Podrazumevalo se...nema te promene vremena, a da ja ne zakacim prehladu.
I evo, budim se tog jutra, a glava kao da je od cementa. Kijam i smrcam i gledam kako napolju lije kisa, ovde unutra lije moj nos i hocu samo da umrem, ako je moguce.
Odvucem se nekako do kupatila, ceo svet mi se vrti u sarama podnih plocica, a kupatilo, naravno, ledeno (nema radijatora u septembru) i podrazumeva se:
Apciha! Apciha! Apcihahahaha!
Iskijam se kao kreten, cujem u kratkim pauzama, nesto lupa...sta lupa, majku mu, da ne lupa meni u glavi?
Nije u glavi, nego po glavi...probudila sam komsiju sa sprata, pa me sad covek civilizovano obavestava da sam mu oduzela sat spavanja (komsija je bankar, radi od devet, pa se lepo meskolji u krevetu do osam).
Posaljem komsiju tamo gde pripada, a usput i citavu porodicu i uzu familiju sa njim i hajde, natrag u krevet.
Danas nista od slikanja...em se jedva drzim na nogama, em mi boje igraju pred ocima, pa mislim da bi mi na radu i ekspresionista pozavideo.
Brzo pod jorgan, vec se radujem toplom termoforu koji ceka, kada ono...krevet mokar, natopljen.
Ok, prvo mi na pamet pada nesto neprijatno, razmisljam da li sam se na vreme probudila i sve u tom stilu, a onda vidim sta je...termofor procureo. Posaljem i Kineze kod kojih sam ga kupila da prave drustvo komsiji, nekako se odvucem do ormana, uzmem presvlaku i 'ajde, presvlaci. Jel' znate da mrzim jorgane?
Nema veze, nekako sve sredim, bacim posteljinu u cosak, da ceka neki bolji dan i uvucem se u krevet. Hocu da gledam tv, onda se setim svih nebuloza koje se pre podne daju, pa odustanem. Odlucim da lepo zaspim i prespavam prehladu.
Hoces.
Negde dva sata kasnije skacem kao oparena, misleci da je smak sveta...zvono na vratima zvoni kao da mu neko cedi dusu, a taj neko je bas legao na njega. Pokupim srce negde iz donjeg dela pizame, nekako se povratim i krenem da otvorim. Suzdrzavam psovku, za slucaj da je cika postar u pitanju...fini je covek. Svi ostali nece biti te srece. Ili hoce.
Nije postar, nego Goca, moja draga komsinica/prijateljica. Cula je kako kijam, pa mi je, po uzoru na U.S. filmove, donela supicu sa knedlama (nisam imala srca da joj kazem da se obicno nosi sa rezancima, a i znajuci koliko njeni rezanci neodoljivo podsecaju na crve, nije cudo). Donela je i neki lek za prehladu, kaze deluje odmah, ali prvo moram supu.
Nabacim osmeh (ko da sirim strik sa mokrim vesom, nikako da izravnam...da necu da se slogiram?) i zahvalim, ali, neces vala...ma ona ce da ostane i lepo svojim ocima posmatra kako jedem, da ne eskiviram.
Nebesa, imajte milosti...
Nekako sednem za sto, probam supu i hocu dusu da ispustim...gori i nebo i zemlja i moje nepce od belog bibera i izgleda, cilija (!!!). Zagrcnem se, zakasljem se, zacrvenim se kao rak, vazduha, vazduha...a Goca se smesi i kaze:"Fino, vec deluje!" sva srecna kao prasence kad piski...to je recept koji je nasla u nekim novinama sa prirodnim lekovima, 100% provereno.
-Jel' da je dobar?-pita zabrinuto, a ja ne mogu da je razocaram, nego se samo smesim (grc) i jedem...ma dobar je, dobar je. Hocu da me sahrane u metalnom sanduku...posle ove supe, drveni cu da progorim, pa ce da bude blam na sprovodu.
Knedle su visokog kvaliteta...ako od njih sagradite kucu, nece da popusti u sledecih 75 godina...za posle ne garantujem. Ali bar taj ukus nedokuvanog brasna donekle ubija ljutinu.
Pojedem supu, propistim "dovidenja" srecnoj Goci koja odlazi i nekako se ponovo vratim u krevet. Na pola sata. A onda supa dospe u drugi kraj digestivnog sistema i nema vise lezanja, ako necu jos jednu posteljinu na podu. Via WC.
Nema price dalje od vrata...proklinjem i Gocu i supu i prehladu, a onda pocinjem da kijam, naravno, jer je kupatilo jos uvek ledeno i nestaje toalet papira i komsinica pocinje da lupa sa sprata (komsija otisao na posao, sad je njen red da preuzme smenu). I svet je pakao od kijanja, smrkanja i urlanja psovki izmedu.
Ne secam se najbolje kako sam se ponovo nasla u krevetu...znam da je cetka za kupanje, bacena na plafon, napravila dobru rupu u malteru, sto me ceka za popravku, ako prezivim prehladu.
Popodne je samo duga smena kijanja i smrkanja i smrkanja i kijanja i kasljucanja (sa sve percetom u grlu) izmedu je samo jad i beda.
Negde oko dva uzmem lek koji je Goca donela i prvo nista...onda glavobolja...hocu da razbijem zid glavom, manje ce boleti, a mozda me osamuti. Mozda bih i probala, ali ne mogu da ustanem iz kreveta. Zato lezim i molim sve svece za pomoc. Negde pola sata kasnije, glavobolja malo umine. Smrkavica ostaje.
Prolaze sati. Zaspim, probudim se, zaspim, probudim se...negde u tom intervalu, zvonio je mobilni, znam da sam se javila, mislim da je bio Zvonko...samo koji Zvonko, kad ja ne znam nijednog? Ili je pogresio broj ili sam ja halucinirala, ali lepo smo se ispricali...
Zvao je i tata, da pita za neke karte za predstavu...ustvari, cuo je da sam prehladena (opet Gocino maslo), pa da proveri. Razuverim ga koliko mogu, zabranim mu da dolazi (ili da kaze bilo kome od porodice, sto znam da ce svejedno uraditi) i uverim ga da sam uradila sve sto se moze uraditi i da cu zvati lekara ako mi bude gore. Slozi se sa svim.
Negde oko cetiri, eto njega, sa gomilom voca svih boja i oblika. Proveri mi temperaturu, natera me da popijem aspirin i da pojedem pomorandzu. Tek negde oko sedam uspem da ga nagovorim da se vrati kuci, umesto da prespava...to mi iscedi i poslednje atome snage i kada ode, ponovo padam u krevet-pravac koma.
Budim se negde oko ponoci, odlucim nesto da pojedem i vidim, malo mi je bolje...Gocina supa i tatine narandze su se nekako slozile u mom stomaku, prezivela sam, pa uspem da odzvacem jedan laksi sendvic i da popijem caj.
Stisnem nos da ne kijam (pola noci je), obidem toalet, pa natrag u krevet, sa paklom maramica i nadom da je to kraj jednog uzasnog dana...a sutra, sutra ce vec stvarno biti bolje. Takve su moje prehlade.
I evo, budim se tog jutra, a glava kao da je od cementa. Kijam i smrcam i gledam kako napolju lije kisa, ovde unutra lije moj nos i hocu samo da umrem, ako je moguce.
Odvucem se nekako do kupatila, ceo svet mi se vrti u sarama podnih plocica, a kupatilo, naravno, ledeno (nema radijatora u septembru) i podrazumeva se:
Apciha! Apciha! Apcihahahaha!
Iskijam se kao kreten, cujem u kratkim pauzama, nesto lupa...sta lupa, majku mu, da ne lupa meni u glavi?
Nije u glavi, nego po glavi...probudila sam komsiju sa sprata, pa me sad covek civilizovano obavestava da sam mu oduzela sat spavanja (komsija je bankar, radi od devet, pa se lepo meskolji u krevetu do osam).
Posaljem komsiju tamo gde pripada, a usput i citavu porodicu i uzu familiju sa njim i hajde, natrag u krevet.
Danas nista od slikanja...em se jedva drzim na nogama, em mi boje igraju pred ocima, pa mislim da bi mi na radu i ekspresionista pozavideo.
Brzo pod jorgan, vec se radujem toplom termoforu koji ceka, kada ono...krevet mokar, natopljen.
Ok, prvo mi na pamet pada nesto neprijatno, razmisljam da li sam se na vreme probudila i sve u tom stilu, a onda vidim sta je...termofor procureo. Posaljem i Kineze kod kojih sam ga kupila da prave drustvo komsiji, nekako se odvucem do ormana, uzmem presvlaku i 'ajde, presvlaci. Jel' znate da mrzim jorgane?
Nema veze, nekako sve sredim, bacim posteljinu u cosak, da ceka neki bolji dan i uvucem se u krevet. Hocu da gledam tv, onda se setim svih nebuloza koje se pre podne daju, pa odustanem. Odlucim da lepo zaspim i prespavam prehladu.
Hoces.
Negde dva sata kasnije skacem kao oparena, misleci da je smak sveta...zvono na vratima zvoni kao da mu neko cedi dusu, a taj neko je bas legao na njega. Pokupim srce negde iz donjeg dela pizame, nekako se povratim i krenem da otvorim. Suzdrzavam psovku, za slucaj da je cika postar u pitanju...fini je covek. Svi ostali nece biti te srece. Ili hoce.
Nije postar, nego Goca, moja draga komsinica/prijateljica. Cula je kako kijam, pa mi je, po uzoru na U.S. filmove, donela supicu sa knedlama (nisam imala srca da joj kazem da se obicno nosi sa rezancima, a i znajuci koliko njeni rezanci neodoljivo podsecaju na crve, nije cudo). Donela je i neki lek za prehladu, kaze deluje odmah, ali prvo moram supu.
Nabacim osmeh (ko da sirim strik sa mokrim vesom, nikako da izravnam...da necu da se slogiram?) i zahvalim, ali, neces vala...ma ona ce da ostane i lepo svojim ocima posmatra kako jedem, da ne eskiviram.
Nebesa, imajte milosti...
Nekako sednem za sto, probam supu i hocu dusu da ispustim...gori i nebo i zemlja i moje nepce od belog bibera i izgleda, cilija (!!!). Zagrcnem se, zakasljem se, zacrvenim se kao rak, vazduha, vazduha...a Goca se smesi i kaze:"Fino, vec deluje!" sva srecna kao prasence kad piski...to je recept koji je nasla u nekim novinama sa prirodnim lekovima, 100% provereno.
-Jel' da je dobar?-pita zabrinuto, a ja ne mogu da je razocaram, nego se samo smesim (grc) i jedem...ma dobar je, dobar je. Hocu da me sahrane u metalnom sanduku...posle ove supe, drveni cu da progorim, pa ce da bude blam na sprovodu.
Knedle su visokog kvaliteta...ako od njih sagradite kucu, nece da popusti u sledecih 75 godina...za posle ne garantujem. Ali bar taj ukus nedokuvanog brasna donekle ubija ljutinu.
Pojedem supu, propistim "dovidenja" srecnoj Goci koja odlazi i nekako se ponovo vratim u krevet. Na pola sata. A onda supa dospe u drugi kraj digestivnog sistema i nema vise lezanja, ako necu jos jednu posteljinu na podu. Via WC.
Nema price dalje od vrata...proklinjem i Gocu i supu i prehladu, a onda pocinjem da kijam, naravno, jer je kupatilo jos uvek ledeno i nestaje toalet papira i komsinica pocinje da lupa sa sprata (komsija otisao na posao, sad je njen red da preuzme smenu). I svet je pakao od kijanja, smrkanja i urlanja psovki izmedu.
Ne secam se najbolje kako sam se ponovo nasla u krevetu...znam da je cetka za kupanje, bacena na plafon, napravila dobru rupu u malteru, sto me ceka za popravku, ako prezivim prehladu.
Popodne je samo duga smena kijanja i smrkanja i smrkanja i kijanja i kasljucanja (sa sve percetom u grlu) izmedu je samo jad i beda.
Negde oko dva uzmem lek koji je Goca donela i prvo nista...onda glavobolja...hocu da razbijem zid glavom, manje ce boleti, a mozda me osamuti. Mozda bih i probala, ali ne mogu da ustanem iz kreveta. Zato lezim i molim sve svece za pomoc. Negde pola sata kasnije, glavobolja malo umine. Smrkavica ostaje.
Prolaze sati. Zaspim, probudim se, zaspim, probudim se...negde u tom intervalu, zvonio je mobilni, znam da sam se javila, mislim da je bio Zvonko...samo koji Zvonko, kad ja ne znam nijednog? Ili je pogresio broj ili sam ja halucinirala, ali lepo smo se ispricali...
Zvao je i tata, da pita za neke karte za predstavu...ustvari, cuo je da sam prehladena (opet Gocino maslo), pa da proveri. Razuverim ga koliko mogu, zabranim mu da dolazi (ili da kaze bilo kome od porodice, sto znam da ce svejedno uraditi) i uverim ga da sam uradila sve sto se moze uraditi i da cu zvati lekara ako mi bude gore. Slozi se sa svim.
Negde oko cetiri, eto njega, sa gomilom voca svih boja i oblika. Proveri mi temperaturu, natera me da popijem aspirin i da pojedem pomorandzu. Tek negde oko sedam uspem da ga nagovorim da se vrati kuci, umesto da prespava...to mi iscedi i poslednje atome snage i kada ode, ponovo padam u krevet-pravac koma.
Budim se negde oko ponoci, odlucim nesto da pojedem i vidim, malo mi je bolje...Gocina supa i tatine narandze su se nekako slozile u mom stomaku, prezivela sam, pa uspem da odzvacem jedan laksi sendvic i da popijem caj.
Stisnem nos da ne kijam (pola noci je), obidem toalet, pa natrag u krevet, sa paklom maramica i nadom da je to kraj jednog uzasnog dana...a sutra, sutra ce vec stvarno biti bolje. Takve su moje prehlade.
