Je6o te život, šta sve čovek neće doživeti na ulici... Malopre, na trgu ispred katedrale, neke ženske presreću ljude, nude im neke papire i... traže pare za ko zna šta... I startuju mene. U stilu: „Izvini, mogu li nešto da te pitam?“ A ja ni pet ni šest: „Ako hoćeš da izađemo večeras - možeš. Ako tražiš pare - ne dam ni kinte.“ - „Neću! Neću! Neću!“, prodra se ona tri puta kao kobila, da je ceo trg pucao. „Šta nećeš?“, pitam ja. „Da izađeš sa mnom ili da uzmeš pare?“ Pocepao sam se od smeha. „Neću da izađem sa tobom! Beži bre! Neću! Neću! Neću“ - „Pa neću ni ja sa tobom, ali te ne zaustavljam na ulici... Nemoj! Nemoj! Nemoj!“ I opet se pocepah od smeha. „Novac nećeš dobiti. Ne dam ni kinte.“ Je6o te život, sve go ludak. Sve neki histerici, neurotičari, psihotičari i šizofrenici, kurčevi lajavci i manijaci. Ženske totalno prolupale. Nijedna ne može normalno da komunicira sa nekim. Čim joj se nešto kaže odmah zagalami: „Beži! Nemoj! Neću!... Beži! Nemoj! Neću!... Beži! Nemoj! Neću!...“
Setih se, na trenutak, dva slučaja, jednog iz prokletih 90-tih godina prokletog XX veka, i jednog od pre tri godine.
Bila je 1994. godina i najveće svinje koje su ikada bile na vlasti u ovoj zemlji su samo godinu dana ranije štampale novčanicu sa 11 nula, a ljudima davale platu od koje se nije mogla kupiti jedna šibica, tako da je tada, mislim na 1994. godinu, bilo nešto podnošljivije. Ja sam bio srednjoškolac i imao sam u ruksaku (namerno neću upotrebiti tursku reč džep ili džepu) tačno 4 dinara, odnosno tadašnje 4 nemačke marake, odnosno sadašnjih 2€. I u jednoj beogradskoj ulici zaustavi me neki crnac, student, i pita me na nekoj čudnoj varijanti indijansko-podsaharsko-engleskog jezika da li imam da mu dam 1 dinar da obavi telefonski razgovor. Nisam ga razumeo jedno vreme, jer je mumlao kao da je žvakao vruć krompir, ali kada sam shvatio da traži novac... bilo ga mi je nekako žao i dao sam mu 1 dinar, tako da sam ostao sa svega 3 dinara. Malo kome sam ovo rekao. Eto, sada sam napisao. Ne može me niko prozvati i spočitati mi da sam loš čovek, šovinista ili rasista.
Petnaest godina kasnije, dakle pre tri godine, u jednoj novosadskoj ulici, zaustavi me neka žena sa malim detetom u naručju, plače kao kiša i pita me imam li da joj dam 200 dinara (tada je to bilo mnogo više nego sada 200 dinara). Ja bacim pogled u novčanik i vidim da nemam ništa sitnije od 500 i dam joj 500 dinara bez reči. Ona prestane da plače i pita me šta treba da mi uradi za 500 dinara. Ja velim: „Ništa. Samo nastavi svojim putem i gledaj svoja posla. Doviđenja.“ Ali, ne lezi vraže, posle svega tri dana vidim ja nju kako baca tu bebu u travu, pored neke klupe, zajedno sa nekom drugaricom... pogledam malo bolje i ukapiram da nije u pitanju beba već lutka. I osetim se užasno loše. Izradila me je. Raspitam se po kraju za nju i shvatim da se radi o narkomanki. I da sam joj ja, umesto da joj pomognem u nevolji, dao novac za neku vrstu droge. A ne volim da pomažem nikome u njegovom samouništenju. Bolje je ubiti ga nego pomoći mu da se polako ubija. Užasno. To je bilo zadnje...
Ne znam da li sam od tada postao lošiji čovek, ali srce mi se nekako zaledilo i od tada apsolutno nikome ne dam novac. I tačka. Ako bi mi neki beskućnik pozvonio na vrata, dao bih mu da jede i pije ono što imam (zdravo voće i povrće iz veganske kuhinje), pa možda čak i da prenoći; maksimalno bih ga ispoštovao. Ali novac ne dam nikome. I tačka. Neka me tuži svako kome ne dam novac ne znam kom sudu, ja ću ponoviti: „Ne dam i tačka.“ Takođe, ne dam svoj novac za GMO hranu, industrijsku hranu u kutijama, vrećicama, kesicama i ostalim pakovanjima sa kodom HACCP, za lekove i ostale otrove. I tačka. Kome smeta to što nikada u životu neću kupiti i konzumirati pobrojano, neka me slobodno tuži Međunarodnom sudu - moj odgovor će biti kategoričan: „Ne dam novac. I tačka.“ Takođe, ne dam ni dinara za tri stvari: vodu, vazduh i p1čku. Ojha. Prostitutke, zaobiđite me u najširem luku.
Tako je bilo i večeras sa onim ženskim budaletinama. Tačka. Ha ha ha... Je6o te život, šta sve čovek neće doživeti na ulici... i čega se sve neće setiti...
Setih se, na trenutak, dva slučaja, jednog iz prokletih 90-tih godina prokletog XX veka, i jednog od pre tri godine.
Bila je 1994. godina i najveće svinje koje su ikada bile na vlasti u ovoj zemlji su samo godinu dana ranije štampale novčanicu sa 11 nula, a ljudima davale platu od koje se nije mogla kupiti jedna šibica, tako da je tada, mislim na 1994. godinu, bilo nešto podnošljivije. Ja sam bio srednjoškolac i imao sam u ruksaku (namerno neću upotrebiti tursku reč džep ili džepu) tačno 4 dinara, odnosno tadašnje 4 nemačke marake, odnosno sadašnjih 2€. I u jednoj beogradskoj ulici zaustavi me neki crnac, student, i pita me na nekoj čudnoj varijanti indijansko-podsaharsko-engleskog jezika da li imam da mu dam 1 dinar da obavi telefonski razgovor. Nisam ga razumeo jedno vreme, jer je mumlao kao da je žvakao vruć krompir, ali kada sam shvatio da traži novac... bilo ga mi je nekako žao i dao sam mu 1 dinar, tako da sam ostao sa svega 3 dinara. Malo kome sam ovo rekao. Eto, sada sam napisao. Ne može me niko prozvati i spočitati mi da sam loš čovek, šovinista ili rasista.
Petnaest godina kasnije, dakle pre tri godine, u jednoj novosadskoj ulici, zaustavi me neka žena sa malim detetom u naručju, plače kao kiša i pita me imam li da joj dam 200 dinara (tada je to bilo mnogo više nego sada 200 dinara). Ja bacim pogled u novčanik i vidim da nemam ništa sitnije od 500 i dam joj 500 dinara bez reči. Ona prestane da plače i pita me šta treba da mi uradi za 500 dinara. Ja velim: „Ništa. Samo nastavi svojim putem i gledaj svoja posla. Doviđenja.“ Ali, ne lezi vraže, posle svega tri dana vidim ja nju kako baca tu bebu u travu, pored neke klupe, zajedno sa nekom drugaricom... pogledam malo bolje i ukapiram da nije u pitanju beba već lutka. I osetim se užasno loše. Izradila me je. Raspitam se po kraju za nju i shvatim da se radi o narkomanki. I da sam joj ja, umesto da joj pomognem u nevolji, dao novac za neku vrstu droge. A ne volim da pomažem nikome u njegovom samouništenju. Bolje je ubiti ga nego pomoći mu da se polako ubija. Užasno. To je bilo zadnje...
Ne znam da li sam od tada postao lošiji čovek, ali srce mi se nekako zaledilo i od tada apsolutno nikome ne dam novac. I tačka. Ako bi mi neki beskućnik pozvonio na vrata, dao bih mu da jede i pije ono što imam (zdravo voće i povrće iz veganske kuhinje), pa možda čak i da prenoći; maksimalno bih ga ispoštovao. Ali novac ne dam nikome. I tačka. Neka me tuži svako kome ne dam novac ne znam kom sudu, ja ću ponoviti: „Ne dam i tačka.“ Takođe, ne dam svoj novac za GMO hranu, industrijsku hranu u kutijama, vrećicama, kesicama i ostalim pakovanjima sa kodom HACCP, za lekove i ostale otrove. I tačka. Kome smeta to što nikada u životu neću kupiti i konzumirati pobrojano, neka me slobodno tuži Međunarodnom sudu - moj odgovor će biti kategoričan: „Ne dam novac. I tačka.“ Takođe, ne dam ni dinara za tri stvari: vodu, vazduh i p1čku. Ojha. Prostitutke, zaobiđite me u najširem luku.
Tako je bilo i večeras sa onim ženskim budaletinama. Tačka. Ha ha ha... Je6o te život, šta sve čovek neće doživeti na ulici... i čega se sve neće setiti...
