slatki krompir, doboš torta sa domaćim šlagom i čaša crnog vina, pre nego se malo još odrema. Badava Lalo, to ti je nedelja, a u petak nanoć ti je svetac, taj vodeni.
Nastaviće se
To je naravno samo vic, i to, naravno nema nikakve veze sa realnošću, niti važi generalano za lalinski svet uopšte.
Molim lepo.
Ono jeste, da ti ljudi rade naporno i danas, u ova teška vremena i ne stižu baš svuda, kuda bi ’teli, a nije lako ni na’raniti tol’ki svet, budimo iskreni. Pa još i da stignu i da se razračunavaju sa kojekakim komendijama?
Ma, dojte sebi.
Vicevi nastaju od onog šta dokon svet pripoveda i prepripoveda. Od ovog zadnjeg naročito, a
ovo je ispala priča o tome kako je nastao jedan vic o Lali ili zašto nije nastala legenda.
Lala, koji bi sam izaš’o sa svim tim na kraj, mor’o bi biti odavno Supermenov deda, a nije da ne bi ’teo, sam’ još kad bi i mog’o.
Jedino , tada dokon svet ne bi im’o materijala da ga stavlja u viceve.
Moš il’ u bajku, il’ u sprdačinu, staro je pravilo, koje važi i za Lalu.
Dočim, nije se dopalo Sosi, što njen Lala svako veče odma+ posle večere zaspe k’o zaklan i još hrče, prozori se tresu, taman da komšiluk ne mora ništa ni da zapitkuje, ta oni su i oduvek sve najbolje znali, lebac im njiov. Zna ona, vremena su svakava, ubi se čovek od rada, nije više ni deran, problema i briga uvek sve više, ali ako neko misli da je njoj lako, ceo dan po kući, svaki dan po kući, sve živo po kući a i oko kuće, sama, a uveče gasi sveću, pa sutra opet, ako neko i tako misli, bolje mu da to glasno ne kaže.
Nije svet ako nema pravde, a ne mož’ da nema, tako je nekako mislila kad se onomad, jednom požalila komšinici (koja je naravno sve to već znala, al’ opet).
- Soso, treba lepo da mu kažeš, šta te muči, pa nek’ vidi šta će. –glasio je prijateljski i od srca baška, savet.
- Joj Bože, Perso, pa kako to da mu to kažem?
- Isto tako k’o kad ti uđe u kuću blatnjavih cipela, ne pusti vodu za sobom, mljacka za stolom i znaš več kako to ide.
- Pa znam ali ’di je to isto?
- Šta ’di? Kak’ ne bi bilo isto? To smo samo mi žene krive, što od tog pravimo belaj, Sa njima je oduvek trebalo načisto, pa ’š da vidiš. Danas se to tako radi, kamo sreće da je bilo oduvek? Eno vidi kako je kod šavba. Da bi smeo Fric onoj svojoj Holcerovoj štagod prigovorit, šta misliš da l’ bi ih bilo petoro? Sve jedan drugom do uva, a radi i Fric, nije da ne radi. Svi oni rade, moja Soso.
Sosa ćuti i guta, a Persu krenulo, i kao što tad obično biva, kako je krene, ona sve manje zna da stane. Nije svaki dan, kad se ženko dokopa da bude tako ubedljivo u pravu. Soli i šakom i kapom sve dok joj nije ponestalo i argumenata i primera iz života, televizije, Interneta, pa stigla i mašta na red. Tad je nastaju legende, ustvari češće vicevi. Na kraju, skoro svaka legenda započela je svoju karijeru ili kao vic ili kao trač, ponekad i mastan. Evo, Ilijada na primer. No, Sosa i dalje ćuti, kao da je naslućivala taj trenutak, ej’ naravno da jeste.
- Eto, i ja sam, ako o’š da znaš (naravno da ’oću, pomisli Sosa), sa mojim Stevanom imala isti problem, prošlog leta... –ne prekida Persa i dalje narajcana Sosinim setnim ćutanjem i primereno odglumljenim patničkim pogledom. Žacnula se ona malo, doduše, ali prekasno, breg je prevaljen. Vidi ona, sad će još morati samo da pazi, da kola ne krenu prebzo nizbrdo, al’ ko zna zašto je to dobro. Sad nema nazad.
- Ti? -živnu Sosa iz mesta, Ma ne mož’ bit’ Perso. Ne mog’ da verujem. Aj’ molim te kaži mi kako si ga rešila, jer ja ovako više stvarno ne mogu. Oma sam, znala draga moja, da ’š mi pomoć’.
Odmah i direktno u glavu problemu, tako to ide oduvek. Kad se breg prevali, bio on mali, onaj podmukli ravničarski ili onaj strm, bezobrazni gorštački, kola mogu samo nizbrdo.
E, Perso ti i tvoja jezičina.
Ali, nije samo jezik, tu je i sujeta koja će pustiti svaka kola, niz bilo koji breg, a sve pre nego priznati grešku i povući se, pogotovo sad kad je u pravu bez prestanka skoro celih pola sata.
- Pa, ja sam to rešila malo ipak na naš način, znaš? –poče malo nesigurno Persa, ali daleko od toga da ostavlja sumnju da stvar nije rešena jednom za svagda (dabome).
- Nema veze, samo kad si ga rešila, ’ajde pričaj.
Snebivajući se tobože, dugovlačila je, ne bi li na brzinu šta smislila, ali tu i nema baš puno šta da se izmišlja, kola idu nizbrdo, ’di god da upireš i onda dođe taj trenutak kad pukne cela priča, pa ko živ ko mrtav.
- Znaš, ja sam se pravila bolesna. –poče odlučno. Tako ležim, pa me boli ovo, pa ono, pa ne mogu ovo, pa ono, pa me baš briga šta mi govori i trajalo je dosta dok moj Steva nije primetio. Nemoj da te to iznenadi, nisu oni svi toliki pajvani da ne vide ništa kod očiju, samo teško ukapiraju šta treba da rade, a isto tako ih je sram da pitaju nekoga, još i više.
- Da, znam, a šta je bilo posle?
- Posle nisam znala šta ću, ’teo da me vodi lekaru, al’ srećom naišla mi nekako baš tada, baba Makra, ona mi pomogla.
- Makra? Iju, bože me oprosti, šta ti je kazala?
- To je za nju ništa, Imala je ona taki pacijentkinja, ne zna se. O’ma’ je rekla Stevi ovako: Slušaj Stevane, ovoj tvojoj neć’ bit’ nikako dobro, ako ne uradiš kako ti kažem. Ne šalim se, stvar je ozbiljna. Pazi ovako, ima da zakolješ navećeg petla, na mlad Mesec, oko svetog Jovana Nepomuka odeš u šumu, na Šarkanjoš, tamo di su Viline Vode, sam. Ponećeš petla i ponudićeš ga mladim vilama, ako budeš dobar kašće ti šta da radiš. Jes’ razumeo? Baš tako mu je govorila, onako tiho a jako u predsoblju. Ja sam se pravila da spavam, a sve sam čula.
- I šta je on kaz’o na to?
- Nije ni gukno, on se boji mraka više neg’ milicije i popova zajedno.
- Pa jel otiš’o onda?
- Da šta je?
- I šta je bilo tamo na toj vodi?
- Pa valjda zna Makra kako to da priredi? Otkud ja znam? Idi ti pa je pitaj ako smeš. Ja sam joj dala još dve flaše one dobre rakije od preklane, što se mene tiče, k’o da sam je i pitala.
[- Ma, dobro to Perso, nego šta je bilo, mislim, posle?
- Šta posle?
- Pa, sa vama dvoma zaboga?
[- A, to? Pa slušaj, vredelo je. (vragolasti osmeh u trejajnju jedne nanosekunde i teatralno dugo prevrtanje očima). Jedino, mislim da bi njima svima valjalo tako šta kadgod i zanoviti.
Ima crni petak i u Lalinom kalendaru.
I isto mu je tako crn kao što je crn kod svih ostalih.
Badava lep život, komotan struk, žuta supa, svake nedelje, pečenje u luku, domaći slatki krompir, doboš torta sa domaćim šlagom i čaša crnog vina, pre nego se malo još odrema. Badava Lalo, to ti je nedelja, a u petak nanoć ti je svetac, taj vodeni.
Nastaviće se
