ZNACI - I deo - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

ZNACI - I deo

Oceni ovaj blog
- odlomak iz romana -

Petak popodne. Ratko se, posle nastave, vraćao kući. Biciklom se spuštao uskim puteljkom pored stare pruge, kojom vozovi nisu prolazili već pola veka. Staza je, zbog guste kolonade natkriljenog drveća, ličila na mračan tunel. Iza drveća se, s jedne strane, prostiralo polje, puno strnjike i obranih stabljika kukuruza. Još dalje, polje se pretapalo u šumarak. Voleo je taj deo maršrute, jer je posedovala čar divljine, svet koji još uvek naseljavaju šumske životinjice: zečevi, veverice, lisice, ali i poneki podivljali pas. Krajolik je od proleća pa sve do sredine jeseni ličio na zeleni mozaik, sačinjen od čipkaste paprati i lišća koje se na svetlu presijavalo poput stakla, smaragda ili paunovog repa. Jedina mana pejzaža bilo je parčence uzanog kanala pored staze, puno odbačenih prnja, ambalaže i ponekog madraca, koji su trunuli u njegovoj utrobi. Leti se odatle širio nesnosan smrad, ali sada se đubre nije osećalo, pa ni videlo pod slojevima opalog lišća.
Šetnja mu je dobro došla da sredi misli. Tog jutra, kada je zvonilo za početak nastave, ugledao je u već ispražnjenom školskom dvorištu, dva dečaka koja su, tik uz prozore menze u suterenu, grančicama čeprkala po hrpi suvog lišća. Poznavao ih je: bili su prvačići koji su prisustvovali njegovim časovima, skromni, uredni i lepo vaspitani, još uvek ushićeni velikom školskom avanturom. Redovno prvi na vratima učionice, prvi koji na klupu izvade školski pribor, dva krezuba druga koja su se, kao da su blizanci, sinhrono ponašala, slično oblačila, slično razmišljala. Utoliko ga je više začudio njihov nemar prema zvonu. Nisu se trgli ni kada im se približio. Nije imao nameru da ih izgrdi, već samo da ih požuri. Tek kada je bacio pogled preko njihovih ramena, uočio je predmet dečijeg interesovanja: sveže ostatke goluba kojeg je verovatno raskomadala neka mačka.
„Hajde, hajde, zakasnićete na čas“, pomilovao je jednog od dečaka po glavi.
„Nastavniče, ko je to uradio, i zašto?“
I taman kada je hteo da im odgovori, sinulo mu je da izgladnela životinja-predator ne bi ostavila baš toliko od ulovljenog obroka. Golub je bio relativno mali zalogaj za apetit psa prosečne veličine, a mačka bi svakako pojela barem nešto. Koliko je mogao primetiti, delovi ptice, iako rasparčane, bili su na broju. Onda se setio prizora od pre nekoliko dana.
O, kako je do pre minute bio slep, kako je moguće da nije ranije prepoznao znake? Par mrtvih veverica zatekao je, prekjuče ujutru, ispred ulaza u svoju zgradu. Pružale su jezivu sliku: nekada mala, ljupka bića puna života, a sada izlomljenih vratova, čija je tela neko ili nešto, iz Ratku nerazumljivih razloga, naknadno rasporilo, raščerečilo, pa ostavilo da nedostojanstveno budu pokupljena đubravnikom i bačena u smeće. Tada mu je jedna sumnja pobegla pred naletom drugih misli. Bilo je logično svaliti krivicu na obesne vozače, pijance, narkomane pod dejstvom halucinogena, pse-lutalice, pa čak i uticaj mesečevih mena na ponašanje životinja. Uostalom, klimatske nedoslednosti novog milenijuma kao da su zbunjivale sva stvorenja pa i veverice. Umesto da su već bile ušuškane u sigurne, tople šupljine debala, i polako krckale zalihe hrane, ove pozne jeseni mogle su se naći na neočekivanim mestima – u gradu, pored kontejnera .. a nekoliko je, pre incidenta ispred zgrade, video na kolovozu, očigledno smrvljene točkovima automobila. Ali, najveći đavolji trik je da ubedi ljude u svoje nepostojanje, i pritom se manifestuje kroz različite, ljudskom oku prepoznatljive forme nedokučivog sadržaja.
Sada je, koračajući kroz svoj vilajet, bio sasvim siguran da Malo Selo puca pod erozijom koju niko, osim njega, kao da nije primećivao. Naježio se i promrmljao: „I sedam anđela koji imahu sedam truba, pripraviše se da zatrube.“
Osećao je u sebi blago pulsirajući, otrovni ritam griže savesti: predugo - možda već par nedelja - nije prešao preko praga hrama. I sam pogled na nedavno obnovljenu crkvicu prožimao ga je mirom a boravak u njoj uvek je donosio nove utehe i nadanja. Ali, zašto nije za njom osećao potrebu kao nekada, pitao se ... Zašto ga je Božija kuća odjednom podsetila na staru, umornu građevinu i unjkave, monotone glasove koji recituju molitvu i prizivaju slike sumornog jutra?

Obično je u rancu nosio ostatke hleba i ostavljao ih u travi pored staze, a tokom lepih dana zastao bi da osmotri to, za sada netaknuto parče prirode. Bilo je dovoljno da samo koji minut zadrži pogled na prelepom vresu ili na suncokretu koji se njiše na povetarcu, pa da se šumska bića prikradu i pokupe gozbu, nestajući pre nego što stigne da ih vidi.
Danas je, međutim, hladnoća – neočekivano oštra za ovo doba godine – štipala obraze. Predeo je osiromašio i pretvorio se u pustaru kojoj je mraz dao monotonu, sivkastu boju. Nekada mirisni grmovi sveli su se na splet beživotnog šiblja. Tamni pupoljci, okačeni po granju jasena, izgledali su poput čaura koje se nikada neće otvoriti ili će, ako se i otvore, izroditi nešto nepoznatog, zloslutnog porekla.
S naporom okrećući pedale po šljunku, razmišljao je kako će uskoro, s dolaskom zime, morati da se liši svog prevoznog sredstva i vrati pešačenju. Kola su za njega bila luksuz. Povremeno bi ugrabio priliku da se sa nekim iz susedstva doveze u školu ili vrati kući, no to je stvaralo neprijatnu obavezu. A on nikome nije hteo ostati dužan. Ponajmanje je želeo da ga posmatraju kao bednika, koji moljaka za vožnju.
Izdaleka je primetio sitnu priliku kako se zabavlja hodanjem po pruzi i preskače drvene pragove. Raširenih ruku pokušavala je da održi ravnotežu po šinama, kao akrobata na žici.
Zaustavio je bicikl. Moglo je to biti neko izgubljeno dete, ili dete koje se u igri suviše udaljilo od kuće, nesvesno opasnosti koje su vrebale iz sumraka na ovakvom mestu. Zapalio je cigaretu i čekao da mu se prilika približi. Na udaljenosti od dvadesetak metara, prepoznao je Silvijinog sina. Mahnuo mu je rukom.
Mališan je ubrzao korak, sišao sa šina i, preskočivši jendek između pruge i puteljka, stvorio se pored njega. Od hladnoće mu se lice osulo crvenim pečatima. Okraćala vetrovka bila je isuviše tanka za ovo doba godine, a na nogama je imao blatnjave i vlažne platnene patike.
Ratko se setio: Silvija je od juče u bolnici. U takvim, vanrednim okolnostima, mališanov otac sigurno je bio okupiran drugim mislima i nije obratio dovoljno pažnje na sinovljevu odeću. A Silvija možda ipak nije bila toliko dobra majka kao što se predstavljala, čim je propustila da svoje dete nauči merama opreza. Pomislio je i na par hiljada dinara koje joj je u nekoliko navrata pozajmio i kojih će, po svemu sudeći, morati trajno da se odrekne.

....

Pošalji "ZNACI - I deo" na Facebook Pošalji "ZNACI - I deo" na Google Pošalji "ZNACI - I deo" na My Yahoo! Pošalji "ZNACI - I deo" na Live Pošalji "ZNACI - I deo" na MySpace Pošalji "ZNACI - I deo" na Twitter Pošalji "ZNACI - I deo" na Digg Pošalji "ZNACI - I deo" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Vrela Cica (avatar)
    E, super ti je prica. Zasto ti ne odgovras na moje poruke?
  2. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Nije priča nego poglavlje iz romana.
    Koje poruke? Nisam dobila.