ZNACI -II deo - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

ZNACI -II deo

Oceni ovaj blog
- odlomak iz romana -

„Ne bi trebalo da se igraš ovde“, kazao mu je zabrinuto.
„Pa ne igram se“, odgovorio je dečak. „Šetam na čistom vazduhu.“
„Mislio sam - jedan dečak tvog uzrasta nema šta da traži na ovakvom mestu. Već se smrkava …“
Dejanovo sitno telo poprimilo je razmetljivo držanje. Gledao je u Ratka s dubokim, skoro ljutitim nezadovoljstvom. „Ja se ne plašim mraka.“
„Ti si već pravi muškarac, dakle. Ničeg se ne bojiš.“
Nije poznavao Silvijinog sina. Sretao ga je u školi, ali nikada nisu razmenili više od pozdrava. Dejan nije pohađao veronauku i nije bilo prilike da se sam uveri u njegovu bistrinu o kojoj se toliko pričalo. Možda je dete zbilja preraslo strah od nepoznatog, što bi ga činilo posebnim i drugačijim za taj uzrast, pa čak posebnim i superiornim u odnosu na njega, Ratka, koji je mrak doživljavao kao pretnju, haos ili omotač grobne rake.
Dečaku je bila potrebna mala životna lekcija. Nakašljao se i pročistio grlo: „Roditelji ti nikada nisu pričali o lošim ljudima koji se smucaju po usamljenim mestima?“
„Nema nikog osim vas i mene.“
„Možda. A možda i ima. Mi to ne znamo. Bolje je ne izazivati sudbinu.“
Dejan je ravnodušno slegnuo ramenima.
„Slušaj, nije mi namera da te plašim. Samo kažem kako ima boljih i bezbednijih igrališta.“ Izvadio je kesu sa komadima bajatog hleba i istresao sadržaj pored puta.
Mališan ga je radoznalo posmatrao. „Zašto to radite?“
„Ostavljam životinjama. I one su Božija stvorenja, znaš?“
„Mi ne verujemo u Boga.“
To je, naravno, defektna atmosfera zarđalih duša, u kojoj odrastaju današnja deca, pomislio je Ratko, osetivši kako mu se celo biće steže od tuge. Bol zbog istine, izrečene jasno, detinje iskreno, ali i bez trunke sumnje u njenu ispravnost, pritisnula mu je grudi poput nadolazećeg srčanog udara. Decu su u školama kljukali dalekim, neopipljivim znanjem, zaboravljajući na najvažnije – učenje ljubavi i pokornosti. Razmišljao je šta da učini – hoće li poremetiti poredak stvari u vaspitanju nečijeg deteta ukoliko natukne koji biblijski citat, ili mu za početak, što jednostavnijim rečima, objasni?
„Zato On veruje u sve nas“, kazao je oprezno. „Čak i u one koji ga još nisu upoznali. Opominje nas i čuva od zla.“
„Ako nas Bog čuva, zašto ne bi čuvao i mene od loših ljudi? I zašto postoje loši ljudi? I oni su Božija stvorenja?“ Dečak je govorio falsetom, zažarenog pogleda, uzbuđen zbog sopstvenog utiska da je gospodar situacije, verovatno smatrajući kako je pitanjima doveo sagovornika u šah mat poziciju.
„Gle, veverica!“ uzviknuo je Dejan. Zaista, veverica je, sa komadićem hleba u ustima, šmugnula uz stablo. Razigrane dečije oči uhvatile su trenutak koji je Ratko vrebao već nedeljama. Bio je to više nego dobar povod za skretanje sa teme.
„Da li veverice razmišljaju? Znate na šta mislim … Ne na to znaju li koje je godišnje doba i gde da sakriju hranu, nego – mogu li da planiraju i donose zaključke?“
„Ne verujem. Ali ne uzimaj moje reči zdravo za gotovo. Još uvek se ne zna šta krije ljudski, a kamoli životinjski mozak. To jest, mozak životinje možemo staviti na kantar i izmeriti, možemo u njega zabosti elektrode i očitavati impulse, međutim, to nam neće reći postoje li neke vijuge zadužene za razmišljanje …“
Izgledalo je da je Dejan odjednom izgubio interes za ostatak odgovora, jer je pohrlio sa sledećim pitanjem: „Ipak, osećaju bol, zar ne?“
„Pa to ste valjda učili na časovima biologije. Naravno da osećaju bol.“
Mališan se zamislio; kao da je neka senka pretrčala preko njegovog lica. Zamišljenost je trajala kratko i već posle par sekundi pogled mu je živahno poskakivao unaokolo. Ratku je palo na pamet kako dete smišlja način da se oslobodi njegovog prisustva i nastavi putem kojim je krenuo, no da je isuviše pristojan da prekine razgovor, okrene leđa i ode. Možda sam preopširan … nezanimljiv, pomislio je, osetivši pulsiranje stare, uporne ciste u pamćenju. Suvišan sam čak i usamljenom dvanaestogodišnjaku. Dejanovo površno zanimanje za priču, njegov duh koji je lutao negde drugde – sve je ukazivalo na opasnost da će izmaći, otrgnuti se od lekcija koje su mu preko potrebne.
„Nisam te pitao … Kako ti je mama?“
Dečak je pognuo glavu. Ramena su mu se zatresla a glas podrhtavao dok je govorio: „Ne znam, još mi ne daju da je vidim.“ Kada je podigao pogled, zenice su mu bile toliko proširene da je izgledalo kao da su njegove svetle oči potamnele.
Skoro da je mogao na dečakovom licu da pročita strah, ili možda čak i užas pred nepoznanicom zvanom sutra. Izraz Dejanovog lica podsetio ga je na dečaka sa jedne Karavađove slike, "Ujed guštera". Barok, previše bujan, previše zagasit, previše tamnocrven za Ratkov ukus, ukus čistunca i, po njegovom shvatanju, namenjen svetini koja se realizmom predmeta lako namami u svet iluzija, ipak je, u slučaju te slike, iznedrio ekspresiju i malo simbolike. Dejanova grimasa učinila mu se, ako ne ista, onda vrlo slična onoj na Karavađovom platnu: bol i strah deteta kojeg je ujeo smrtonosni salamander, trijumf otrova nad čednošću.

Siroto dete, satrto patnjom kojoj još nije dalo konačan oblik. Ko zna šta ga čeka, ko zna koliko će još ispaštati zbog tuđih grehova i da li će umeti da izabere pravi put… Ima li ikog, u ovom opustelom, sebičnom svetu, spremnog da pomogne naivnoj, detinjoj duši? Ima li?
Ratka je preplavio talas tuge, ogroman i zamršen; pomislio je na svoju pokojnu majku, na njenu žrtvu, na vrtoglavi osećaj koji ga je obuzimao kada bi otplutao u sećanja i video meko, beskrajnom dobrodošlicom ispunjeno nebo majčinih očiju. Pomislio je i na Božidara, kojeg je u poslednjoj poseti zatekao vezanog za krevet; i sve je to, na neki način, bilo povezano sa ovim trenutkom, u kome je dobio dugo očekivani odgovor šta je svrha njegovog postojanja. Srce mu je divlje poskakivalo. Ništa više nije bilo čudno i nepoznato – čak ni to što je i sam počeo da podrhtava i bori se za dah između grčeva, onako kako se, verovatno, borio i Silvijin sin, plačući kada ga niko ne gleda.
Pružio mu je ruku: „Šta veliš, da budemo drugari?“
Dejan je prvo ustuknuo, a zatim kolebljivo uzvratio pružanjem ruke. Šaka mu je bila tako mala, mekana i nežna, kao da ne pripada dečaku, nego živi odvojenim životom, baš poput neke životinjice.

Pošalji "ZNACI -II deo" na Facebook Pošalji "ZNACI -II deo" na Google Pošalji "ZNACI -II deo" na My Yahoo! Pošalji "ZNACI -II deo" na Live Pošalji "ZNACI -II deo" na MySpace Pošalji "ZNACI -II deo" na Twitter Pošalji "ZNACI -II deo" na Digg Pošalji "ZNACI -II deo" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. LBarbara (avatar)
    ...jedva čekam da mi roman padne šaka..

    Sjajna si kao i uvek, drugarice moja...
  2. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Hvala, drugarice.

    Možda nije zgoreg da kažem da je roman, u stvari, priča o svetu bez ljubavi. Nerado sam ga zamislila, ali me je ideja toliko kljucala da nisam mogla da joj odolim.
    Ali, da ne otkrivam previše ...
  3. faraonn (avatar)
    ...Borac je zakleti Profet i Detektor...Borac je Majstor upućen u misterije , kako Riječi tako i odlazećih razbijača
    te Riječi i uspječno prometejski bakljiše Njome...
    Jovanovo Jevandjelje je raširilo krila nad ovim pisanjem ali i Borčevo
    nemiješanje u prirodino rezignirano negledanje ispred sebe...
    ...da li to Priroda može 'a neće'
    ili 'neće a može'...
    ...mora to Borac nama i Osvijetliti...

    Čekamo...
  4. sanja* (avatar)
    Citat Original postavio Borac za prava zivotinja
    Hvala, drugarice.

    Možda nije zgoreg da kažem da je roman, u stvari, priča o svetu bez ljubavi. Nerado sam ga zamislila, ali me je ideja toliko kljucala da nisam mogla da joj odolim.
    Ali, da ne otkrivam previše ...
    Bez ljubavi ili bez boga?

    Dopada mi se kako je ovo krenulo.
  5. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Bez razumevanja ljubavi.

    Hej, Sanja, čeka te roman pored šolje kafe.