ZAŠTO POŠTAR MRZI KIŠU? - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Stipanov Dućan

ZAŠTO POŠTAR MRZI KIŠU?

Oceni ovaj blog
.
.
Godine su prohujale, a srce kao da je postalo kamen. Predugo je bežao od istine da čudovišta prošlosti ne nestaju, već uporno čuče po mračnim uglovima i senovitim raskršćima. Da ga zaskoče kad se najmanje nada. Nema drugog puta nego se vratiti na početak.

Svetla naselja naglo izranjaju iza prevoja i za trenutak ostaje zaslepljen. Zatrepta kako bi privikao oči na promenu, pa doda gas. Prošavši glavnom ulicom zaustavlja se pred zdanjem sa zapadne strane.

Siđe s motocikla, pa snažno protegne utrnule udove, a onda se sigurnim koracima zaputi ka oguljenim drvenim vratima. Sve je igra i sve je krug.

Umesto tople dobrodošlice osupne ga duvanski dim, užeglo pivo, znoj, urin i pritisak pijanih misli. Ošamuti ga zaboravljeni miris civilizacije. Stražnjice još uvek bolne od predugog putovanja, prilazi šanku.

- Pivo!, reče.

- Nneenee želim nevolje. – izgovara šanker mucavim glasom.

- Pivo!!– ponavlja jače. Šanker stade da ga uslužuje drhtavim rukama, nemirnih misli. Već sledećeg trena krigla se nenadano razleće u hiljadu parčića povređujući mu šaku. Kao da je srča pronašla put ravno do srca. Naglo se okreće oko sebe. Većinu gostiju nenadani prasak ne nagoni ni da se osvrnu. Kukavice i slabići. Oni drugi samo se zlobno i podmuklo cere. Šakali. Čekaju da prožderu lešinu. Niko se neće staviti na njegovu stranu. Sve guzice mirno počivaju na svojim stolicama. Što je sigurno, sigurno! Kao da nije znao unapred. I pre no što pogleda, zna tačno ko je to učinio.

- Zašto Karla - upita tiho.

U njega gledaju prazne protivnicine oči. U stvari, oduvek je znao da ga niko ne vidi. Da ga niko ne primećuje. Čak ni Karla. Zašto se onda zavaravao? Kao da ljubav možeš da kupiš poput krigle piva. Nema tog jebenog novca. Ne kad je srce u pitanju.

- Zato što si trula jabuka koja uznemirava ostale.- glas joj deluje mehanički odbojno. Bez emocija. Šuplje.

- Vratio sam se, Karla. Vratio sam se da ostanem.

Od samog početka znao je šta će uslediti. Od kad je primio prvi šamar. Od prve zajednički popijene rakije.

- Ne želimo te ovde! – reče Karla.

- Možda drugi ne misle što i ti - uzvraća. Da li uopšte postoji mesto na svetu gde pripada, pomišlja.

- Nemam gde da odem, Karla. Tu mi je dom – završava.

- Dom? Misliš na sunčani salaš? Davno smo sravnili sa zemljom tu sramotu! - za trenutak stomak mu se stegnu na te reči. Onda zastaje i glavom mu prolete da je možda tako bolje. U temeljima sunčanog salaša postojalo je nešto. Nešto neizrecivo drevno, neki atrefekat odavno mrtve civilizacije. Prokletstvo koje mu je razorilo porodicu. Generacijama unatrag tamo su se rađali i umirali njegovi arkunđeli, upijajući u sopstveno tkivo pogubno isijavanje uklete ledine. Samo trenutak nedostaje da bi se predomislio.

- Nakazo jedna! – pritisak stiže istovremeno sa režanjem. Samo tren je nedostajao. Trenutak koji nikada neće doći.

- Ne, Karla! Ne ovog puta! - za to joj treba vremena. Previše vremena. Pokušao je, učinio je sve što mu je bilo u moći. U gradovima na Jugu, u hramovima zapadnog sveta. Medicina i vradžbine ostadoše nemoćne.

- Ne čini ono što ste uradili mojoj familiji! Poslednja opomena! - još uvek se teško obuzdava.

- Tvoja familija? Noćni soj? Usuđuješ se da ih pomeneš? - pritisak ne prestaje. Namerila je da ga izbriše. Ali ne zna, ne može da zna. Proterali su dete, vratio se muškarac. Ruka kreće ka boku i uzdah se istog trena gotovo u isti mah otima prisutnima. Više se ne maskira. Sunce koje im je otvorilo psihu oduzelo im je vid. Mogli su mu videti misli, ali ne i ono što mu visi o boku. Ono što je pronašao u pustinjama istoka. Hladni držak oružja već idućeg trenutka u šaci mu je. Pritiska oroz i Karla pada. Pritisak dolazi sa svih strana, ali niko od njih ne razume brzu smrt. Oni što govore mislima. Oni što ubijaju mislima. Oni što su zaboravili prošlost. Okreće se, pritiska oroz. Ponovo i ponovo. Svaki put precizno daruje spokoj. Nema greške, predugo je vežbao. Naučio je da sakrije misli. Naučio je da koristi brzu smrt. A njegove nekadašnje komšije i krvnici nisu više nemi. Ne interesuje ga kakve poruke razmenjuju u svojim glavama. Želi da čuje njihov glas. Ako to već nisu mogle biti reči za koje je tako dugo molio, onda neka budu krici. Oštar vonj baruta potiskuje smrad mehane i ispunjava ga zadovoljstvom. Onda oružje škljocnu u prazno. Dok neprijatelji navrat - nanos napuštaju poprište, pažljivo puni oružje. Našao je sasvim dovoljno municije tamo dole u podzemljima istoka. Izlazi na ulicu i osmatra. Osećaju mu misli, pa ga ipak ne vide. Zato on vidi njih. Itekako ih vidi. Još jedan pucanj odjeknu, još jedan Novorođeni pade. Ne zovu ih zalud noćnim sojem. Vrsta prezrenih. Gotovo uništena vrsta.

Kroz mnoga naselja je prošao i svuda je video isto. Istrebljenje sopstvene vrste. Olako, kao da su insekti. Ali on je osetio vetar u kosi i sedlo što žigoše butine i spustio se u ruševine drevnog sveta.

I u mnoga se naselja vratio donoseći smrt.

A sada...

Sada se vratio kući.
.
.

Pošalji "ZAŠTO POŠTAR MRZI KIŠU?" na Facebook Pošalji "ZAŠTO POŠTAR MRZI KIŠU?" na Google Pošalji "ZAŠTO POŠTAR MRZI KIŠU?" na My Yahoo! Pošalji "ZAŠTO POŠTAR MRZI KIŠU?" na Live Pošalji "ZAŠTO POŠTAR MRZI KIŠU?" na MySpace Pošalji "ZAŠTO POŠTAR MRZI KIŠU?" na Twitter Pošalji "ZAŠTO POŠTAR MRZI KIŠU?" na Digg Pošalji "ZAŠTO POŠTAR MRZI KIŠU?" na del.icio.us

Ažurirano 19.07.2012. u 12:29, autor: Stipan Severnjak

Oznake: karla
Kategorije
Priča

Komentari

  1. LJILJA MMM (avatar)
  2. Stipan Severnjak (avatar)