PONOĆNA ZVONA – Deo prvi - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Stipanov Dućan

PONOĆNA ZVONA – Deo prvi

Oceni ovaj blog
Izlazim iz razdrndanog autobusa na poslednjoj stanici, pored nekog od boga zaboravljenog i zapuštenog groblja. Objašnjeno mi je da će fešta biti na samoj periferiji grada. Ledeni vazduh me udara u lice. Podižem kragnu kaputa i gledam niz ulicu. Probijam se kroz gustu vejavicu duž čudovišno ruinirane ulice. Teško se orijentišem. Rečeno mi je da će se proslava odvijati u kući „na samom kraju bulevara, pored groblja“. Kraj sred kojeg sam se našao liči na sve samo ne na bulevar. Magla mi u pramenovima zaklanja vidokrug. Svejedno, treba nastaviti ovim sokakom dok ne stignem do odrednice. Gotovo pola sata od kako sam sišao sa autobusa probijam se kroz nemili okoliš i dok mi se hladnoća zavlači pod ne baš najtopliju odeću, neprestano proveravam adresu na papiriću koji grčevito stežem u promrzloj šaci. Broj kuće koju tražim je jednocifren, a retki čitljivi brojevi na propalim zgradama još uvek su trocifreni. Ulica je pusta, kuće su ruševne i kao da nadaleko ni žive duše nema. Tešim se maštanjem.

Zove se Branka. Ne smem to da zaboravim. Nečim sam stekao njenu naklonost. Zapravo me i ne zanima šta bi to moglo biti. Siromašnom studentu, smotanku po definiciji, to može biti samo od koristi. Starija je, ali ne smeta. Uvek je doterana, našminkana i mirisna. Kosa joj nedeljno menja boju i trenutno je neka varijanta riđe. Lice joj je srcoliko i bucmasto, a nos kukast kao u ptice grabljivice. Preširoka je u bokovima, ali spreman sam to da previdim. Pripadnost intelektualnoj eliti čini je izuzetno privlačnom. Brucoša poput mene, tek pristiglog u velegrad, tajanstveno društvo poznatih privlači kao svetiljka leptira. Uostalom, ne da mi se da za novogodišnju noć sedim pred televizorom sa gomilom sebi sličnih jadnika.

Nagli pokret ispred jedne od kuća trgao me je iz razmišljanja. Guste pahulje zaklanjale su prizor, ali lik što je iščezavao delovao je poput devojčice u svečanoj haljinici. Stresoh se nelagodno i pomislih da je sujeverni strah neviđena glupost pri nevolji u kojoj sam se našao. Sred vejavice, u nepoznatom kraju, nesiguran čak i u to da li me je Branka zavukla iz čiste obesti.

A onda, kad sam već izgubio svaku nadu i poželeo da sednem i smrznem se poput govedine iz friza, u daljini ugledah svetla. U mračnom i sve maglovitijem okruženju kroz koji sam se probijao to je bila dobrodošla novost. Ubrzao sam korak i nedugo potom stao pred grandioznom, širom otvorenom kapijom od kovanog gvožđa. Zadrhtah pred dve grozomorne granitne karakondžule koje su dežurale pred ulazom. Sa obe strane dveri prostirala se visoka ograda koja se protezala u nedogled.

Zakoračio sam kroz kapiju i ušao u ogromno osvetljeno dvorište. Zastao sam čuvši urlanje pasa čuvara, ali se činilo da dolazi sa bezbedne udaljenosti i toplo se ponadah da ne grešim. Valjda su te zveri na lancu. Svetlo je, pretpostavljam, zbog sve gušće magle, delovalo prigušeno i crvenkasto i nikako nisam mogao da otkrijem odakle izvire. Kao da je samo tlo krvarilo prkoseći gravitaciji i prosipalo grimiznu svetleću tvar prema tmurnome nebu. Krenuh uredno raščišćenom stazom i susretoh mrgodne uniformisane čuvare. Njihova sumnjičavost splasnula je čim sam im pod nos gurnuo pozivnicu. Nepoverljivo me propustiše ka epicentru događaja koji beše označen gomilom parkiranih luksuznih vozila. Zaputih se ka ogromnom mermernom tremu.
- Dvorac, boga mu poljubim - pomislih i prisetih se poziva koji je došao uz molećiv pogled i kako sam odigrao predstavu sažaljenja najbolje što sam umeo. O da. I sopstvenog srca koje je srećno zaigralo zbog neočekivanog interesa za mene.

Prostorija je ogromna, a tavanica se gubi u visini, praktično nevidljiva zbog oskudnog osvetljenja. Skriveni u polutami gosti se pomeraju i moguće je raspoznati tek najbliže likove. Sve stranac do stranca. Niko ne obraća pažnju na mene. Mogao bih biti i komad nameštaja da me basovi me udaraju ravno u abdomen i podsećaju da sam živ. U centru prostorije zvanice se izvijaju prateći disk džokejev ritam.
Žene su odevene svečano i deluju privlačno; posebno za nekoga ko nikada, poput mene, nije ni zagrlio, a kamoli poljubio osobu suprotnog pola. Utegnute, doterane, bogato našminkane, razgolićene na pravim mestima. Blistaju kao foto modeli iz Elle magazina. Ekipa iz umetničkih krugova pretpostavljam. Face koje bih mogao da zamislim kao voditeljke sa televizije. Posmatrajući lepoticu zavaljenu u naslonjač primećujem nešto neobično, pa se osvrćem oko sebe. Sav nameštaj u prostoriji je arhaično dizajniran i presvučen nekom neobično bledunjavom kožom. Nije izbeljena, niti izanđala. Jednostavno je bledunjava. Viktorijanski šmek nameštaja drastično odudara od dark metal muzike koja trešti iz zvučnika.

Dok se pitam sa kakve li su zveri odrane te neobične presvlake, zapažam da se jedna od dražesnih gošći zaputila ka meni. Smeši mi se i maše rukom. Koliko god sam samo tren ranije želeo da me neka od tih diva primeti, sad se osećam nelagodno. Stomak mi se grči i malo fali da ne zaždim.
- Što stojiš tu sam k'o pokislo mače? Deluješ k'o idiot, majke mi! - za trenutak sam zbunjen, a onda shvatam sa kime razgovaram. Brankica!

Viđao sam je često pri večernjim izlascima. Nije mi bilo najjasnije zašto me pozdravlja, niti kad smo se upoznali. Bila je drugačija. Nekako uzvišena. Obično je izlazila iz skupocenih limuzina u pratnji tajanstvenih tipova ili bi napuštala ekskluzivne restorane u koje nisam smeo ni da zavirim.

A tek društvo što se motalo oko nje! Bila je popularna u najdekadentnijim velegradskim umetničkim krugovima! I onda me je na novogodišnju proslavu pozvala upravo jedna takva osoba. To imponuje. To je stavka koja pribavlja poštovanje u društvu.

Sad je transformisana. Sako i široke pantalone efikasno skrivaju preširoke bokove, a šminka maestralno pokriva njeno gotovo fantomsko bledilo i nedostatke fizionomije. Visoke potpetice apsolutno čarobnih čizmica čine hod vrckavim, a opuštenost se oseća u svakom gestu. Deo je ovoga sveta. Prošavši prvi šok uspevam da odgovorim.
- Pa nikoga ne poznajem... - gotovo se kajem što sam progovorio. Zaista ličim na idiota. Spuštam pogled kunući se da ću se pokupiti čim Branka odleprša. To joj ne pada na pamet.
- Popij malo, opustiće te - tutka mi u ruke litrenjak. Ne shvatam odakle se flaša pojavila, pa je zbunjeno podižem do lica. Hvata mi ruku i nametljivo mi je pritiska ka ustima.
- ’Ajde, bre, pa nisi valjda devojčica, cugni to! - neodlučno podižem flašu tek da bih licnuo, ali njena ruka me sprečava u pokušaju da prestanem. Gutljaj je mnogo duži nego što sam želeo. Pogrešno skreće i izbija na nos.
- Izgledaš glupavo u tom kaputu. Daj, odneću ga do garderobe - skidam kaput i pružam joj ga pre no što stignem i da razmislim. Najednom shvatam da je u prostoriji prevruće. Vrti mi se u glavi, i najradije bih ostao sam. Međutim, Brankica se vraća.
- Hajde u društvo da plešeš sa nama - Nasmejana je i deluje zavodljivo. Odmahujem glavom, pokušavam da se izvučem. Zlo mi je, želim da izađem na svež vazduh.
- Ne budi moron - smeje se i štipa me blago za obraz. To me zbunjuje i dozvoljavam joj da me povede. Probijamo se kroz uskovitlanu gomilu. Sve sam nesigurniji na nogama, ali predvodnica postojano napreduje vukući me za sobom.

Pošalji "PONOĆNA ZVONA – Deo prvi" na Facebook Pošalji "PONOĆNA ZVONA – Deo prvi" na Google Pošalji "PONOĆNA ZVONA – Deo prvi" na My Yahoo! Pošalji "PONOĆNA ZVONA – Deo prvi" na Live Pošalji "PONOĆNA ZVONA – Deo prvi" na MySpace Pošalji "PONOĆNA ZVONA – Deo prvi" na Twitter Pošalji "PONOĆNA ZVONA – Deo prvi" na Digg Pošalji "PONOĆNA ZVONA – Deo prvi" na del.icio.us

Oznake: zvona
Kategorije
Priča

Komentari

  1. *pustinjakinja (avatar)
  2. Stipan Severnjak (avatar)
    Ljubim ja tebe!
  3. *pustinjakinja (avatar)