PONOĆNA ZVONA – Deo drugi - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Stipanov Dućan

PONOĆNA ZVONA – Deo drugi

Oceni ovaj blog
.
.
Najednom se zaustavljamo i podižem pogled. Oko mene su četiri devojke. Kose su im ofarbane, rukavi na sakoima nemarno zadignuti i sve tri pomeraju tela u ritmu muzike. Brankica mi ispušta ruku i trudim se da ne delujem zbunjeno. Cure me neko vreme ne konstatuju, a onda se Brankičina ruka naglo pokreće i štipa me za stomak.
- Hajde pleši sa nama, šta si se ukočio - iznenađuje me takva intimnost, ali nekako i prija.
- Ma, nisam ti ja za ples - izvlačim se, ali ponovo sam uštinut, ovog puta jače. Osećam se neprijatno i počinjem da se povlačim. Nečije ruke mi stežu nadlaktice. Shvatam da se nalazim u krugu, opkoljen lepim ženama. Podižem pogled i vidim ih nasmejane. Devojka sa desne strane mi hvata majicu i povlači nagore. Brankičini prsti me grabe razgolićenog i štipanje postaje drugačije, bolnije. Pridružuje se i crnka sa leve strane i obe se trude da im prsti ostave trag. Glasno se smeju. Želeo bih da se pobunim, da im se otmem, ali vrtoglavica je nesnosna. Susrećem pogled cure koja me je razodenula. Smrtno je ozbiljna. Pruža ruku, uzima me za podbradak i privlači me sebi. Ljubi me i toplota poljupca pridružuje se sve bezobzirnijoj igri štipanja koju prijateljice ne prekidaju. Ona nevidljiva pušta ruke i obuhvata me oko pojasa. Osećam zatezanje oko struka i tren kasnije neugodno popuštanje. Otkopčava mi pantalone! Istovremeno poljubac prelazi u nežno grickanje, a prstići štipalice se penju do bradavice. Pantalone spadaju, a zatim slede i gaće. Zahtevni dodiri me izuvaju, teraju da iskoračim. Postajem svestan da sam go. Poljubac prestaje i cura me za trenutak odmerava nipodoštavajuće, a onda spušta ruku tamo gde me nijedna žena još nije dodirnula. Brankica premešta bolni dodir na bradavicu, žestoko uvija i izjednačava bol sa onim kojim suprotnu stranu njena prijateljica već obilato daruje. Osećam čupanje kose i glava mi je naglo iskrenuta. Otvaram oči i susrećem strogi pogled. Teraju me da izvijem vrat do granice pucanja. Ne vidim devojke pred sobom, ali osećam njihove surove dodire. Glavu zabacujem najbolje što mogu i plavooka naređuje.
- Daj jezik - Njeni zubi me grabe. Bolno iskustvo. Zatim rokada. Brankica preuzima poljubac. Ruke mi zaštitnički polaže na obraze, okreće mi glavu i grubo mi se probija u ždrelo. Preko Brankičinog ramena vidim da gosti na žurci i dalje plešu, a tek nas poneko gotovo nezainteresovano osmatra. Pijanstvo i zbunjenost su me omeli pa slabo razabiram da se i dalje nalazimo u društvu svih tih otmenih gošći. Okasneli stid me preplavljuje i otimam se. Pobuna zbunjuje društvo. Okrećem se i nalećem na plavooku.
- Vrati mi odeću - umesto odgovora plavooka nogom podalje odbacuje hrpu mojih stvari. Podižem glavu i dočekuje me snažan udarac nadlanicom. Povratni zamah prilepljuje žestoku ćušku u istom trenutku kada me otpozadi hvataju za ruke. Okrećem se, ali neko me ponovo udara u lice. Pod složnim šamarima otpor se topi. Kada je šamaranje najzad prestalo, crnka mi se smeši, a zatim mi pruža ruku ka usnama. Zastajem zbunjen i gledam oko sebe. Nasmejano društvo me opkoljava. Ne shvatam šta hoće i time zaslužujem još jednu pljusku. Ruka se vraća na usne i prihvatam. Oblizujem. Ostale cure posmatraju predaju. Dodir na bradavici razjašnjava vlaženje prsta i shvatam da ne traži od mene ništa više od onoga što joj pripada. Malo bola i posluha. Čupanje za kosu tera me da okrenem glavu i Brankica mi poseže za usnama. Omamljenost usporava reakcije, a napon u slabinama raste. Vrtoglavica, sladostrašće i bol su u savršenoj harmoniji i napetost u preponama postaje neizdrživa.
Prvi ujed gotovo da i nisam primetio omamljen alkoholom, strašću i slatkom patnjom kojom su me darivali požudni prsti. Drugi ugriz zadala je crnka. Ne bih ga ni osetio da nisam video kako mi spušta glavu ka vratu i tren potom osetio nešto poput uboda. Potom mi Brankica i Plavojka podižu ruke i spuštaju usne na zglavke. Krv im se sliva niz brade. Ne shvatam. Slabost je sve jača i znam da ne potiče od pijanstva. Svršavam, seme prska po crnkinim pantalonama. Telo mi je najednom slobodno. Vrtoglavica nadvladava i padam na kolena. Kao kroz maglu registrujem da su se cure odmakle. Zlo mi je. U vidokrug mi ulaze blistavo uglancane čizme visokih potpetica. Podižem pogled duž svetle suknje strogog kroja i snežno bele košulje. Iz žablje perspektive lice deluje strogo. Pridružuju se i druge gošće. Sve više i više bledih lica. Žena u belom pruža mi ruku. Prihvatam i pomaže mi da ustanem. Opkoljen sam desetinama žena koje mirno čekaju. Sekund kasnije prilaze, spuštaju mi usne na vene i arterije, probijaju i ispijaju. Odmiču se i stiže sledeća grupa. Pa sledeća...
Gubim se u dodirima, u milovanjima i štipanju, u prodorima radoznalih prstiju tamo gde se ne sme i nadasve u neprestanom isisavanju snage iz mene. Sve je izmaglica, sve je bol, sve je pohota. Vreme nestaje, realnost nestaje, ja nestajem...
Najednom, polusvestan, shvatam da sam ostao sam. Sve te lepe žene koje su me milovale, ljubile i ispijale nestale su. Podižem pogled. Od slabosti prizor se muti, ali ono što vidim steže mi srce. Sve su i dalje tu, ali ja kao da ne postojim. Čavrljaju, pokreću se u ritmu muzike, pijuckaju svoja pića. Niko ne obraća pažnju na isceđenog goluždravca nasred prostorije. Do tada se nisam osećao poniženim, uostalom nisam ni osećao ništa osim nezaustavljive provale adrenalina i strasti. Stid me naglo obuzima i počinjem da cmizdrim. Tren kasnije već ridam i to privlači pažnju najbliže lepotice. Kreće ka meni, visoka, skladnih pokreta, sva u oblinama. Zahvalan sam na pažnji koju mi poklanja. Lagano pruža ruku ka meni i grabi me za uvo. Povlači me za sobom. Gomila se razmiče pred njom, neko otvara vrata. Nesposoban sam da ustanem i vučem se za njom sve dok me ne izvuče pred kuću, onako golog. Vrata se zatvaraju.
Urlanje pasa čuvara jasno dopire do mene, ali odnekud znam da to nisu psi. Urlanje dolazi iz nekih zaboravljenih vremena, iz drevnih legendi. Iako je mnogo hladno, ne osećam zimu. Ne razumem. Meteorolozi su za noćas najavili minus dvadeset. Čuvari koji su me pri dolasku zaustavili naglo izranjaju iz magle. Razabiram odakle potiče crvenkasta svetlost koja me je zbunjivala. Magla! Svetluca crvenkastom fluorescencijom i osvetljava nestvarni prizor. Čuvari se naginju nad mene sa vidnim poštovanjem. Pomažu mi da ustanem i njihove snažne ruke me podupiru dok koračamo preko dvorišta ka kapiji. Stižemo, ispuštaju me i bez njihovog pouzdanog zagrljaja padam u sneg. Više osećam nego što vidim da mi neko prilazi. Ta prokleta magla! Sasvim neočekivano, kopni i nestaje, a okolina postaje prepoznatljiva. Ugledah devojčicu od nekih trinaest, četrnaest godina, u letnjoj haljinici sa cvetnim uzorkom, kako mi prilazi preko snežnog nanosa. Tanana je i bledunjava, a oči joj imaju crvenkasti odbljesak. Iako mi prilazi preko dubokog snega ne ostavlja tragove za sobom.
- Dobrodošao - progovara tiho.
- Ko si ti? - odnekud mi je poznata, ali ne mogu da razaberem odakle.
- Ana - kaže ona jednostavno. Imam hiljadu pitanja i ne znam odakle bih počeo.
- Izvini... - počinjem, ali ona me prekida.
- Ne brini, naći ćemo ti nešto da odeneš. Svi smo mi ovamo stigli goli i nevini - reče ravnodušno.
- Vi? Ko ste vi? - svaka njena reč proizvodi nove nedoumice.
- Robovi, baš kao i ti - najednom shvatam da joj se usne ne pomeraju.
- Čiji robovi? - ništa mi pametnije ne pada na pamet.
- Vlastele. Upoznao si ih - nekako sam upravo takav odgovor i očekivao.
- Žene u dvorcu? - pitam tek da potvrdim svoje strahove.
- Svi smo mi ovde stigli kao posluženje za gozbu. I svi ćemo doveka biti njihovi robovi.
- Šta... Šta će se sada desiti? - ne mogu da prestanem sa zapitkivanjem.
- Boleće te. Patićeš dan – dva, a onda ćeš postati jedan od nas - curica se gotovo nasmešila. Bilo je to dobrodošla promena na kamenom licu.
- A onda? - pitam iako znam.
- Pridružićeš se čoporu i lovićeš po sirotinjskim četvrtima. Ili ćeš na lancu čuvati Zamak. Ili ćeš poslužiti kao zabava za gospodare. Zavisi - jeza me prožima od mirnoće njenog glasa.
- O sranje... - spoznajem najednom poreklo kože kojom je presvučen nameštaj unutar zamka. Kao da vidim hajku i sebe kako jurim kroz šumu i panično osluškujem sve bliži lavež za sobom.
- A sad dođi - Pruža mi ruku. Prihvatam. Polazimo duž ulice kojom sam stigao, ali, i ako je i dalje pusta, više ne deluje zapušteno. Oko nas su uredno okrečene nabijenice, osvetljenih prozora. Osvrćem se i vidim da iza mene više nije vila iz koje sam izbačen. Na njenom mestu nalaze se grudobrani, stražare i tanane kule. Prizor kao iz bajki. Idućeg trenutka mučnina me žestoko napada i nagon za povraćanjem postaje nepodnošljiv.
- Ne brini, proći će - čujem u glavi nepostojeći glas mlađanog vodiča. Teškim koracima postojano napredujem i um mi se razbistrava. Prolaznika nema.

Tren kasnije zvona oglašavaju da je nova godina najzad stigla.

Drugačija no ikada.
.
.

Pošalji "PONOĆNA ZVONA – Deo drugi" na Facebook Pošalji "PONOĆNA ZVONA – Deo drugi" na Google Pošalji "PONOĆNA ZVONA – Deo drugi" na My Yahoo! Pošalji "PONOĆNA ZVONA – Deo drugi" na Live Pošalji "PONOĆNA ZVONA – Deo drugi" na MySpace Pošalji "PONOĆNA ZVONA – Deo drugi" na Twitter Pošalji "PONOĆNA ZVONA – Deo drugi" na Digg Pošalji "PONOĆNA ZVONA – Deo drugi" na del.icio.us

Oznake: zvona
Kategorije
Priča

Komentari

  1. MissSendmetoHell (avatar)
    Impresivno
  2. Stipan Severnjak (avatar)
    Thank's Send me to hell!
  3. *pustinjakinja (avatar)
    Nije zanr koji volim, ali lakoca i slikovitost kojom vodis kroz pricu je profesionalna.
    I opet se namece, nije bitan zanr, nego naklonost piscu, da bi se jedno djelo procitalo
  4. Stipan Severnjak (avatar)
    A što ja volim kad su mi Pustinjske Princeze naklonjene!!!