Poslednji dani večitog samoubice
lepo mogu da vidim sebe
nakon svih onih samoubilačkih dana i noći,
kako me iz nekog sterilnog staračkog doma
(naravno, samo ako postanem slavan i
budem imao sreće)
na kolicima gura mentalno zaostala bolničarka
koja umire od dosade.. .
uspravno sedim na mojim kolicima
gotovo slep, dok se oči izvrću ka
mračnoj strani lobanje
tražeći
utehu smrti...
»baš lep dan, zar ne, gosn-Bukovski?«
»o, da da.. . «
deca prolaze a ja čak i ne postojim
i lepa žena prolazi
raskošnih kukova
toplih butina i svega tesnog i vrelog
preklinjući za ljubav
a ja čak i ne postojim...
»prvo sunce u poslednja tri dana, gosn-Bukovski.«
»o, da da... «
uspravno sedim na mojim kolicima
belji sam od ovog lista papira
beskrvan
nema vise mozga, nema igre, nema vise
Bukovskog...
»lep dan, zar ne, gosn-Bukovski?«
»o, da da. . . «
pišam u pidžamu, dok mi bale cure iz usta.
prolaze dva školarca:
»ej, jesi li snimio matorog?«
»bog te, muka mi pripala od njega!«
posle svih pretnji da ću to učiniti
neko je konačno izvršio samoubistvo
umesto mene.
bolničarka zaustavlja kolica, lomi ružin cvet
s obližnjeg žbuna i stavlja mi ga u
ruku.
ja čak i ne znam šta je to. po svojoj funkciji
to bi komotno mogla da bude i
moja kita.
