Razlika izmedju sna i smrti

Ова слика Џона Вотерхауса подсетила ме на питање континуитета субјективне егзистенције и разлике између сна и смрти:

Сан и њен брат смрт

Сан и смрт никако нису једно исто нити чак сродно. Сан је део живота и он нам не може пружити наговештај стања после смрти. Зашто? Зато што нас мозак или метафизички, тачније речено, "хтети сазнати", заклања од света ствари по себи. Докле год објективација воље "хтети сазнати" или мозак врши своју функцију, а то се дешава од рођења до смрти, одвојени смо од ствари по себи непрелазним препрекама форми опажања истог: простором и временом, поделом на субјекат и објекат и свим категоријама сазнања и мишљења. Кроз све то утисци из света ствари по себи морају проћи не би ли допрли до наше свести. Приликом проласка кроз све те "филтере" пред собом на крају имамо појаву а не више оно што се појављује.
То се дешава када смо будни и када смо у сну, када мозак такође ради и у своје форме,слике, преводи утиске са оне стране.

Ако се неко можда не слаже са овим и мисли да је искуство дубоког сна заправо брат смрти, како то каже Вотерхаус оном сликом, само износи једну невероватну општу заблуду коју мислим да сам на овоj теми довољно разоткрио као такву:

http://forum.krstarica.com/showthread.php/550952-O-kontinuitetu-subjektivne-egzistencije

Нема у нешем искуству нечег што бисмо назвали искуство дубоког сна. Замишање себе како спавамо није искуство дубоког сна него смешна, наивна заблуда.

Дакле, док смо у животу не можемо имати најмањи наговештај ствари по себи на тај начин. Бледе одразе исте можемо имати тек када мозак мало попусти своје стеге тј. у пијанству и опијености другим разним наркотичким супстанцама, мистичним екстазама, контемплацијама пред уметношћу и слично. Тек тада услед пертурбација мозга на специфичан начин када његове форме слабе, добијамо благи увид шта би свет са оне стране појаве могао бити.

 

[Kugelschreiber]

Ovako, što se tiče sna, ja ću tu pristupiti i sa naučne strane, jer i to mnogo znači. Spavanje služi mozgu da se odmori, neuroni se regenerišu, istrošene molekule zamene novim...Uopšte je to mehanizam obnavljanja mozga i priprema za sledeći dan. Spavanje ima i drugih fizioloških uloga, kao šro je konsolidacija memorije, lučenje hormona...
Naučno gledano, spavanje se sastoji od više (3-4-5) ciklusa spavanja, tako da se svaki ciklus spavanja sastoji od nREM i REM faze. nREM faza je fiziološki veoma mirna i to je faza u kojoj se isprva mislilo da nema snova i da nema nikakve psihičke aktivnosti. REM faza je proglašena fazom spavanja, jer je to faza u kojoj je mozak izuzetno aktivan, čak aktivniji nego u nekim stanjima budnosti. Međutim, novija istraživanja (prema Gajtonu) su ukazala na to da mi sanjamo gotovo stalno sa sitnim pauzama tokom celog spavanja, samo se onih snova iz nREM faze skoro ne sećamo.

Ja bih ovde ukazao i podsetio na postojanje lucidnih snova, snova u kojima snevač je svestan da sanja, čak u izvesnim situacijama može da kontroliše san. Ja sanjam livadu punu cveća, berem cveće, u jednom trenutku dobijem neki "klik" i shvatim da je sve to san, i onda kažem sebi: "Neću da berem cveće. Ustaću, otići iza drveta i tu ću naći punu korpu najukusnijeg voća!" I ja odem, nađem, pojedem, uživam. U tom trenutku mogu da izgubim kontrolu nad snom i da se probudim, ali mogu i da nastavim da kontrolišem radnju kako mi se prohte. Mada ni tu (kao ni u životu) nemam potpunu slobodu u odlučivanju i kreiranju radnje.
Međutim, lucidni san takođe potrvrđuje ono što si ti rekao u ovom blogu. Po tome se isto vidi da san nimalo nije nalik smrti, nego nešto ponekad i mnogo "življe od života".

Da lucidni san nije nikakva izmišljotina ljudi koji su preopterećeni psihologijom ili mistikom (kako tvrde oni koji to nikad nisu doživeli) nema dokaza. Ko je doživeo, zna šta je lucidni san. Čak sam nalazio i izvesne tehnike koje pomažu osobi da ima lucidni san.

Бледе одразе исте можемо имати тек када мозак мало попусти своје стеге тј. у пијанству и опијености другим разним наркотичким супстанцама, мистичним екстазама, контемплацијама пред уметношћу и слично. Тек тада услед пертурбација мозга на специфичан начин када његове форме слабе, добијамо благи увид шта би свет са оне стране појаве могао бити.

O upotrebi droga i priblažavanju stvari po sebi na taj način postoje oprečna mišljenja. Jedno mišljenje, koje je eksplodiralo sa razvojem hipi kulture i razvojem hemijske industrije droga, je opisano u knjizi "Vrata percepcije" Hakslija: http://sr.wikipedia.org/wiki/Врата_перцепције
Knjiga je izuzetno subjektivno napisana, ali ipak ne smemo je odbaciti potpuno. Ja se ipak pridržavam drugog mišljenja: svi ti opijati - u prvom redu meskalin i LSD, štete mozgu i time dovode do uništavanja izvesnih mikroformacija u mozgu, što sigurno ne može biti dobro za onoga koji želi da se bavi bilo kakvim razmišljanjem. Da li upotrebom droga razvijamo samo neku drugu iluziju, pored ove najveće - života - ili zaista dobijamo uvid u skirveno, u nepoznato, makar malo zagrebemo u metafizičko? Pitanje ostaje otvoreno i posle više od 60 godina od izdavanja knjige, i drastične eksploatacije droga. Da li je to zbog toga što moćnici ne žele da narod dobije uvid u nešto više, pa su zbog toga supstance zabranjene; ili je zbog toga što se Svetska zdravstvena organizacija zaista brine za ljude i njihovo zdravlje; ili nešto treće???

Meditacije, upotrebe droga, stanja kliničke smrti usled epileptičnog napada ili u nekim drugim slučajevima, mistika...sve su to danas stvari koje su ili zabranjene, ili odbačene od većine, od društva, od sistema, stvari o kojima se jako malo priča... Malo ko sme da pred većinom izjavi da mediitra, iako je to nešto sasvim neškodljivo, čak dobro. Da li se njihovim marginalizovanjem htelo nešto? Ili se narod jednostavno boji nepoznatog?
Takođe, i umetnost je doživela (kao i uvek što je doživljavala) veliku dekadenciju, ljudi se i na taj način odvraćaju od prave umetnosti, i od približavanja stvari po sebi. O dekadenciji umetnosti je izlišno govoriti, svako može naći po neki primer.

 

[oziman]

Meditacije, upotrebe droga, stanja kliničke smrti usled epileptičnog napada ili u nekim drugim slučajevima, mistika...sve su to danas stvari koje su ili zabranjene, ili odbačene od većine, od društva, od sistema, stvari o kojima se jako malo priča... Malo ko sme da pred većinom izjavi da mediitra, iako je to nešto sasvim neškodljivo, čak dobro. Da li se njihovim marginalizovanjem htelo nešto? Ili se narod jednostavno boji nepoznatog?
Takođe, i umetnost je doživela (kao i uvek što je doživljavala) veliku dekadenciju, ljudi se i na taj način odvraćaju od prave umetnosti, i od približavanja stvari po sebi. O dekadenciji umetnosti je izlišno govoriti, svako može naći po neki primer.

Декаденција је данас свуда. У уметности , у филозофији...у свему.
Тако нешто не може бити случајно.
Људска свест се формира на начин који одговора онима који владају а не на начин који би тежио истини.
Зато је морамо потражити сами уместо следити мишљењу већине .