Kraj prvog poglavlja - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Kiva

Kraj prvog poglavlja

Oceni ovaj blog
Otključavši, vrata se lagano, uz škripu, otvoriše otkrivajući stari, skroman stančić. Na staroj komodi se nalazio telefon, iznad njega ogledalo, svo prašnjavo i umašćeno. Iz hodnika su vodila dvoja vrata. Jedna su bila otvorena, druga zatvorena. Mladić je Irinu uveo u sobu otvorenih vrata. U sobi gotovo da nije bilo nameštaja. Tu se nalaziše zidani kamin čije je ložište bilo zatrpano pepelom, a na kome beše veliki sat sa kukavicom, stari i istoršeni madrac koji je ležao na podu, nekoliko stolica razbacanih oko malog stočića i kojegde poneka istrošena flaša kakvog pića, a španski zidovi sobe bili su uredno beli i sa dva naspramna zida visiše dve slike. Na jednoj od njih beše naslikana žuta kupa iza koje beše kakav horizont koji kao da je goreo ljubičasto-plavim plamenom, dok se ispod nje prostiraše duboka plava voda izvijena u oštre talase. Druga slika predstavljaše ništa drugo do još jednu vazu cveća koja kao da je viseći sa tog zida pokušavala da popuni i osveži taj prazan i sumoran prostor, premda je svi oni slojevi prašine koje je trpela gušiše. Irina je vrtela glavom razgledajući to malo čega što je imalo da se vidi, pa priđe jednoj od stolica i sede na nju.
„Ovde živiš?“
„Da li ti se sviđa?“ – upita mladić krenuvši do ulaznih vrata kako bi ih zaključao.
„Nije loše. Minimalizam mi se dopada. A, koliko dugo si ovde?“
„Tek nešto više od godinu dana.“ – odgovri mladić vrativši se u sobu i sedajući na stolicu naspram nje.
„Aha. A, što smo došli ovde?“
„Htela si da provedeš vreme sa mnom. Evo, sad znaš gde živim, možeš da dođeš kad god poželiš da pričamo, šetamo, radimo šta god ti je volja.“
„Zašto mi to govoriš? U parku nisi hteo ni da me pogledaš, a sada mi govoriš sve ovo. Zašto?“
„Eto, tako. Nemam baš neki poseban razlog.“
„Moram sada da krenem.“ – reče Irina odlučno ustajući sa stolice.
„Ispratiću te.“
„Ne treba, hvala.“ – odvrati Irina nazainteresovano.
„Do vrata, barem.“ – dodade on šaljivo se osmehujući.
„Heh... pa, dobro, to je već red.“
Stigavši do ulaznih vrata, Irina se okrenu ka mladiću gledajući ga s osmehom. Nakon par zbunjujućih trenutaka za njega, Irina progovori.
„Nisi mi rekao svoje ime.“
„Ivan.“
„Aham... dobro. Vidimo se, Ivane.“ – reče ona veselo. Uspijući se na prste, ona ga brzo poljubi u obraz, a zatim se izgubi u mraku zgrade.

Pošalji "Kraj prvog poglavlja" na Facebook Pošalji "Kraj prvog poglavlja" na Google Pošalji "Kraj prvog poglavlja" na My Yahoo! Pošalji "Kraj prvog poglavlja" na Live Pošalji "Kraj prvog poglavlja" na MySpace Pošalji "Kraj prvog poglavlja" na Twitter Pošalji "Kraj prvog poglavlja" na Digg Pošalji "Kraj prvog poglavlja" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari