BASARISANJE - 4 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

123loncar

BASARISANJE - 4

Oceni ovaj blog
" To nas vraća na temelje naše spoljne politike, to jest na pronalaženje lakog keša. Takva politika je, pretpostavljam, diplomatski atavizam iz vremena SFRJota, kada su se pare namicale levantinskim balansiranjem između dvaju ondašnjih blokova. Ponestane, recimo, u to vreme para, Tito odmah menja kurs. Ako je bio dobar sa Moskvom, recimo, odmah zaoštrava retoriku i približava se Americi, a Amerika sva srećna dreši kesu. Posle nekog vremena, dosadi Tito Americi, što bi rekao onaj pevač, mnogo uzima, a malo daje, ali Tito je i za to imao rešenje. Momentalno optužuje Ameriku za mučenje crnaca, okreće ćurak naopako i približava se SSSR-u, a SSSR, još srećniji od Amerike, još štedrije dreši kesu. "

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/cetir_stuba_debela.881.html?news_id=246592

Ima ovde lečke podvaljivanja , mislim u ovoj staroj priči komunjarskih potomaka, koji postadoše na prečas demokratski monarhisti - verovatno da zametnu targove predačkih zločina . Zasigurno su šumadiju i pomoravlje pljačkali i genocidirali svi na vlasti, počev od 1903 do današnjih dana.Ali treba o tom pljačkanju pomalo istinito i zboriti - bar onako, zarad razlikovanja decenija u razbojničkoj epohi ; tek toliko da se vidi očigledna razlika između sinova i očeva , učitelja i učenika, klanova i klančića - sarajevskih hibridnih akademika iz komunističkih obrazovnih plastenika i crnogorskih junačina koji oružjem brane svjetli obraz a za usrani tur i ne haju / neće valjda da arče džebanu zarad pocepana tura kad im i ovako sinovi jedinci dovode zetove iz rvatske i slovenije .
Srbija je kod rvata dugovala, garant 5-6 puta manje nego sad ...( ni manje ni više ; slobisti su je pljačkanjem zadužili nešto više od toga -- a svet oprostio 2/3 od svog dugovanja jer je kroz kamate prezaradio ).Dakle, rvat je imao pored rogova i nešto duše, za razliku od poslednje vlasti u kojoj je eks ambasador revnosno cvrtočio državnu blagajnu( koju i danas porodično buši kao sir ), ne obazirući se na ove koji kao danas menjaju politički kurs ( a nemilice sisaju državno vime - u kontinuitetu već dve decenije ).A onoj eks jugi , ako me pamćenje ne vara, crveni rusi su dugovali podosta - sve do godine raspleta .Verovatno socijalisti sa mirom i danas krckaju ta crvena dugovanja -- naravno, porodično na crvenom trgu ( preko mežnarodnaje banke - putinovke ).
Sve u svemu , čisto je ovo smlaćivanje istine /basarisanje i prikrivanje jednih te istih kriminalaca ( ruku na srce , ovo je porodičan biznis već jedan vek --- mislim to pljčkanje i genocidiranje šumadinaca i moravaca ).

Pošalji "BASARISANJE - 4" na Facebook Pošalji "BASARISANJE - 4" na Google Pošalji "BASARISANJE - 4" na My Yahoo! Pošalji "BASARISANJE - 4" na Live Pošalji "BASARISANJE - 4" na MySpace Pošalji "BASARISANJE - 4" na Twitter Pošalji "BASARISANJE - 4" na Digg Pošalji "BASARISANJE - 4" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. 123loncar (avatar)
    O parama i ljudima
    "[B]I tako, čekajući bankrot, valja se setiti da su se zbog novca države raspadale i ratovi vodili. Recimo, kada je bilo jasno da velika i lepa Jugoslavija zbog silnog zaduživanja ide ka bankrotu, nekako se u to vreme i nacionalističko divljanje nanovo razbuktalo. I sad svi imamo svoje države, o radosti! Da li je vredelo? Ako je bilo samo zbog para, onda su vođe opet omanule. Da rekapituliramo: dug Crne Gore je, prema podacima iz 2010, sa jugoslovenskih 416 miliona skočio na montenegrinskih 4,7 milijardi dolara. Makedonija je sa 890 miliona ripila na 6,7 milijardi. Mučena Bosna sa 2,1 milijardu na 16,5 milijardi. Srbija sa 2,5 na 38. Slovenija sa 2,5 na 56,3. A „lijepa njihova" na fantastičnih 69, sa podnošljivih 4,5 milijardi dolara do 1988. godine, pre raspada.[/B]"

    http://www.pressonline.rs/sr/kolumne/story/239652/O+parama+i+ljudima.html
  2. Dijenek (avatar)
    Све је ово добро, но зашто повуче границу на 1903.?
  3. 123loncar (avatar)
    1903 ubijen je kraljevski par . No to je uobičajena stvar u obračunu ! Ali tad su se desile neke stvari koje mi do danas nismo časno i pošteno rasvetlili i sankcionisali . Naime , par je na telu imao preko sto probodnih rana i bezbroj telesnih povreda. Te povrede ukazuju na čin poistovećivanja i izjednačavanje atentatora ubica i svih zaverenika u misteriji krvavih ruku. Dakle posle atentata svi zaverenici prisutni morali su da okrvave ruke ( otuda i toliko rana na telima ). A to kaže da je bilo ubistvo, pa linčovanje mrtvog tela i masakriranje. Posle ovoga širom svih varoši u kneževini izvršena je likvidacija viđenijih ljudi koji nisu bili za ovakav prevrat . Sve likvidacije bile su surove kao i sam atentat i sadržale su i čin izjednačavanja krvavih ruku . Naravno , da se utera strah i obezbedi poslušnost a eliminiše osveta , ubijenima je po krvnom srodstvu u dubokoj vertikali likvidirano bliže i dalje potomstvo. Sva ova ubijanja novo formirana vlast je legalizovala kao nužna i korisna , a tom legalizacijom ubicama je podeljena imovina pobijenih i njihova mesta u državnoj upravi. Čak su mnogi dobili odlikovanja ! Tad nam engleska i francuska uvode sankcije !

    Dakle, tad u pravni sistem na ovim prostorima uvode se pravna ustavna načela da zločinci i njihovi saradnici nasleđuju u svemu ( matrijalno i statusno ) svoje žrtve .
    Takvo stanje dokazuje da je tad reč o državi razbojnika !
    Pogledaj , imamo kuće i stanove oduzete ljudima koje su date nekima ( da ne preispitujemo njihovu prošlost i način na koji su dobili te stanove i kuće ) koji ih kasnije otkupljuju u bescenje ( a neki prodaju preskupo ) , a nekim naslednicima ( potomcima opljačkanih ) sudovi presuđuju da im je imovina oteta i obavezuju državu na obeštećenje ( naravno iz buđžeta koji pune oni koji ni luk jeli ni luk mirisali ) . Razbojništvo za razbojništvom .

    Ovaj vid legalizovanog razbojništva ( podvucimo crtu na zatečeno i legalizujmo ) ponovo su duboko u svest ljudi utemeljili tvorci ( time se hvale ) nove - prve srpske demokratske vlasti : Đinđić i Koštunica !
  4. orfej sa ibra (avatar)
    U SRBIJI je bilo malo više, mnogo više kažnjavanja. Još dok je trajalo narodno veselje i igralo se po ulicama i trgovima, posle Drugog svetskog rata,u srbijanskim gradovima su počela hapšenja, a posebno surova bila su u Beogradu. Za “saradnike okupatora i njegovih slugu” postojao je neobičan kriterijum, hapšeni su svi koji su imali bilo kakve veze sa policijom ili Nedićevom vladom, pa čak i vratari, ložači, čistačice. Pohapšeni su i stari predratni ministri, davno penzionisani, čak i oni koji su prerano penzionisani zbog neslaganja sa tekućom kraljevskom politikom.

    U zatvorima se našao ceo srpski diplomatski kor, koji je rat proveo u Beogradu, najveći broj ovih časnih ljudi nije se mešao u delovanje okupatora i rad srpske okupatorske vlasti. U novembru 1944, u listu “Politika” koji je ponovo počeo da izlazi, objavljeni su spiskovi streljanih izdajnika, a broj je bio mnogo veći, za mnoge porodica nije nikada saznalo šta im se dogodilo, ni gde su sahranjeni i da li su sahranjeni. Najsurovije je bilo što nisu bili izdajnici, nikakve veze nisu imali sa okupatorskim vlastima, objašnjenje o njihovom nestanku nikada nije objavljeno, rečeno, napisano. “Pojeo ih je mrak”, kako narod kaže. Kao u vreme inkvizicije bilo je dovoljno u nekoga uperiti prst, izmisliti krivicu, da dotični potone u mrak.

    Razračunavanje sa ratnim dobitnicima trajalo je duže. Oni koji su okrivljeni i za saradnju sa okupatorom i njegovim slugama i za ratne dobitnike, likvidirani su odmah. Ali, velikom broju navodnih ratnih dobitnika nije se moglo ništa “politički” prebaciti, a počela su i zvanična suđenja i ma kako da su bila prava farsa, ipak su bila suđenja, nije se sve završavalo u kancelariji komesara islednika, koji je posle nekoliko rečenica razmenjenih sa dovedenim, najčešće crvenom olovkom stavljao svoj paraf, koji je značio streljanje. Partizanska vlast je već planirala socijalističku nacionalizaciju privatne imovine, ali je pre toga mnogima imovina konfiskovana, sa optužbom da su ratni dobitnici - danas se to zove ratni profiteri i nema kažnjenih zbog ovakvih nedela.

    Postojala je velika razlika između nacionalizovane i konfiskovane imovine. Vlasniku neke višespratnice, recimo, ostavljan je u vlasništvu stan u kome je stanovao sa porodicom, ako nije stanovao u svojoj zgradi, imao je pravo da odabere jedan stan u njoj, koji će mu ostati kao vlasništvo. Ako je bio veliki gazda i imao više kuća, opet mu je kao vlasništvo ostajao samo jedan stan. Male porodične kuće u kojima je stanovala jedna porodica nisu nacionalizovane, ostajale su kao vlasništvo porodice. Zvuči dobro, ali nije bilo dobro, jer su se u ove stanove silom useljavali i Kurta i Murta, stigli su iz svih krajeva zemlje, lažni partizani i komesari, pretili su buržujima, a buržuji su ćutali i strepeli. Tako je nastao pakao zvani zajednički stan, koji je dugo trajao.

    Vlast se ozbiljno trudila da bude što više konfiskovane imovine, to je bila imovina onih koji su proglašeni za izdajnike, ili bar ratne dobitnike. U takvim slučajevima vlasnici sa porodicama su izbacivani iz kuća i stanova, vlasnik je obično već bio u zatvoru, pa se gnev oslobodilaca obrušavao na ženu i decu kojima je dozvoljeno da ponesu samo najneophodnije stvari i presele su u neki podrum ili šta slično što im je nova vlast “dodelila”. U njihov stan, najčešće vilu, useljavali su se Drugovi, prisvajali njihov nameštaj, skupe servise, često čak i odeću.

    Ratnim dobitnicima je konfiskovana i sva druga, najčešće krupna imovina kao fabrike, rudnici. Vlasnici su osuđeni na neke godine robije, srećni što su izvukli živu glavu čamili su po zatvorima i kad odrobijaju, ili budu amnestirani, da bi ustupili mesto drugima u zatvorskim sobama, vraćali su se porodicama i počinjali novi život u bedi i neprekidnom strahu.

    Veoma često optužbe su bile čudne, nelogične i besmislene, a prihvatane su i optuženi je prema njima osuđivan. Poynat je slučaj ćoveka pre rata, koji je podigao modernu fabriku jestivog ulja u Slavoniji, okruženu nepreglednim poljima suncokreta. Ova fabrika, mnogo puta modernizovana, i danas je jedna od najpoznatijih uljara na Balkanu.

    Kad je počeo rat jedan od nadzornika fabrike, već u ustaškoj uniformi, prijateljski je rekao vlasniku da što pre napusti Hrvatsku i vlasnik ga je poslušao, rat je proveo u Beogradu, nije imao nikakve veze sa fabrikom, ne bi smeo ni u Zemun da ode, gde je bila ustaška vlast, a ne u Slavoniju. Njegova poseta fabrici završila bi se u logoru Jasenovac. Posle rata osuđen je kao ratni dobitnik. Zbog toga što je njegova fabrika radila za vreme rata, bez njega, konfiskovana mu je kuća na Dedinju, kuća u centru, a porodica smeštena u podrum porodične kuće koja nije mogla da bude konfiskovana, jer je bila miraz, njegove supruge. Ali, kuća je već bila naseljena likovima iz Ćopićeve “Osme ofanzive”, za vlasničku porodicu ostao je samo podrum.


    Jedno od usputnih optuživanja bilo je obrušavanje i na pisce, slikare i sve umetničke stvaraoce koji nisu otišli u partizane. Drugovi, partizanski umetnici, u uniformama, sa pištoljima za pojasom, radili su šta su hteli, bili su strah i trepet. Poznati partizanski crtač optužio je svog kuma za saradnju sa okupatorom, kum je uhapšen i streljan a slavni partizan se uselio u njegov stan, nameštaj i atelje koji mu se još pre rata mnogo dopadao.

    Drugi partizanski slikar bio je u poseti generalu i saborcu koji se uselio u konfiskovanu vilu na Dedinju, slikaru se mnogo svidela dedinjska tišina i jedna vila u generalovom susedstvu, sve je brzo rešeno, vlasnici su iseljeni. U vili i sad stanuju slikarevi potomci, vrlo cenjeni u današnjim umetničkim krugovima.

    U Siminoj 9, u mnogim knjigama mnogo puta opisanoj sobi gde su se u posleratnim godinama okupljali mladi intelektualci, marksisti i komunisti, ali i oni drugi i vodili beskonačne literarne diskusije, bilo je i mnogo smeha na račun svega i svačega i svakoga, pa i staro - novih pesnika. Ostao je jedan aforizam, pesmica, pošalica koju Mihiz često pominje, toliko često da je verovatno bila njegova: “Krklec Gustav uči ustav, a Desanka Radovanka piše pesme bez prestanka”, aludirajući na lako preletanje Krkleca, od beogradskog pesnika u ustaštvo, pa nazad u beogradsko “napredno pesništvo”, bez većih posledica i na “komesara za kulturu” Radovana Zogovića, koji je zavodio red i nered među srpskim piscima...
  5. orfej sa ibra (avatar)
    Da, ostao je i zvanični podatak tadašnje Ozne da su u Srbiji u tom periodu, posle oslobođenja, partizani streljali oko 30.000 osoba, optuženih da su bili saradnici okupatora ili ratni dobitnici, najčešće i jedno i drugo.
  6. 123loncar (avatar)
    Hvala !
    Državna komisija ( formirana zadnjih godina ) za popis masovnih posleratnih grobnica u jednom od svojih izveštaja procenjuje da pobijeno preko 80 hiljada ljudi ! ... ( I po njenim nalazima koji imaju takozvani korpus delikte javni republički tužilac nije činio ništa / ni jedna vlada / ni jedan saziv skupštine / ni ustavni sud ---- nikom ništa )...

    Nezavisno od svega , ovakav genocid nad sopstvenim stanovništvom moguć je samo gde je državni pravni poredak uspostavljen na ustavnim načelima da ubice sa saradnicima nasleđuju svoje žrtve . I sve dok se ne obračunamo sa tim i posmrtno ne sudimo onima koji su uspostavili takav sistem , kao i onima koji ga održavaju do današnjih dana kao ustavnu tekovinu ( a sve zarad sakrivanja svojih i tuđih zločina nad sopstvenim stanovništvom ) neće mo imati boljitak i budućnost kako mi tako i naša deca zajedno sa nerođenim potomcima . Ovo je ključni problem našeg propadanja i nestajanja . Nas priroda briše iz svje egzistencije kao svako zdravo tkivo strano zagađeno telo .