Spavas li…
Da li je konacno tvoje celo utonulo u oblake
Odmaras li tu ranjavu glavu
Izmuceno srce i dusu
Telo boemskog vagabonda
Telo ludoga pisca…poete
Koga će, kao po obicaju
Svi da se sete , bas onda kada ga ne bude vise bilo...
Hehe... zar to nije pravo ludilo
Vise ništa ne razumem ali i dalje,srećom, da pišem umem...
Sanjas li onu doma svoga zelenu travu
Sto je uvek tako od svih drugih lepsa i meksa
Ili te sada vodi brodic uspomena
dok tiho tece nepovratna reka
Vidis li rukama predele svojih snova
Osecas li nešto…nešto cudno al nimalo teško
Nešto što se u vidu magle tebi priblizava
Ceznes li porama
Da pretvoris svoj san u javu
Putujes li još beskrajnim sneznim predelima
Dok mesec obasjava vodu
U kojoj se napajaju srećne zveri
I medvedi hvataju sebi ribu
Da li si srećan što se na trenutke vracas svome rodu
Koji ti je odan i veran
Samo u snovima zaista stvaran
Spavas li…
Dok ja ovde sada negde preko mora siroka
Bas, upravo budna sanjam
Hoću da nadgledam svoje snove
Jer neću da se pojavi neka utvara bljutava i gorka
Koja svojim zlim jezikom hoće da najuri snove moje
Koji su sudjeni da budu sanjani uz snove tvoje
Tu niko ništa ne može
Tako je...
Ima stvari koje se jednostavno dese
Niko ih ne trazi, niko ih ne moli
Jednostavno kao noc i dan, njihov se početak pomoli...
Od nigde se stvori
I tako neko pocne nekoga da voli...
Cudno je to...znam
Ali je tako
I to ne može da razume svako
Dok mu se ne desi...
Spavas li , decace dragi i umorni
Umorni od kockanja sa zivotom I od njegovih iznenadjenja
od njegovih blefova I keceva u rukavu
Od iskusenja I prebrzog starenja
Od beskrajnih tuca sa avetima na kejovima noći
Umorni od sumnjivih bistora
Bezobraznih i sebičnih ljudi
Ludaka koji slobodno hodaju ulicama
Od loših novosti
I vozova koji nikuda neće stici
Od sumornih perona na kojima se ceka kada dodje kraj
I koji nas vode do grada „Nigde”...
Od prevare I laži
Od istine koja sebi izlaz trazi
A u sred silne laži
Jedva opstaje , ali opstaje i dalje trazi
Da je ispostuje bar tamo neko
Ko zna sa njom iskreno i meko
Ko zna šta ljubiti znaci
Ko svoj zivot ne želi vise uzalud da traci.
Spavas li, decace dragi
Ako spavas onda ti želim da sanjas
Sve ono sto najviše želiš
A kada se probudis da ka ostvarenju svojih snova tezis
I da nikad ne odlucis da bezis
Ispred Istine kada dodje po tebe
Treba biti vitez i ići do kraja
Podignuti mac visoko , gledati laz u oci
Pokazati šta je srce u junaka
I uvek ...uvek...ići do kraja
Do…Istine
Da li je konacno tvoje celo utonulo u oblake
Odmaras li tu ranjavu glavu
Izmuceno srce i dusu
Telo boemskog vagabonda
Telo ludoga pisca…poete
Koga će, kao po obicaju
Svi da se sete , bas onda kada ga ne bude vise bilo...
Hehe... zar to nije pravo ludilo
Vise ništa ne razumem ali i dalje,srećom, da pišem umem...
Sanjas li onu doma svoga zelenu travu
Sto je uvek tako od svih drugih lepsa i meksa
Ili te sada vodi brodic uspomena
dok tiho tece nepovratna reka
Vidis li rukama predele svojih snova
Osecas li nešto…nešto cudno al nimalo teško
Nešto što se u vidu magle tebi priblizava
Ceznes li porama
Da pretvoris svoj san u javu
Putujes li još beskrajnim sneznim predelima
Dok mesec obasjava vodu
U kojoj se napajaju srećne zveri
I medvedi hvataju sebi ribu
Da li si srećan što se na trenutke vracas svome rodu
Koji ti je odan i veran
Samo u snovima zaista stvaran
Spavas li…
Dok ja ovde sada negde preko mora siroka
Bas, upravo budna sanjam
Hoću da nadgledam svoje snove
Jer neću da se pojavi neka utvara bljutava i gorka
Koja svojim zlim jezikom hoće da najuri snove moje
Koji su sudjeni da budu sanjani uz snove tvoje
Tu niko ništa ne može
Tako je...
Ima stvari koje se jednostavno dese
Niko ih ne trazi, niko ih ne moli
Jednostavno kao noc i dan, njihov se početak pomoli...
Od nigde se stvori
I tako neko pocne nekoga da voli...
Cudno je to...znam
Ali je tako
I to ne može da razume svako
Dok mu se ne desi...
Spavas li , decace dragi i umorni
Umorni od kockanja sa zivotom I od njegovih iznenadjenja
od njegovih blefova I keceva u rukavu
Od iskusenja I prebrzog starenja
Od beskrajnih tuca sa avetima na kejovima noći
Umorni od sumnjivih bistora
Bezobraznih i sebičnih ljudi
Ludaka koji slobodno hodaju ulicama
Od loših novosti
I vozova koji nikuda neće stici
Od sumornih perona na kojima se ceka kada dodje kraj
I koji nas vode do grada „Nigde”...
Od prevare I laži
Od istine koja sebi izlaz trazi
A u sred silne laži
Jedva opstaje , ali opstaje i dalje trazi
Da je ispostuje bar tamo neko
Ko zna sa njom iskreno i meko
Ko zna šta ljubiti znaci
Ko svoj zivot ne želi vise uzalud da traci.
Spavas li, decace dragi
Ako spavas onda ti želim da sanjas
Sve ono sto najviše želiš
A kada se probudis da ka ostvarenju svojih snova tezis
I da nikad ne odlucis da bezis
Ispred Istine kada dodje po tebe
Treba biti vitez i ići do kraja
Podignuti mac visoko , gledati laz u oci
Pokazati šta je srce u junaka
I uvek ...uvek...ići do kraja
Do…Istine