.
.
- Da o Mireli je reč.- rekao sam tada neoprezno. - Ono što ste naveli desilo se posle jedne neobične večeri. Skupilo se društvo, koje smo činili moja tadašnja cura Dijana, njena prijateljica Emilija, izvesni Dragan i ja. Dosta smo popili. - prosto nisam mogao da se zaustavim gonjen njenim prodornim pogledom - Emilija je delovala nadrndano. Dragan joj je bio prijatelj ili bivši momak, nikad to nisam uspeo da razaberem. Imali su neki nakaradan i ne baš sasvim zdrav odnos. Ko zna, možda su čak bili i rođaci. - Anastazija je uglavnom ćutala i značajno klimala glavom, a ja sam pričao, pričao i pričao. - Iako to tada još nisam znao, Mirela me je simpatisala. U stvari, u to vreme sam verovao da je Emilija ona kojoj se dopadam.
- Po čemu ste to zaključili?
- Dijana i Emilija su bile prijateljice i obe su bile prilično otkačena stvorenja. Često smo se igrali rečima.
- Možete li mi te igre malo razjasniti?
- Zakrabuljena flertovanja, šifrovane poruke, ispipavanja kvaliteta farmerica. Bilo je to... kako bih rekao... uzbudljivo.
- Vaša devojka je znala za ta flertovanja?
- Oh itekako! Smejala se našim igrama, ali koliko ih je zapravo podržavala shvatio sam jedne čudne noći dok sam vozio Emiliju kući. Dijana je sedela kraj mene, a Emilija pozadi. U početku je ceo događaj delovao naivno. Dijana se ponašala naizgled ljubomorno, Prebacivala je Emiliji flertovanje, a zatim je počela da provocira. Govorila joj je kako samo laprda i da se u stvari i ne usuđuje da me dodirne. Bilo mi je neugodno, ali njeno me je ponašanje uzbuđivalo i onda...
- Šta se tada dogodilo?
- Emilija me je obuhvatila otpozadi... Osetio sam njene dlanove na međunožju i.... Mislio sam da Dijana ne primećuje šta se događa, da će se Emilija povući... Ne znam ni sam šta sam zamišljao...
- Nastavite.
- U jednom trenutku postao sam svestan da je Dijanina šaka položena na Emilijinu. Mislio sam da ću eksplodirati. Dijana je ta koja mi je otkopčala pantalone, Ona me je ukrućenog predala u ruke prijateljici.
- Nastavite.
- Onda se nagla unatrag preko sedišta i njih dve se stadoše ljubiti. Emilija me je držala. Nepokretno. Toplo. I sve snažnije. Samo tren pre no što bih ejakulirao, stigosmo do njene zgrade. Pustila me je bez ikakvog prelaza i izašla iz auta. Njih dve su se hladno pozdravile i nas dvoje smo se odvezli.
- Kakve ovo ima veze sa devojkom koja je oduzela sebi život.
- Nisam siguran, ali čini mi se mnogo. Te večeri Mirela je bila u klubu i pozdravio sam se sa njom, kada mi se Emilija obratila. Dragan je navodno bio zateleban u Mirelu, ali je eto stidljiv, pa sam zamoljen da je nekako dovedem u naše društvo. Dugo sam se nećkao. Nije mi bilo do provodadžisanja. Znam da je Emilija to mirno prihvatila, ali Dijana nije. Ona je zakuvala celu zavrzlamu. Zadirkivala me je, ponižavala. Navodno je ona bila jedina glupača sa kojom mogu da se tucam, da nikom nisam potreban... I tako ... Tako je to počelo.
- Šta je tačno počelo?
- Mirelina propast. Doveo sam je u društvo i pili smo. Završili smo u Draganovom stanu. Dijana je podstrekivala Mirelu na slobodno ponašanje, no umesto za Dragana, ova se sve vreme lepila za mene. Najzad je Dijana promenila ploču. Počela je da je nagovara da se mazi sa mnom i najzad se desilo. Dragan se ljubio sa Emilijom, ja sa Mirelom, a Dijana se samozadovoljavala sedeći u fotelji poput gospodarice. U jednom trenutku Dragan i ja smo se našli po strani, a Dijana i Emilija su mazile Mirelu.
- Mislite imale su lezbijski odnos?
- Da. Mireli je bilo neprijatno, pokušavala je da prekine igru, ali ove dve nisu popuštale. Emilija ju je u jednom trenutku čak i ošamarila.
- Zašto joj niste pomogli?
- I dan danas se pitam zašto. Bio sam pijan, uzbuđen. Možda i ravnodušan prema Mirelinim vapajima. Dugo je trajalo i Mirela je plakala. Potom sam je odvezao kući.
- Kakvog smisla ima ova golicava ispovest?
- Objašnjavam zašto se Mirela ubila. Bila je patrijarhalno vaspitano devojče. A i ja sam je više puta grubo odbio.
- Odbili ste je? Odakle sad to?
- Oh, nedugo po tom događaju počela je da mi se nabacuje, posebno pošto sam raskinuo sa Dijanom. Veče pre no što je izvršila samoubistvo nazvao sam je lezbijkom.
- I? Kakve su bile njene reakcije?
- Kao da sam je udario. Rekla je da je nikad više neću videti.
Uspomene blede dok postavljam minijaturno pojačalo na sto. Prvo Anastazijino iskustvo, čim se probudi, biće susret sa mojim poklonom. Nesiguran sam. Kako li će to delovati na nju? Hoće li joj biti drago? Da li će mi reći hvala? Ponosan sam na maleno čudo tehnike. Samostalno sam ga sklopio i svaki elemenat imitira „maršalove“ EZ cevi. Brine me uglavnom Anastazijina reakcija. Matori će se ionako povinovati svakoj njenoj želji kao što je to oduvek i činio. Oštri pogled zakriven joj je kapcima. Izvijeni nos i tanane usnice opominju na žestoku prirodu. Možda je baš to čini egzotičnom i privlačnom. A koliko je opasna dobro znam. Maestralno me je pročistila od krivice. Sećam se sudnice i dana kad je pozvan izvesni Zoran Albijanić. U prostoriju je sigurnim korakom stupio prosedi gospodin u klasičnom dvorednom odelu, savršeno učvorene kravate. Visoko uzdignuta čela predstavio se kao akademik, doktor psihijatrije i sudski veštak. Rutinski je odgovarao na isto tako rutinska pitanja, a zatim je monotonim glasom dočekao naizgled smušena Rajićkina pitanja. Doktor je nadugačko i naširoko opisivao eksperimenat kojim je dokazao smrtonosno delovanje frekvencije. Nisam uspeo da ispratim visokoparni rečnik i iznesene pojedinosti, tek sam donekle razaznao da se radi o gomili miševa kojima je puštao moju kompoziciju, sad već popularno prekrštenu u „frekvencija“. advokatica ga nije prekidala i njegova nadmenost je svakom rečju sve više rasla, da bi najzad u zablješćujućem stakatu doneo naizgled neoborivi zaključak da je njegov rad savršeno postojan, nešto poput kineskog zida. Moja advokatica se spetljala, počela je da pretura po papirima, stavljala je naočare, zatim ih skidala i najzad se, gotovo postiđenim tonom, obrati svedoku:
- Po čemu ste zaključili da miševi postaju izbezumljeni? - pogled joj beše spušten, kao da se snebiva. Naočare se nesigurno držaše navrh nosa, a šake joj behu položene na stolić pred njom
- Uspaničeno su cičali, besciljno su kružili i čak naletali na rešetke svojih kaveza. - tonom učitelja što se obraća umušenom detetu odgovori doktor.
- Šta ste vi radili u vreme eksperimenta? - Rajićkin kažiprst je beznadežno pokušavao da dovede naočare u ravnotežu, dok je drugom rukom prevtala po svojoj neurednoj fascikli.
- Je li to neko trik pitanje? Isto što činim tokom svakog opita. Pažljivo sam pratio svaku promenu i zapisivao zaključke. - glas svedoka odavao je neizmeran prezir.
- Odakle znate da su miševi cičali? - advokaticin pogled se najzad podiže, ali ton joj ostade zbunjen.
- Pa nisam gluv! Zaboga, kako ste vi uopšte diplomirali? - prasnu doktor.
- Cičanje i trčanje u krug ipak su podaleko od samoubistva, nije li tako? - Rajićka se lagano uspravljala i pomalo je podsećala na veliku mačku što budno motri na onu mišju bandu opisanu kao doktorov opit.
- Miševi su mnogo manje senzitivna stvorenja od čoveka. - doktor očito nije primetio njen preobražaj i dosada u njegovom glasu postade napadna.
- Hoćete da kažete da su miševi manje senzitivni od recimo mene ili vas? - sve uspravnija Rajićka se upiljila u svedokove oči. Nekim čudom naočare joj legoše čvrsto i sigurno na koren nosa.
- Naravno. - budala, pomislih, uleće u zamku poput idiota. Rajićka je znala svoj posao.
- I zato nisu pokušali da se ubiju? Dakle ja bih se ubila da sam bila na njihovom mestu?
- Verovatno. - najzad je i svedok primetio da nešto nije u redu i iz glasa mu se izgubi podsmeh.
- Dakle smrtonosna frekvencija kod miševa izaziva uznemirenje, Koliko ste puta ponovili eksperimenat? - uloge se promeniše. advokaticin glas je podsećao na pucanje biča.
- Tri puta. Rezultat je istovetan. Miševi su se svaki put uznemirili. - doktorov glas stade podrhtavati.
- A koliko puta se ubilo senzitivno biće? - zapita Rajićka trijumfalno.
- Kakvo senzitivno biće? Kao laboratorijske životinje koristimo miševe i hrčke. - iskreno govoreći, ni ja nisam mnogo jasnije od svedoka razabirao šta joj je na umu. Doktorove veđe se nabraše u prototip dubokog promišljanja, ali pre no što se oglasio advokatica zadade finalni udarac.
- Vi se niste ubili, iako ste senzitivniji od miševa. Ako ste jasno čuli čak i mišje skičanje, bili ste i sami potpuno izloženi smrtonosnoj frekvenciji. I ne samo da se niste ubili, već ste pažljivo analizirali ponašanje laboratorijskih životinja i zapisivali njihove reakcije.
Oh, da, lukavo je Anastazija zamke postavljala. Kad sam pri prvom susretu potpisao sve papire koje mi je poturila nisam mogao ni pomisliti da se obezbedila za slučaj da budem oslobođen. Sve odštete uplaćivane su njenoj advokatskoj kancelariji, svi tantijemi od starih ugovora pripadali su njoj, sav novac od moje rasprodate pokretne i nepokretne imovine uplaćivan je na njen žiro račun. Nisam posedovao ništa. Pa opet, to što me je orobila odavno sam joj oprostio, ali to joj nije bilo dovoljno. Ne, njoj novac nije mnogo značio. Pobrinula se da mi zatvori puteve. Nigde nisam mogao dobiti posao. Nigde angažman. Nikom nisam trebao, za svakog bejah tek zločinac na sumnjiv način oslobodjen optužbi. Glad me je uvek vraćala Anastaziji. Ali kako je samo sredila Dijanu! Kroz glavu mi prolete kako mi je zastao dah kad je moja bivša cura stupila u sudnicu. Dugi i sigurni koraci delovali su poput plesa. Nije bez razloga od striptizete postala zvezda porno filmova. Sa svojih sto i osamdeset santimetara nadvisivala je sve prisutne. Delovalo je kao da se njene krupne mačkasto zelene oči spuštaju ka nedostojnoj družini koja se usudila da je uznemiri, prekidajući je u nekoj boginjama namenjenoj zanimaciji.
.
- Da o Mireli je reč.- rekao sam tada neoprezno. - Ono što ste naveli desilo se posle jedne neobične večeri. Skupilo se društvo, koje smo činili moja tadašnja cura Dijana, njena prijateljica Emilija, izvesni Dragan i ja. Dosta smo popili. - prosto nisam mogao da se zaustavim gonjen njenim prodornim pogledom - Emilija je delovala nadrndano. Dragan joj je bio prijatelj ili bivši momak, nikad to nisam uspeo da razaberem. Imali su neki nakaradan i ne baš sasvim zdrav odnos. Ko zna, možda su čak bili i rođaci. - Anastazija je uglavnom ćutala i značajno klimala glavom, a ja sam pričao, pričao i pričao. - Iako to tada još nisam znao, Mirela me je simpatisala. U stvari, u to vreme sam verovao da je Emilija ona kojoj se dopadam.
- Po čemu ste to zaključili?
- Dijana i Emilija su bile prijateljice i obe su bile prilično otkačena stvorenja. Često smo se igrali rečima.
- Možete li mi te igre malo razjasniti?
- Zakrabuljena flertovanja, šifrovane poruke, ispipavanja kvaliteta farmerica. Bilo je to... kako bih rekao... uzbudljivo.
- Vaša devojka je znala za ta flertovanja?
- Oh itekako! Smejala se našim igrama, ali koliko ih je zapravo podržavala shvatio sam jedne čudne noći dok sam vozio Emiliju kući. Dijana je sedela kraj mene, a Emilija pozadi. U početku je ceo događaj delovao naivno. Dijana se ponašala naizgled ljubomorno, Prebacivala je Emiliji flertovanje, a zatim je počela da provocira. Govorila joj je kako samo laprda i da se u stvari i ne usuđuje da me dodirne. Bilo mi je neugodno, ali njeno me je ponašanje uzbuđivalo i onda...
- Šta se tada dogodilo?
- Emilija me je obuhvatila otpozadi... Osetio sam njene dlanove na međunožju i.... Mislio sam da Dijana ne primećuje šta se događa, da će se Emilija povući... Ne znam ni sam šta sam zamišljao...
- Nastavite.
- U jednom trenutku postao sam svestan da je Dijanina šaka položena na Emilijinu. Mislio sam da ću eksplodirati. Dijana je ta koja mi je otkopčala pantalone, Ona me je ukrućenog predala u ruke prijateljici.
- Nastavite.
- Onda se nagla unatrag preko sedišta i njih dve se stadoše ljubiti. Emilija me je držala. Nepokretno. Toplo. I sve snažnije. Samo tren pre no što bih ejakulirao, stigosmo do njene zgrade. Pustila me je bez ikakvog prelaza i izašla iz auta. Njih dve su se hladno pozdravile i nas dvoje smo se odvezli.
- Kakve ovo ima veze sa devojkom koja je oduzela sebi život.
- Nisam siguran, ali čini mi se mnogo. Te večeri Mirela je bila u klubu i pozdravio sam se sa njom, kada mi se Emilija obratila. Dragan je navodno bio zateleban u Mirelu, ali je eto stidljiv, pa sam zamoljen da je nekako dovedem u naše društvo. Dugo sam se nećkao. Nije mi bilo do provodadžisanja. Znam da je Emilija to mirno prihvatila, ali Dijana nije. Ona je zakuvala celu zavrzlamu. Zadirkivala me je, ponižavala. Navodno je ona bila jedina glupača sa kojom mogu da se tucam, da nikom nisam potreban... I tako ... Tako je to počelo.
- Šta je tačno počelo?
- Mirelina propast. Doveo sam je u društvo i pili smo. Završili smo u Draganovom stanu. Dijana je podstrekivala Mirelu na slobodno ponašanje, no umesto za Dragana, ova se sve vreme lepila za mene. Najzad je Dijana promenila ploču. Počela je da je nagovara da se mazi sa mnom i najzad se desilo. Dragan se ljubio sa Emilijom, ja sa Mirelom, a Dijana se samozadovoljavala sedeći u fotelji poput gospodarice. U jednom trenutku Dragan i ja smo se našli po strani, a Dijana i Emilija su mazile Mirelu.
- Mislite imale su lezbijski odnos?
- Da. Mireli je bilo neprijatno, pokušavala je da prekine igru, ali ove dve nisu popuštale. Emilija ju je u jednom trenutku čak i ošamarila.
- Zašto joj niste pomogli?
- I dan danas se pitam zašto. Bio sam pijan, uzbuđen. Možda i ravnodušan prema Mirelinim vapajima. Dugo je trajalo i Mirela je plakala. Potom sam je odvezao kući.
- Kakvog smisla ima ova golicava ispovest?
- Objašnjavam zašto se Mirela ubila. Bila je patrijarhalno vaspitano devojče. A i ja sam je više puta grubo odbio.
- Odbili ste je? Odakle sad to?
- Oh, nedugo po tom događaju počela je da mi se nabacuje, posebno pošto sam raskinuo sa Dijanom. Veče pre no što je izvršila samoubistvo nazvao sam je lezbijkom.
- I? Kakve su bile njene reakcije?
- Kao da sam je udario. Rekla je da je nikad više neću videti.
Uspomene blede dok postavljam minijaturno pojačalo na sto. Prvo Anastazijino iskustvo, čim se probudi, biće susret sa mojim poklonom. Nesiguran sam. Kako li će to delovati na nju? Hoće li joj biti drago? Da li će mi reći hvala? Ponosan sam na maleno čudo tehnike. Samostalno sam ga sklopio i svaki elemenat imitira „maršalove“ EZ cevi. Brine me uglavnom Anastazijina reakcija. Matori će se ionako povinovati svakoj njenoj želji kao što je to oduvek i činio. Oštri pogled zakriven joj je kapcima. Izvijeni nos i tanane usnice opominju na žestoku prirodu. Možda je baš to čini egzotičnom i privlačnom. A koliko je opasna dobro znam. Maestralno me je pročistila od krivice. Sećam se sudnice i dana kad je pozvan izvesni Zoran Albijanić. U prostoriju je sigurnim korakom stupio prosedi gospodin u klasičnom dvorednom odelu, savršeno učvorene kravate. Visoko uzdignuta čela predstavio se kao akademik, doktor psihijatrije i sudski veštak. Rutinski je odgovarao na isto tako rutinska pitanja, a zatim je monotonim glasom dočekao naizgled smušena Rajićkina pitanja. Doktor je nadugačko i naširoko opisivao eksperimenat kojim je dokazao smrtonosno delovanje frekvencije. Nisam uspeo da ispratim visokoparni rečnik i iznesene pojedinosti, tek sam donekle razaznao da se radi o gomili miševa kojima je puštao moju kompoziciju, sad već popularno prekrštenu u „frekvencija“. advokatica ga nije prekidala i njegova nadmenost je svakom rečju sve više rasla, da bi najzad u zablješćujućem stakatu doneo naizgled neoborivi zaključak da je njegov rad savršeno postojan, nešto poput kineskog zida. Moja advokatica se spetljala, počela je da pretura po papirima, stavljala je naočare, zatim ih skidala i najzad se, gotovo postiđenim tonom, obrati svedoku:
- Po čemu ste zaključili da miševi postaju izbezumljeni? - pogled joj beše spušten, kao da se snebiva. Naočare se nesigurno držaše navrh nosa, a šake joj behu položene na stolić pred njom
- Uspaničeno su cičali, besciljno su kružili i čak naletali na rešetke svojih kaveza. - tonom učitelja što se obraća umušenom detetu odgovori doktor.
- Šta ste vi radili u vreme eksperimenta? - Rajićkin kažiprst je beznadežno pokušavao da dovede naočare u ravnotežu, dok je drugom rukom prevtala po svojoj neurednoj fascikli.
- Je li to neko trik pitanje? Isto što činim tokom svakog opita. Pažljivo sam pratio svaku promenu i zapisivao zaključke. - glas svedoka odavao je neizmeran prezir.
- Odakle znate da su miševi cičali? - advokaticin pogled se najzad podiže, ali ton joj ostade zbunjen.
- Pa nisam gluv! Zaboga, kako ste vi uopšte diplomirali? - prasnu doktor.
- Cičanje i trčanje u krug ipak su podaleko od samoubistva, nije li tako? - Rajićka se lagano uspravljala i pomalo je podsećala na veliku mačku što budno motri na onu mišju bandu opisanu kao doktorov opit.
- Miševi su mnogo manje senzitivna stvorenja od čoveka. - doktor očito nije primetio njen preobražaj i dosada u njegovom glasu postade napadna.
- Hoćete da kažete da su miševi manje senzitivni od recimo mene ili vas? - sve uspravnija Rajićka se upiljila u svedokove oči. Nekim čudom naočare joj legoše čvrsto i sigurno na koren nosa.
- Naravno. - budala, pomislih, uleće u zamku poput idiota. Rajićka je znala svoj posao.
- I zato nisu pokušali da se ubiju? Dakle ja bih se ubila da sam bila na njihovom mestu?
- Verovatno. - najzad je i svedok primetio da nešto nije u redu i iz glasa mu se izgubi podsmeh.
- Dakle smrtonosna frekvencija kod miševa izaziva uznemirenje, Koliko ste puta ponovili eksperimenat? - uloge se promeniše. advokaticin glas je podsećao na pucanje biča.
- Tri puta. Rezultat je istovetan. Miševi su se svaki put uznemirili. - doktorov glas stade podrhtavati.
- A koliko puta se ubilo senzitivno biće? - zapita Rajićka trijumfalno.
- Kakvo senzitivno biće? Kao laboratorijske životinje koristimo miševe i hrčke. - iskreno govoreći, ni ja nisam mnogo jasnije od svedoka razabirao šta joj je na umu. Doktorove veđe se nabraše u prototip dubokog promišljanja, ali pre no što se oglasio advokatica zadade finalni udarac.
- Vi se niste ubili, iako ste senzitivniji od miševa. Ako ste jasno čuli čak i mišje skičanje, bili ste i sami potpuno izloženi smrtonosnoj frekvenciji. I ne samo da se niste ubili, već ste pažljivo analizirali ponašanje laboratorijskih životinja i zapisivali njihove reakcije.
Oh, da, lukavo je Anastazija zamke postavljala. Kad sam pri prvom susretu potpisao sve papire koje mi je poturila nisam mogao ni pomisliti da se obezbedila za slučaj da budem oslobođen. Sve odštete uplaćivane su njenoj advokatskoj kancelariji, svi tantijemi od starih ugovora pripadali su njoj, sav novac od moje rasprodate pokretne i nepokretne imovine uplaćivan je na njen žiro račun. Nisam posedovao ništa. Pa opet, to što me je orobila odavno sam joj oprostio, ali to joj nije bilo dovoljno. Ne, njoj novac nije mnogo značio. Pobrinula se da mi zatvori puteve. Nigde nisam mogao dobiti posao. Nigde angažman. Nikom nisam trebao, za svakog bejah tek zločinac na sumnjiv način oslobodjen optužbi. Glad me je uvek vraćala Anastaziji. Ali kako je samo sredila Dijanu! Kroz glavu mi prolete kako mi je zastao dah kad je moja bivša cura stupila u sudnicu. Dugi i sigurni koraci delovali su poput plesa. Nije bez razloga od striptizete postala zvezda porno filmova. Sa svojih sto i osamdeset santimetara nadvisivala je sve prisutne. Delovalo je kao da se njene krupne mačkasto zelene oči spuštaju ka nedostojnoj družini koja se usudila da je uznemiri, prekidajući je u nekoj boginjama namenjenoj zanimaciji.
Vrlo ozbiljan.
