BASARISANJE - 14 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

123loncar

BASARISANJE - 14

Oceni ovaj blog
Jesen u Budalistanu

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/jesen_u_budalistanu.881.html?news_id=247952
" Traume iz mladosti su neizlečive."

Šta mi bogu toliko silno zgrešismo !? Kuku nama jadnima !
Evo sad cela srbija prima pomoć ; mislim ona većinska penzionerska ! Gubernator naš Baćuška , verovatno traumiran u mladosti rešio da pomogne one sa minimumom 15 iljadarki ! Pa neka , nije velika gubernija ! Naš dični slavjanofilski Baćuška , srboljubivi rusofil - dreši kesu za svoje seljaštvo , sluge i posilne . Čak i vladu kori i uteruje u domoljublje . Veli : „Vlada treba da ima za cilj da postepeno osvoji duh mladeži i da ga neosetno dovede do one glavne tačke gde se solidna naučna znanja spajaju sa dubokom verom u bitno ruska načela, koja su čuvari pravoslavlja, autokratije i nacionalne misli, što pretstavlja našu jedinu kotvu spasenja i jemstvo snage i veličine naše otadžbine”. A onaj žuti beogratski , prozapadni element ; taj deli guberniju , on beogračićima sve više .Pa tek besplatne karte. Tako ti neki dobri seoski domaćin sa ispod petnaest iljadarki , ako uspe u toj beogratskoj pustakari da živ pređe ulicu ( ako ga ne smotaju neki točkovi bemvejski sa diplomatskim imunitetom ) i dođe do BUS-a , mora da plati kartu i izdrži maltretiranje svih predstavnika žute vlasti . A njegov kolega , beogratski penzioner , jok ! Taj ti je privilegovan ; on je u svemu prozapadni . Nikog nije briga , mislim od tih beogračića što se voze besplatno volj im BMW-ima ili BUS-ovima za tu vekovnu diskriminaciju dobrih seljaka, posilnih i sluga širom naše gubernijske domovine. Žuti tera po svom . A Baćuška naš domoljubni , hoće u svemu da budemo pod „narodnom mišlju” , što podrazumeva društveni poredak koji postoji u Rusiji, a to će reći seljačko ropstvo, čiji je problem „tesno vezan sa pitanjem autokratije pa čak imonokratije”; za njega su seljačko ropstvo i autokratija „dve uporedne snage koje su se jednovremeno razvijale, koje počivaju na istom istoriskom načelu i čija je zakonitost podjednaka”, i on upoređuje seljačko ropstvo sa drvetom koje je „pustilo duboko svoje korenove, koje štiti Crkvu, Gubernatora i njegove domoljubne oficire” i koje je „nemogućno iščupati”. On je dakle rešen da odlučno suzbija svaku nastavu i delanja koja ne bi težila da sačuvaju verski, politički i društveni poredak slaveno ruski , na temeljima svetosavlja i karađorševine- a ne prozapadno izdajnički i neprijateljski . A da je tako , vidi se čim se nogom kroči u tu prestonu carevinu zapadnog razvrata, pod rukom tog žutog i njegovog političkog kluba, koji je u svemu protivu naše maćuške rusije !

Pošalji "BASARISANJE - 14" na Facebook Pošalji "BASARISANJE - 14" na Google Pošalji "BASARISANJE - 14" na My Yahoo! Pošalji "BASARISANJE - 14" na Live Pošalji "BASARISANJE - 14" na MySpace Pošalji "BASARISANJE - 14" na Twitter Pošalji "BASARISANJE - 14" na Digg Pošalji "BASARISANJE - 14" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. sirijus49 (avatar)
  2. orfej sa ibra (avatar)

    Dok je Tolstoj završavao svoj poznati roman o Ani i Alekseju,
    iz Rusije su stigle i sadnice lipe.

    Porodica Rajevski je za Gornji Adrovac, u kojem se veruje da je ostalo srce njihovog sina, poslala lipe da ga podsećaju na rodni kraj, i simbolizuju život koji se mnogo puta rađa iz tragedije. Lipe su posađene uz put koji vodi u Rusku crkvu. Svakog proleće lipe ucvetaju, a crkva zablista na prolećnom suncu.

    Roman "Ana Karenjina" izučava svaka generacija srpskih đaka, a sećanje na ruskog heroja Rajevskog prenosi se na nove generacije Srba, koje je ovaj ruski patriota istinski zadužio.

    Kad svako novo proleće obnovi snagu lipama, u Srbiji se javi nova nada za bolji život generacijama koje su iskusile tragedije, ali i osetile ljubav reflektovanu životom Nikolaja Rajevskog, zabeleženim za večnost u Tolstojevoj "Ani Karenjini".
    Ažurirano 22.09.2012. u 18:54, autor: orfej sa ibra
  3. 123loncar (avatar)
    ...čudna je ta tragedija Anina... čovek počinje da je voli ; jer tragedija kao umetnički izraz ima za cilj da isključi razum i aktivira slepe emocije ...moja nastavnica iz književnosti plakala je pričajući o Ani ...dojadila mi ..jednom je pitah , kad toliko plače za njom , mora da je voli kao majku...ona će da... a ja onako bapnem : ja ne mogu da volim majku koja ostavi decu zbog kuravskih doživljaja ; a ne mogu ni da volim onog koji uništi svoj i tuđe živote - te na kraju uništi dušu i mašinovođe .. ona sva u suzama mene složi na popravni ... izađem ja i opet ona meni lik i delo tog rusa i čuvenu Anu .. ja se potkovao Nihomahovom etikom u mom prepevu , pa još iz marsističke sociologije ... čista dijalektika .. ona se smeje .. slušaj , kaže : polagala sam i ja samoj sebi letos , kad rasmislim Ana je negativac ; izvini ... na godišnjicama me zadirkuje oko Ane i Odiseja ... jer sam ja na polaganju objašnjavao dijalektički stav Sokratov i njegovo razgolićivanje tok famoznog Helenca , koji je čist negativac ... tja , čudni su putevi saznanja ..ali tedoh da kažem : svi srbi vole Anu Karenjinu i veličaju je - gotovo postaje uzor mladeži ; ali niko kad bolje razmisli i razumno pošten bude prema sebi , neće je za majku, sestru ili nedaj bože ženu - a svak je oće za kuravu ! ... čudni smo mi ljudi !..prečesto licemerno zaneseni , izfabrikovani ... treba neko da pronađe i odštampa taj „proglas ruskih slavenofila“ iz doba kneza Mihajla Obrenovića ...imam strašan utisak da tu leži strašan manipulativni zec...
  4. 123loncar (avatar)
    Николај Николајевич Рајевски (пуковник) потиче из угледне породице. Био је унук прослављеног генерала Николаја Рајевског, хероја Отаџбинског рата 1812, (против Наполеона, а његов легендарни ратнички подвиг овековечио је Лав Толстој у роману „Рат и мир“) по коме је и добио име. И његов отац, који се такође звао Николај Николајевич (1801 — 1843), био је генерал-лајтнант.
    Николај је, још као млад официр, био упућен у специјалну мисију на Балкан и у Србију.
    А права драгоценост су четири писма пуковника Рајевскког из 1867. године приликом његовог првог доласка у Србију. Прво писмо од 15. маја по старом (30. маја по новом календару) датирано је из Чачка, док је потоње од 2/14. јуна послао из Београда. Сва је писао на француском језику и сва су упућена министру српске војске пуковнику Блазнавцу. За путовање у Србију и Босну у специјалну мисију одабрао је Рајевског нико други него руски цар Александар Други, а инструкције дао министар војни Миљутин, у Србији га прихватио српски министар Блазнавац.

    Девет година касније, други долазак пуковника Рајевског је 1876., као добровољац у Српско-турском рату. Са собом је довео приличан број руских добровољаца (3000-5000). По доласку у Београд из Одесе, првих дана августа месеца 1876., одмах се јавља на моравски фронт у штаб генерала Черњајева на Делиграду. Черњајев је једно време на Рајевског гледао са подозрењем, на шта се Рајевски није обазирао. Генерал Михаил Григорич Черњајев убрзо додељује Рајевском команду над одређеним здруженим одредима.
    Прву битку на тлу Србије Рајевски је водио за село Моравац, док је најславнија победа на моравском фронту била битка на Шуматовцу, где су небројени напади били од Турака али су сви одбијени. Ипак на моравском ратишту тих дана изгинуло је око 9 хиљада српске војске (као и бар 31 руски официр) и више од 15 хиљада турске војске.

    Одлучујућа битка за Адровац била је и кобна за пуковника Рајевског.

    Misija Slovenskog komiteta iz Odese

    Misija Rajevskog na Balkanskom poluostrvu i u Srbiji. Zvanično, slao ga je Slovenski komitet iz Odese. A koji je bio stvarni smisao i koliki je uistinu bio značaj njegovog dolaska u Srbiju, može se, bar delimično, sagledati iz četiri njegova dosad neobjavljena pisma upućena srpskom ministru vojske Milivoju Petroviću Blaznavcu, ali i po onome što se zasad samo naslućuje iza naslova "Projekat organizovanja ustanka na Balkanskom poluostrvu". Iako se taj dokument pominje u literaturi, nije objavljen, koliko je nama poznato, ni posle 140 godina od kad je nastao.
    Misija Rajevskog započela je aprila 1867. iz Bukurešta. Od polovine maja boravio je u Srbiji, a zatim u Bosni. Pisma koja je na francuskom jeziku pisao mini-stru Blaznavcu datiraju od 15. maja iz Čačka, 30. maja i 1. i 2. jun 1867. iz Beograda. Iz njihovog sadržaja se jasno uočavaju dve važne činjenice: Rajevski je, uz saglasnost ministra vojske, obilazio jedinice srpske vojske da bi na licu mesta procenio stanje i organizaciju srpske konjice, pre svega, i drugo, što je putujući po Srbiji dao detaljan izveštaj o upotrebljivosti putnih pravaca za slučaj ratnih prilika. Najopsežnije je i najinteresantnije pismo od 1. juna u kojem daje sveobuhvatan predlog za reorganizaciju srpske konjice i za jačanje njene borbene spremnosti. Osim toga, sastavni deo pomenutog pisma-elaborata je i izveštaj o stanju puteva u Bosni, o čemu je takođe želeo da izvesti srpsku vladu. Kao razlog za to naveo je sledeće:

    "Imajući u vidu da će Bosna veoma brzo postati poprište rata između Srbije i Turske, nastojao sam da za vreme svog putovanja prikupim određena obaveštenja o putevima u toj provinciji. Mada ta obaveštenja nisu ni približno potpuna, ipak matram korisnim da o njima izve-stim srpsku vladu, u nadi da će ona od njih imati neke koristi."

    Karakter posete Rajevskog Srbiji i Bosni vidi se i po tome što je on u neprestanom kontaktu sa srpskim ministrom vojnim Blaznavcem. njemu je slao sve izveštaje koji su bili namenjeni srpskoj vladi. Međutim, glavni izveštaj o svojoj misiji on nije, kako bi se očekivalo, poslao Velikoslovenskom komitetu, koji ga je zvanično poslao na put, nego ministru vojske ruske vlade.
  5. orfej sa ibra (avatar)
    Život Ane Karenjine je skript u kome se, s vremena na vreme, nađe svaka žena, danas kao i nekad, i koji pethodi romanu. Kažu da je Tolstoj mislio na sebe pišući o Ani; prema tome, skript verovatno važi i za mnoge muškarce, ali, u svakom slučaju, za mene je Ana Karenjina stvorila Tolstoja a ne obratno, i njeno postojanje je nešto stvarno i blisko dok se priče o Tolstoju sad već kreću u sferama naučne spekulacije.



    Kada je Vronski odlučio da ostavi Anu na duži period da bi otišao da ratuje po Srbiji, Ana je doživela nervni slom, pogoršanje svoje paranoidne depresije koja će je ubrzo dovesti do nama poznatog kraja. (Nema železničke stanice na svetu na kojoj se Ana Karenjina nije bacila pod voz, uključujući i ove najmodernije po novim kontinentima.)

    Ono što zaista deluje zastrašujuće sa tačke gledišta svake zaljubljene duše to je da ona druga strana u jednoj kobnoj vezi koja remeti ne samo lične već i društvene zakone, živi još jaču kob koja ne nosi ništa novo već nešto najstarije na svetu – ubijanje, i zarad toga žrtvuje sve privatne revolucionarne pomake i dobrostanje.

    Ana Karenjina verovatno nije ni znala gde je Srbija niti šta Srbiji preti da bi se njenom spasavanju Nešto Najbolje Na Svetu podredilo. No Tolstoj je znao, znao je o istorijskom pravoslavnom bratstvu Rusa i Srba, ali svoje znanje Ani nije preneo, što je nju koštalo života, a njega, Tolstoja, dovelo do saznanja čemu vodi getoizacija i zaštita onih koje najviše volimo,

    Ana Karenjina je mogla, pre no što se ubila, da stavi tamne naočari, šešir širokog oboda i da u restoranu zdrave ishrane sedne za pregovarački sto sa svoja tri muškarca: mužem, sinom, ljubavnikom. Da im pripreti, lažno, da proba, da vidi da li su svesni da ona nema gotovo nikakvu pregovornu moć.

    Jer zanimljivo je da muškarci koji vrlo pažljivo vode računa da njihove žene ne vladaju više nego prividno, nikad nisu sigurni do kraja da je to zaista tako. Zahvaljujući tom blefu ili nesporazumu Ana je mogla sebi da spase život. Ali taj život koji bi spasla, bio bi onda neka sasvim druga priča.

    Na železničkim stanicama uvek se teško diše : pluća služe kao prečišćivač a bol kao potvrda da si živ. Idući uzbrdo memljivom ulicom Balkana, izgleda da nema dana, da su od ljubavi ostali poljupci, od dana ljudi.

    A poslednjeg dana prošlog septembra jedan mudri Englez uskliknu u parlamentu: Ima li išta gore na svetu nego kad čovek stoji na peronu a voz kasni?! Pozdravi ga buran aplauz časnog britanskog naroda.

    Takva jedna aljkavost spasila bi život Ani Karenjini.
    U Beogradu, recimo, Ana teško da bi mogla da ostvari svoj naum...