Izašla je iz tame i zastala pod uličnom lampom, koja baci na nju svoju oskudnu treperavu svetlost. Podiže pogled ka svetiljci koju zaljulja blagi južni vetar, i njoj se učini da je pozdravlja – poverova da zatrepta od radosti ugledavši je. Onda joj kroz svest brzinom svetlosti proleti misao da je to znak koji je tražila lutajući. Zaradova se, jer ponekad bi poverovala da proćerda svoju mladost, lutajući i tražeći ga bezuspešno. Nasmeja se glasno, radosna što konačno nađe mesto gde se skriva, a njezin smeh odjeknu pa se izgubi u neprozirnoj tami negde daleko. Vetar zastade, lampa se presta ljuljati kao da se uplaši smeha od koga okna na prozorima okolnih zgrada zazvoniše.
Šetala je gradskim ulicama, a sunčeva svetlost zaklonjena visokim zgradama povremeno bi je obavila i ona bi se u tim kratkim trenucima prepuštala njegovim zrakama, koje su u njoj poticale ugodnu plimu lepote i topline koja se rasprostrla telom kao bujica. Taj osećaj nije joj stran, samo ga godinama potisnu na marginu sećanja, a sada kada ga ponovo oseti – oseti sa njim i strast koja se probudi u njoj.
Srete i prve prolaznike koji su još uvek sneni prolazili pored nje, ne primetivši je, žureći negde, a ona se čudila njihovim užurbanim koracima, i učini joj se da trče za nečim neuhvatljivim. Ne iznenadi se kada stariji čovek sa štapom u ruci, s kojim se poštapao dok je povijenih leđa i s mukom podižući noge hodao skoro pustom ulicom, zastade i pogleda je iznenađeno i uplašeno. Ona poverova da je želi nešto upitati. Zastade željna razgovora, a on je na njeno iznenađenje promrmljao, za nju nerazumljive reči, sebi u bradu. Žureći i sa izraženim grčem na licu, od bola koji mu je zadavalo svako naglo odvajanje stopala od tla, nastavio je ići svojim putem. Povremeno bi se okrenuo, na trenutak zastao i promatrao je zbunjenim i još uvek uplašenim pogledom.
Prolazeći pored uličnih vitraža zastajkivala je i promatrala u njima izložene stvari nekim se divila, a drugima čudila, jer ih pre ne vide i namena njihova za nju je nepoznata. Pažnju joj zaokupiše ženske haljine i videvši se u izlogu shvati zašto je ljudi sve češće zagledaju – izgleda kao da je stigla iz nekog drugog vremena.
Kada se htede odmaknuti od izloga, oseti pogled, uporan i prikovan na svom potiljku. Podiže glavu oprezno, i očima crnim ko gar u staklu potraži odraz lika koji se svojom mlitavom voljom pokušava u njenu svest uvući. Prepoznavši ga, oseti radost, koju ne oseti dugo, godinama. Htede se okrenuti, i u naručje mu se baciti, i ljubiti ga požele, ali poboja se da ga ne uplaši. Lagano se okrenu, na prstima, nečujno. Očekivala je da će skrenuti pogled u stranu, a on je i dalje piljio u nju ne trepćući. Zagleda se u njega i upita se: ko je koga tražio… ona njega, ili on nju? Ne iznenadi se kada je ugleda, ne zbuni ga njezin pogled u misli dok mu se uvlačila.
Šetala je gradskim ulicama, a sunčeva svetlost zaklonjena visokim zgradama povremeno bi je obavila i ona bi se u tim kratkim trenucima prepuštala njegovim zrakama, koje su u njoj poticale ugodnu plimu lepote i topline koja se rasprostrla telom kao bujica. Taj osećaj nije joj stran, samo ga godinama potisnu na marginu sećanja, a sada kada ga ponovo oseti – oseti sa njim i strast koja se probudi u njoj.
Srete i prve prolaznike koji su još uvek sneni prolazili pored nje, ne primetivši je, žureći negde, a ona se čudila njihovim užurbanim koracima, i učini joj se da trče za nečim neuhvatljivim. Ne iznenadi se kada stariji čovek sa štapom u ruci, s kojim se poštapao dok je povijenih leđa i s mukom podižući noge hodao skoro pustom ulicom, zastade i pogleda je iznenađeno i uplašeno. Ona poverova da je želi nešto upitati. Zastade željna razgovora, a on je na njeno iznenađenje promrmljao, za nju nerazumljive reči, sebi u bradu. Žureći i sa izraženim grčem na licu, od bola koji mu je zadavalo svako naglo odvajanje stopala od tla, nastavio je ići svojim putem. Povremeno bi se okrenuo, na trenutak zastao i promatrao je zbunjenim i još uvek uplašenim pogledom.
Prolazeći pored uličnih vitraža zastajkivala je i promatrala u njima izložene stvari nekim se divila, a drugima čudila, jer ih pre ne vide i namena njihova za nju je nepoznata. Pažnju joj zaokupiše ženske haljine i videvši se u izlogu shvati zašto je ljudi sve češće zagledaju – izgleda kao da je stigla iz nekog drugog vremena.
Kada se htede odmaknuti od izloga, oseti pogled, uporan i prikovan na svom potiljku. Podiže glavu oprezno, i očima crnim ko gar u staklu potraži odraz lika koji se svojom mlitavom voljom pokušava u njenu svest uvući. Prepoznavši ga, oseti radost, koju ne oseti dugo, godinama. Htede se okrenuti, i u naručje mu se baciti, i ljubiti ga požele, ali poboja se da ga ne uplaši. Lagano se okrenu, na prstima, nečujno. Očekivala je da će skrenuti pogled u stranu, a on je i dalje piljio u nju ne trepćući. Zagleda se u njega i upita se: ko je koga tražio… ona njega, ili on nju? Ne iznenadi se kada je ugleda, ne zbuni ga njezin pogled u misli dok mu se uvlačila.
