Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb strane. Trebalo bi da ga nadogradite ili koristite alternativni pregledač.
kako bi bilo divno kad bismo imali srca u rezervi....veselo...radosno..raspjevano...puno ljubavi...a ovako...samo mogu masku nositi na licu....da ljudi ne vide koliko je duša prazna...osamljena....jadna...u beskrajnoj boli i čežnji za zagrljajem....za dodirom...poljupcem...za pogledom....
.u beskrajnoj boli i čežnji za zagrljajem....za dodirom...poljupcem...za pogledom....
Мa koliko to čudno zvučalo, ljubav se uvek može uporediti sa mačem sa dve oštrice.
Prva oštrica, udaljenija, poput Eskalibura prividno budi najčistija osećanja, preplavljujući telo nekom začaranom energijom. Blagotvornom. Snažnom. Okrepljujućom. Ona je ta koja naše ciljeve načini ostvarljivim.
Drugu oštricu ne vidimo. Ona jeste bliža, samo, od uprtih pogleda ka prvoj, mi se ne osvrćemo. Vidici su nam suženi. Tupi. Neretko, poneseni zaslepljenošću, ne upotrebljavamo svest, zdrav razum, pa tako nesvesni sami sebi nabijamo vrh oštrice u srce. Nakon toga, postajemo slabi, krhki, ranjivi…
Tu ranjivost, taj neuspeh, ispoljavamo pogrešno. Kroz ljutnju. Bes. Trudimo se da prikrijemo stvarno stanje, sve više upadajući u vrtlog izgubljenosti, jer nas rđa i bezljubavna hladnoća oštrice sve više prlja
Ipak, lek postoji. Ali se pametni leče. Oni drugi nastavljajući sa povređivanjem, ne primećuju da lek postoji u isto tako naoštrenom maču. Samo treba usmeriti pažnju na prvu oštricu. Tu se zapravo krije eliksir izlečenja. Ne u oštrici. Već u iskustvu. Svakom se dogodi.
ne kloni, duhom i ne predaj se nikad, rekoh ti čak i ako dodje taj čas, čak i onda mu prkosi 
