JOE
Jutro dana X u službi održavanja CERN tunela na prvi pogled nije se razlikovalo od bilo kojeg u poslednjih nekoliko nedelja. Pa ipak, neka potmula nervoza ovladala je svima. Čak je i Dr Kaminski, flegmatični šef održavanja, koji je zbog nepomičnog lica dobio nadimak "Dr Iguana" našao za potrebno da nekoliko puta pokuša da olabavi čvor kravate. Naravno, odustajao je pre nego što bi dodirnuo kravatu, pa se pokret završavao simboličnim trljanjem nosa. Za sreću.
Zujanje tunela više se osećalo na dnu stomaka nego što se zaista čulo. Joe nije osećao ništa. Za njega je bio radni dan kao i svaki drugi. Stoga, kada ga je nadzornik vakuum- pumpi pomalo panično poslao da proveri četvrti blok, Joe je natenane zamotao tek načeti sendvič i odgegao se niz hodnik. Osećao je neodobravajući nadzornikov pogled na leđima, ali to mu nije smetalo.
Znao je da svi smatraju da nije previše bistar. I sam je ponekad pomišljao da bi trebalo da bude pametniji. Ali, isto tako je znao da je dobar zanatlija. Nekadašnji njegov šef često bi govorio "ako bude nuklearnog rata, dve stvari će preživeti – bubašvabe i električni spojevi koje je Joe uradio".
Bio mu je dovoljan jedan pogled da vidi u čemu je problem. Loše zalemljena žica signalnog kruga. Joe se namrštio. Odavno je čuo da u evropskim projektima učestvuju vrhunski naučni umovi, najbolje fabrike i laboratorije, ali opremu sastavljaju firme koje ponude najnižu cenu na licitaciji. Sada se toga setio, mada je to bila samo još jedna stvar koju nije razumevao u potpunosti.
Zastao je da razmisli. Protokol je jasno predviđao da treba da obavesti nadzornika i čeka dalja uputstva. Kroz glavu mu je prošao i sastanak koji je Dr Iguana održao sa osobljem. Govorio je o maloj, ali izvesnoj verovatnoći da bi ponešto moglo da krene naopako i da bi svi tada nestali u crnoj rupi. Joe je znao šta je verovatnoća. Svake srede uplaćivao je sportsku prognozu, ali nikako to nije mogao da poveže sa električnom opremom. Ili radi, ili ne radi. Ako ne radi – tu je Joe.
Na ovu pomisao, lice mu se ozarilo. Upravo u tom trenutku začuo se aplauz u kontrolnoj sali. Čestice se sudaraju. Joe u trenutku odluči da će ovu sitnicu srediti sam. Odlučno je zavukao klješta u tesan prostor ormara, ali istog trenutka je kihnuo, tako da je zatvorio oči, a ruka mu zadrhta. Začuje se tiho zlokobno šištanje. Jedna od onih savijenih srebrnastih cevčica lagano se prekrivala izmaglicom gasova koji su se kondenzovali.
- O-ooo! – reče Joe pre nego što su se niz hodnik oglasio alarm, a svetlo počelo zlokobno da trepće.
Pokušao je da se seti šta je još govorio šef. Nešto o izvrtanju svemira kao čarape. O novom Velikom Prasku…
Joe je odjednom postao svestan ozbiljnosti situacije. Po prvi (i poslednji) put sve kockice njegovog uma složile su se u potpunu sliku. Ispravio se i sa rukom na grudima svečano izrekao:
- Neka bude svetlo!
Jutro dana X u službi održavanja CERN tunela na prvi pogled nije se razlikovalo od bilo kojeg u poslednjih nekoliko nedelja. Pa ipak, neka potmula nervoza ovladala je svima. Čak je i Dr Kaminski, flegmatični šef održavanja, koji je zbog nepomičnog lica dobio nadimak "Dr Iguana" našao za potrebno da nekoliko puta pokuša da olabavi čvor kravate. Naravno, odustajao je pre nego što bi dodirnuo kravatu, pa se pokret završavao simboličnim trljanjem nosa. Za sreću.
Zujanje tunela više se osećalo na dnu stomaka nego što se zaista čulo. Joe nije osećao ništa. Za njega je bio radni dan kao i svaki drugi. Stoga, kada ga je nadzornik vakuum- pumpi pomalo panično poslao da proveri četvrti blok, Joe je natenane zamotao tek načeti sendvič i odgegao se niz hodnik. Osećao je neodobravajući nadzornikov pogled na leđima, ali to mu nije smetalo.
Znao je da svi smatraju da nije previše bistar. I sam je ponekad pomišljao da bi trebalo da bude pametniji. Ali, isto tako je znao da je dobar zanatlija. Nekadašnji njegov šef često bi govorio "ako bude nuklearnog rata, dve stvari će preživeti – bubašvabe i električni spojevi koje je Joe uradio".
Bio mu je dovoljan jedan pogled da vidi u čemu je problem. Loše zalemljena žica signalnog kruga. Joe se namrštio. Odavno je čuo da u evropskim projektima učestvuju vrhunski naučni umovi, najbolje fabrike i laboratorije, ali opremu sastavljaju firme koje ponude najnižu cenu na licitaciji. Sada se toga setio, mada je to bila samo još jedna stvar koju nije razumevao u potpunosti.
Zastao je da razmisli. Protokol je jasno predviđao da treba da obavesti nadzornika i čeka dalja uputstva. Kroz glavu mu je prošao i sastanak koji je Dr Iguana održao sa osobljem. Govorio je o maloj, ali izvesnoj verovatnoći da bi ponešto moglo da krene naopako i da bi svi tada nestali u crnoj rupi. Joe je znao šta je verovatnoća. Svake srede uplaćivao je sportsku prognozu, ali nikako to nije mogao da poveže sa električnom opremom. Ili radi, ili ne radi. Ako ne radi – tu je Joe.
Na ovu pomisao, lice mu se ozarilo. Upravo u tom trenutku začuo se aplauz u kontrolnoj sali. Čestice se sudaraju. Joe u trenutku odluči da će ovu sitnicu srediti sam. Odlučno je zavukao klješta u tesan prostor ormara, ali istog trenutka je kihnuo, tako da je zatvorio oči, a ruka mu zadrhta. Začuje se tiho zlokobno šištanje. Jedna od onih savijenih srebrnastih cevčica lagano se prekrivala izmaglicom gasova koji su se kondenzovali.
- O-ooo! – reče Joe pre nego što su se niz hodnik oglasio alarm, a svetlo počelo zlokobno da trepće.
Pokušao je da se seti šta je još govorio šef. Nešto o izvrtanju svemira kao čarape. O novom Velikom Prasku…
Joe je odjednom postao svestan ozbiljnosti situacije. Po prvi (i poslednji) put sve kockice njegovog uma složile su se u potpunu sliku. Ispravio se i sa rukom na grudima svečano izrekao:
- Neka bude svetlo!
Samo naizgled SF pričica.
