Kad govorimo o budućnosti najčešće mislimo na napredak, na bolje sutra, na moderno… Ali gde je u svemu tome prošlost, i sme li se njen značaj zanemariti? Prošlost, sadašnjost i budućnost nikako ne možemo razdvojiti jer su u svakom momentu, pa čak i kad smo uvereni da nije tako, čvrsto isprepleteni. Međusobno se upotpunjuju, dopunjuju, nadograđuju i daju smisao jedno drugome. Može li se onda uspeh posmatrati samo kroz dimenziju budućeg ili ipak i ono što mu je prethodilo igra ulogu?
Srbija se nalazi u prekretnici svog vremena, ali čini se da stojimo u rascepu između 20. i 21. veka. I ako nam fali samo taj jedan korak da pređemo u sadašnjost, nekako nas ta naša tmurna prošlost konstantno vuče unazad. Pa šta uraditi da konačno i mi pređemo preko praga 21. veka?
Naš mentalitet, takav kakav je, građen decenijama unazad, teško je menjati. Još uvek, iako svesni žuljeva koje nam prave, nosimo svoje stare, iscepane, apsolutno nefunkcionalne cipele i u njima spuštenih noseva koračamo. U mestu, doduše. Nosimo ih jer smo na njih navikli, sa njima znamo kako, znamo gde su rupe i kako da ih zakrpimo. Posmatramo iz mraka nove, naprednije, modernije, apsolutno funkcionalnije cipele koje ljudi oko nas nose. Posmatramo, i tužno odmahujemo glavom uveravajući sebe da su naše, i ako stare, bolje i vrednije. Posebno vrednije. To je vrednost koju drugi ne znaju da cene, i koja je samo naša. Dok tako koračamo u magli prošlosti koja se upliće u sadašnjost, tu i tamo naletimo na svež, mlad povetarac koji ponosno, uzdignute glave pune snova, pleše pred nama u sjajnim, šarenim patikama i čini se kao da će svakog trena da polete. Samo im se nasmešimo. Naši su. I oni će ubrzo da shvate da bez starog kova nema ništa, i obući će iskrzane cipele koje im u nasledstvo ostave prethodnici. To im je u krvi.
Dok se tako jedni drugima osmehujemo i podsmehujemo, pitanje “šta je bolje – staro ili novo?” ostaje da lebdi u vazduhu. Držati se tradicije kojom se uspeh ranije postizao ili pratiti svetski razvoj i napredovati do novog uspeha?
Tradicija jedne nacije igra veoma bitnu ulogu u svakom elementu ljudskog života. Ona nas uči ko smo, gde smo, zašto smo i kako smo (do sad). Ona nas uči idealima i vaspita dok odrastamo. Ona definiše naš mentalitet. Tradicija je deo istorije. Historia magistra vitae est. Ima onih koji se svog nasleđa stide i poriču ga, ima i onih koji ga uzdižu do nebesa. Prvi guraju silom napred po cenu gubitka ličnog identiteta, dok drugi vuku unazad, koče i ratuju sa promenama – tako kako je – najbolje je. Ali ta tradicija, ta istorija, nosi sa sobom svoje kvalitete i greške. Iz nje učimo i šta je dobro, šta se može i danas i sutra primeniti, ali i gde su i koje su greške načinjene. Pametni ljudi uče na svojim i tuđim greškama. Isti ti ljudi koji iz prošlosti uče, a zatim i implementiraju naučeno u budućnost – grade uspeh.
Moderno doba donosi mnogobrojne inovacije i neizbežne promene koje su ponekad teške za prihvatiti. Ali one su tu, čekaju, i hteli mi to ili ne – desiće se. Nosioci ovih promena, koje vode u budućnost, jesu mladi, ambiciozni, kreativni plesači u šarenim patikama. Oni obigravaju oko nosioca starog kova, poigravaju se sa njima i potcenjuju njihovu vrednost. Donose novine u svoje okruženje, menjaju ga i po uzoru na naprednije od sebe uče i sanjaju da jednog dana dostignu taj nivo. Svoj uspeh zasnivaju i grade po uzoru na futurističke ideje, gledaju napred (ponekad i previše napred), i jednom nogom su već u 21. veku. Ali drugu nogu im drže siluete iz prošlosti. Na toj granici, na tom pragu između 20. i 21. veka trenutno bukti rat između juče i sutra.
Kada bi se stare iscepane cipele i nove šarene patike združile, zajedničkim snagama dostigle bi nivo možda čak i veći od očekivanog. Iznenadili bi se kad bi znali koliko jedno drugom mogu da pomognu. Staro znanje i nove inovacije uspešno bi sačuvale principe tradicije i doprinele razvoju ka boljem sutra. Uzmimo za primer starog profesora koji svojim studentima prenosi godinama sticano znanje. Studenti će to znanje usvojiti i svako njihovo buduće stvaranje će se zasnivati na prethodno naučenom. Dakle savršen recept za razvoj i uspeh je: uzmite jučerašnje znanje od starog kova, učite na njihovim greškama, kreirajte i stvarajte danas osvrtajući se na naučeno, kako biste sutra i vi imali šta da prenesete budućim generacijama. Uzimajući od juče, stvarajte danas, da biste uložili u sutra. Kupite nove cipele, ali zadržite stare đonove. Oni poznaju bolje nego iko tlo kojim hodate.
Srbija se nalazi u prekretnici svog vremena, ali čini se da stojimo u rascepu između 20. i 21. veka. I ako nam fali samo taj jedan korak da pređemo u sadašnjost, nekako nas ta naša tmurna prošlost konstantno vuče unazad. Pa šta uraditi da konačno i mi pređemo preko praga 21. veka?
Naš mentalitet, takav kakav je, građen decenijama unazad, teško je menjati. Još uvek, iako svesni žuljeva koje nam prave, nosimo svoje stare, iscepane, apsolutno nefunkcionalne cipele i u njima spuštenih noseva koračamo. U mestu, doduše. Nosimo ih jer smo na njih navikli, sa njima znamo kako, znamo gde su rupe i kako da ih zakrpimo. Posmatramo iz mraka nove, naprednije, modernije, apsolutno funkcionalnije cipele koje ljudi oko nas nose. Posmatramo, i tužno odmahujemo glavom uveravajući sebe da su naše, i ako stare, bolje i vrednije. Posebno vrednije. To je vrednost koju drugi ne znaju da cene, i koja je samo naša. Dok tako koračamo u magli prošlosti koja se upliće u sadašnjost, tu i tamo naletimo na svež, mlad povetarac koji ponosno, uzdignute glave pune snova, pleše pred nama u sjajnim, šarenim patikama i čini se kao da će svakog trena da polete. Samo im se nasmešimo. Naši su. I oni će ubrzo da shvate da bez starog kova nema ništa, i obući će iskrzane cipele koje im u nasledstvo ostave prethodnici. To im je u krvi.
Dok se tako jedni drugima osmehujemo i podsmehujemo, pitanje “šta je bolje – staro ili novo?” ostaje da lebdi u vazduhu. Držati se tradicije kojom se uspeh ranije postizao ili pratiti svetski razvoj i napredovati do novog uspeha?
Tradicija jedne nacije igra veoma bitnu ulogu u svakom elementu ljudskog života. Ona nas uči ko smo, gde smo, zašto smo i kako smo (do sad). Ona nas uči idealima i vaspita dok odrastamo. Ona definiše naš mentalitet. Tradicija je deo istorije. Historia magistra vitae est. Ima onih koji se svog nasleđa stide i poriču ga, ima i onih koji ga uzdižu do nebesa. Prvi guraju silom napred po cenu gubitka ličnog identiteta, dok drugi vuku unazad, koče i ratuju sa promenama – tako kako je – najbolje je. Ali ta tradicija, ta istorija, nosi sa sobom svoje kvalitete i greške. Iz nje učimo i šta je dobro, šta se može i danas i sutra primeniti, ali i gde su i koje su greške načinjene. Pametni ljudi uče na svojim i tuđim greškama. Isti ti ljudi koji iz prošlosti uče, a zatim i implementiraju naučeno u budućnost – grade uspeh.
Moderno doba donosi mnogobrojne inovacije i neizbežne promene koje su ponekad teške za prihvatiti. Ali one su tu, čekaju, i hteli mi to ili ne – desiće se. Nosioci ovih promena, koje vode u budućnost, jesu mladi, ambiciozni, kreativni plesači u šarenim patikama. Oni obigravaju oko nosioca starog kova, poigravaju se sa njima i potcenjuju njihovu vrednost. Donose novine u svoje okruženje, menjaju ga i po uzoru na naprednije od sebe uče i sanjaju da jednog dana dostignu taj nivo. Svoj uspeh zasnivaju i grade po uzoru na futurističke ideje, gledaju napred (ponekad i previše napred), i jednom nogom su već u 21. veku. Ali drugu nogu im drže siluete iz prošlosti. Na toj granici, na tom pragu između 20. i 21. veka trenutno bukti rat između juče i sutra.
Kada bi se stare iscepane cipele i nove šarene patike združile, zajedničkim snagama dostigle bi nivo možda čak i veći od očekivanog. Iznenadili bi se kad bi znali koliko jedno drugom mogu da pomognu. Staro znanje i nove inovacije uspešno bi sačuvale principe tradicije i doprinele razvoju ka boljem sutra. Uzmimo za primer starog profesora koji svojim studentima prenosi godinama sticano znanje. Studenti će to znanje usvojiti i svako njihovo buduće stvaranje će se zasnivati na prethodno naučenom. Dakle savršen recept za razvoj i uspeh je: uzmite jučerašnje znanje od starog kova, učite na njihovim greškama, kreirajte i stvarajte danas osvrtajući se na naučeno, kako biste sutra i vi imali šta da prenesete budućim generacijama. Uzimajući od juče, stvarajte danas, da biste uložili u sutra. Kupite nove cipele, ali zadržite stare đonove. Oni poznaju bolje nego iko tlo kojim hodate.
