Posle oko 16 meseci boravka van kuce, sto bi rekli, preko grane- dosao sam na odmor.
Oni koji su to doziveli vise puta, uvek pamte prvi dolazak kuci I na to su me upozoravali.
Znaci, bio sam pripremnjen za mnoge situacije, ostalo je jos samo da dozivim to.
Naravno, dolaskom sam sokirao prvo majku, koja se gubila na trenutke a onda i brata I oca. Jeste da sam iznenadio, ali nisam ocekivao da ce to da bude bas kao da sam dosao iz mrtvih. Iako smo cesto odrzavali kontakt putem maila,sms,telefonom, zapitao sam se kako je to bilo pre kad se sve svelo na neko pismo kojem je trebalo mnogo vremena da dodje na pravu adresu, ako se napise na vreme tj. znate ono … danas cu, sutra cu …
I ja sam bio uzbudjen, predvideo sam mnoge stvari pa sam se nekako pripremio, uostalom, brzo mi je nekako proslo vreme u tim svim situacijama preko, a ovde njima nije brzo proslo jer je zivot ovde manje/vise jednolican i monoton postao, tako da mi je bilo lakse.
Sasvim slucajno, drugar me je dovezao sa aerodroma kuci, gde su me svi sacekali, kao i komsije. Gledamo se i komentarisemo da se nismo mnogo promenili i da je ostalo sve manje/vise isto, osim sto sam ja kao smrsao. Tih dana su usledili pozivi i javljanja svima da sam tu i da cemo se videti, da ostajem bar meseca dana, ali svi nekako hoce da to vidjanje obavimo sto pre pa je doslo i do sudara u rasporedu. Spavanje u svom krevetu, u svojoj sobi, suncano jutro, kevin dorucak, covece… blagostanje! Razgovori, price, pozivi, sms-ovi, . . . zove drustvo, zovu tetke : kad ces kod nas, da te vidimo? Mnoge nisam ni zvao, sami su dosli, morao sam biti kod kuce tad : Pa sta jedu tamo? Nasi ljudi misle da ako tamo nema svinjetine da nemaju drugo sta da jedu?! Koliko je daleko? Kazem da ima oko 7 sati leta, a na to ce svi iskolacenim ocima: Jao pa bas ima mnogo! Da sam bio u Americi, cini mi se da me to niko ne bi pitao?jer kao Amerika je tu blizu, jer ljudi tamo idu cesce. Jel tamo, stvarno, jako vruce? Pa gde je lepse? Kako ti se cini Srbija sad? I tako neka generalna pitanja u roku od 10-tak minuta, a onda se nastavi sa ovdasnjim dogadjajima i tako se i zavrsi. I tako narednih 15-tak dana, skoro pa isto svaki dan…. Onda se to sve malo stisalo, pa sam vise bio kod kuce i uzivao. Medjutim, ako nista neradis, ubrzo postaje dosadno, onda ja hocu da se nadjem sa nekim, ali to bude aj sutra, radimo, umorni smo, aj prekosutra,…postalo je tesko uklopiti se sa nekim ljudima.
Ljudi se najvise interesuju za zaradu. Koliko si zaradio? Vredi li tamo biti ? Nekako kao da svi ocekuju da se obogatis za godinu dana, ako ne- nisi uspeo,puko si! Neki koji ovde rade prosecno, tamo nikad ne bi bili ni za duplo, iz ko zna kojih razloga pa cak i onog: Nema Srbije nigde,*ebes ti to …mnogi mi zavide jer sam dobio sansu da odem i prozivim malo u svetu, koji me i podrzavaju u tome, dok neki misle da je najbolje da ostanem: Sta ces tamo, i ovde mozes to raditi?! To sve nesto je pocelo da utice na mene, da mi kvari moju neku ideju,koncepciju,cilj… poceo sam da izbegavam ljude ne bi li opet odgovarao na isto i ne bi li me opet dovodili u ta neka stanja ‘ispiranja mozga’.
Postao sam svestan da su ovi iskusniji ‘gastarbajteri’ ipak u pravu! Odlazak kuci postao je kosmar, posto je umor a ne odmor, dovoljno je 10 dana, sve ostalo je previse!
Sticajem okolnosti ostao sam duze od mesec dana i svaki dan duzi od tih mesec mi ide u minus, sve vise mi se stvara nervosa, pocinjem da se uklapam ponovo u neke stare sablone, postaje monotono…
…da, znam, sledeci put cu znati kako se odmoriti !
Oni koji su to doziveli vise puta, uvek pamte prvi dolazak kuci I na to su me upozoravali.
Znaci, bio sam pripremnjen za mnoge situacije, ostalo je jos samo da dozivim to.
Naravno, dolaskom sam sokirao prvo majku, koja se gubila na trenutke a onda i brata I oca. Jeste da sam iznenadio, ali nisam ocekivao da ce to da bude bas kao da sam dosao iz mrtvih. Iako smo cesto odrzavali kontakt putem maila,sms,telefonom, zapitao sam se kako je to bilo pre kad se sve svelo na neko pismo kojem je trebalo mnogo vremena da dodje na pravu adresu, ako se napise na vreme tj. znate ono … danas cu, sutra cu …
I ja sam bio uzbudjen, predvideo sam mnoge stvari pa sam se nekako pripremio, uostalom, brzo mi je nekako proslo vreme u tim svim situacijama preko, a ovde njima nije brzo proslo jer je zivot ovde manje/vise jednolican i monoton postao, tako da mi je bilo lakse.
Sasvim slucajno, drugar me je dovezao sa aerodroma kuci, gde su me svi sacekali, kao i komsije. Gledamo se i komentarisemo da se nismo mnogo promenili i da je ostalo sve manje/vise isto, osim sto sam ja kao smrsao. Tih dana su usledili pozivi i javljanja svima da sam tu i da cemo se videti, da ostajem bar meseca dana, ali svi nekako hoce da to vidjanje obavimo sto pre pa je doslo i do sudara u rasporedu. Spavanje u svom krevetu, u svojoj sobi, suncano jutro, kevin dorucak, covece… blagostanje! Razgovori, price, pozivi, sms-ovi, . . . zove drustvo, zovu tetke : kad ces kod nas, da te vidimo? Mnoge nisam ni zvao, sami su dosli, morao sam biti kod kuce tad : Pa sta jedu tamo? Nasi ljudi misle da ako tamo nema svinjetine da nemaju drugo sta da jedu?! Koliko je daleko? Kazem da ima oko 7 sati leta, a na to ce svi iskolacenim ocima: Jao pa bas ima mnogo! Da sam bio u Americi, cini mi se da me to niko ne bi pitao?jer kao Amerika je tu blizu, jer ljudi tamo idu cesce. Jel tamo, stvarno, jako vruce? Pa gde je lepse? Kako ti se cini Srbija sad? I tako neka generalna pitanja u roku od 10-tak minuta, a onda se nastavi sa ovdasnjim dogadjajima i tako se i zavrsi. I tako narednih 15-tak dana, skoro pa isto svaki dan…. Onda se to sve malo stisalo, pa sam vise bio kod kuce i uzivao. Medjutim, ako nista neradis, ubrzo postaje dosadno, onda ja hocu da se nadjem sa nekim, ali to bude aj sutra, radimo, umorni smo, aj prekosutra,…postalo je tesko uklopiti se sa nekim ljudima.
Ljudi se najvise interesuju za zaradu. Koliko si zaradio? Vredi li tamo biti ? Nekako kao da svi ocekuju da se obogatis za godinu dana, ako ne- nisi uspeo,puko si! Neki koji ovde rade prosecno, tamo nikad ne bi bili ni za duplo, iz ko zna kojih razloga pa cak i onog: Nema Srbije nigde,*ebes ti to …mnogi mi zavide jer sam dobio sansu da odem i prozivim malo u svetu, koji me i podrzavaju u tome, dok neki misle da je najbolje da ostanem: Sta ces tamo, i ovde mozes to raditi?! To sve nesto je pocelo da utice na mene, da mi kvari moju neku ideju,koncepciju,cilj… poceo sam da izbegavam ljude ne bi li opet odgovarao na isto i ne bi li me opet dovodili u ta neka stanja ‘ispiranja mozga’.
Postao sam svestan da su ovi iskusniji ‘gastarbajteri’ ipak u pravu! Odlazak kuci postao je kosmar, posto je umor a ne odmor, dovoljno je 10 dana, sve ostalo je previse!
Sticajem okolnosti ostao sam duze od mesec dana i svaki dan duzi od tih mesec mi ide u minus, sve vise mi se stvara nervosa, pocinjem da se uklapam ponovo u neke stare sablone, postaje monotono…
…da, znam, sledeci put cu znati kako se odmoriti !