Судбина Срба је одређена у Дрездену 1928.године - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Dragance

Судбина Срба је одређена у Дрездену 1928.године

Oceni ovaj blog
Судбина Срба је одређена 1928. године у Дрездену


vaseljenska.com | 15.07.2012.

Прошло је осам деценија од једног скупа југословенских комуниста, који је у политички живот тадашње државе увео мржњу према Србима и нацртао границе држава које ће се родити почетком деведесетих.
Улупао сам педесет и четири године, од тога тридесет у новинарству, наменски прочитао брежуљак књига, докумената, записника, историјских уџбеника, сећања учесника важних догађаја, анализа идеолошки протканих и анализа ослобођених идеологија, разговарао са људима, све трагајући за решењем једне мистерије, али … није вредело. Никада нисам докучио одговор на питање због чега се комунизам, са свим појавним облицима на простору бивше Југославије, најдубље укоренио код Срба, иако је та идеологија у бившој држави једино Србима донела огромна страдања, муке, протеривања, губитак територија. Односно, због чега многи Срби и данас поштују комунистичке вође које су им нанеле више зла него Хитлерове дивизије. Претерујем? Не, нажалост. Онај ко хоће, може да сазна, само је питање труда и времена.
Геноцид над Србима
И на овом месту, у „Печату“, неколико пута до сада указивао сам на један датум и догађај из историје Комунистичке партије Југославије (КПЈ) који се деценијама врло смерно, упорно и педантно сакрива од српске јавности. Да, у питању је Четврти конгрес КПЈ одржан 1928. године у Дрездену. Значај тог скупа, расправа на њему, програмски документи који су усвојени, основ су свих каснијих антисрбских чињења на простору Југославије, укључујући – немам проблем да ово кажем – геноцид који су усташе у НДХ провеле над Србима. Тврдња јесте јака, али су докази још јачи.
Шта се то догодило у Дрездену, од 3. до 15. новембра 1928. године на Четвртом конгресу КПЈ? Ко је био тамо? Да ли је тај скуп југословенских комуниста заиста надуо једра усташког покрета, охрабрио свако антисрбско деловање у будућности, поставио темеље будућих независних држава, а на штету Срба, створио ембрионе будућих народа који ће настати из србског бића и живети на патолошкој мржњи према Србима? Сваки одговор на ова питања је потврдан.
Дакле, у Дрездену је на почетку Конгреса, у анализи политичког стања у Краљевини СХС, констатовано да су стварањем те државе јужних Словена под власт великосрпске буржоазије стављени Словенци, Хрвати, Црногорци, али и знатна албанска, бугарска и мађарска подручја. Ова констатација и оно што следи, извучено је из докумената КПЈ, и не представља ни најмању тајну. Не употребљавам наводнике из разлога што су све те тврдње буквално преписане и несумњиво су аутентичне.
КПЈ означила је српску буржоазију и војску Монархије као свог главног непријатеља, подвлачећи да се борба мора пренети у саму Србију, као базу хегемонистичког режима, а да та борба мора да започне признавањем отцепљења етничким заједницама које то желе и оружаним устанком, односно изазивањем оружане побуне у земљи, њеним растурањем и стварањем нових држава на рушевинама Краљевине СХС. То се врло прецизно наводи у документу Конгреса, названом „Резолуција о привредном и политичком положају“, где стоји да ће се КПЈ борити за успоставу независне Хрватске, независне Црне Горе, Македоније и независне Словеније, док ће мађарској мањини у Војводини дати право на отцепљење. Посебна пажња посвећена је „албанском питању“ за које су делегати Четвртог конгреса КПЈ рекли да је суштинско. Констатује се да је после Првог светског рата једна трећина свеукупног албанског становништва пала под владавину угњетачког режима великосрпске буржоазије и наглашава да је ослобођење тог народа од српске окупације могуће само кроз свеопшти устанак.
„Велика Албанија“
У овом смислу југокомунисти су те 1928. године позвали „Косовски комитет“ да се дигне против српске окупације, као и радничку класу на том простору Балкана да устанак подржи и помогне како би се спојио угњетени и раскомадани албански народ и створио своју независну и уједињену Албанију. Скрећем пажњу на ово „уједињену“, пошто се ради о позиву на стварање „велике Албаније“, овога што данас имамо; Албанија, Косово и западна Македонија, простор настањен искључиво Шиптарима, на којем само формално постоје границе. У пракси је то јединствен териториј и преостаје само његово проглашење за једну државу, са делом Црне Горе у њој, што је ових дана најавио и Адем Демаћи.
Е сада долазимо до „Акционог програма“ најважнијег документа Четвртог конгреса КПЈ који изазива језу и осам деценија после тог за Југославију и Србе судбоносног догађаја. У њему се наглашава да у тим данима само КПЈ помаже борбу потлачених народа за ослобађање од великосрпске окупације, али да то југо-комунисте неће омести, ни деморалисати. Комунисти у споменутом документу отворено позивају све национално-револуционарне организације у Хрватској, Словенији, Црној Гори, Косову и ВМРО у Македонији, на „прогон србских окупатора, србских трупа, чиновника и жандарма, као и србских четника из Хрватске, Словеније, Далмације, Војводине, Босне, Црне Горе, Македоније и са Косова“. На крају документа комунисти позивају све потлачене народе, несрбе, да одбију служење војног рока изван свог завичаја.
Невероватно колико све ово подсећа на 1991. годину. Туђман, Кучан и Алија деловали су дословно по упутствима из Дрездена.
Четврти конгрес изабрао је нови Централни комитет и Политбиро у који су ушли: Филип Филиповић, Милан Горкић, Гојко Вуковић, Ђуро Ђаковић, Јаков Жорга, Јован Малишић, Ђуро Салај, Божо Видас, Марко Машановић, Лаза Стефановић и Петар Радовановић. За политичког секретара изабран је Јован Малишић, а за организационог Ђуро Ђаковић. Конгрес је, ово је додатно интересантно, осудио деловање „десне фракције“ КПЈ, предвођене Симом Марковићем. О чему се ради. Марковић је био један од најобразованијих комуниста тог времена у Европи. Докторирао је 26. јуна 1913. године, са дисертацијом „Општа Ракатијева једначина првог реда“, пред Одбором који су чинили Милутин Миланковић и Михајло Петровић Алас. Марковић је био лични пријатељ Лењина, члан Извршног комитета Коминтерне, али се није слагао ни са Коминтерном, ни са својим партијским друговима у вези са питањем будућности Југославије. Он је бранио став да Југославију не би требало разбијати, да стварање националних држава може да буде погубно и трагично. Само неколико месеци по окончању Четвртог конгреса руководство КПЈ искључило је Марковића из својих редова.
Да се вратимо и појаснимо онај део где спомињем комунистички ветар и усташка једра. Звучи нестварно, али само за неупућене. И једни и други, комунисти и усташе, имали су, видели смо, исте циљеве на почетку антисрбског деловања. И начини борбе били су им исти. Јачих доказа за ту тврдњу не би требало тражити изван догађаја који историчари дефинишу као „Велебитски устанак“.
Антифашистички устанак
Догодио се 1932. године, само четири године после Конгреса КПЈ и апела свим несрбским народима, њиховим револуционарним и терористичким организацијама, да се дижу на устанак против српске окупације. Пред крај лета, те 1932, „Хрватска револуционарна организација“, позната као усташе, предвођена Антом Павелићем доноси одлуку да се оружано нападну институције Краљевине Југославије у Лици, и на тај начин отпочне борба за ослобађање хрватског народа од српске окупације. Таман како су рекли и препоручили југо-комунисти у Дрездену. Под окриљем ноћи, између шестог и седмог септембра, усташе предвођене Андријом Артуковићем нападају жандармеријску станицу у селу Брушани, код Госпића. Сукоб је трајао мање од једног сата, жандарми су спремно одговорили на напад и натерали павелићевце да се повуку према Велебиту. У пуцњави је убијен усташа Стјепан Девчић, а један жандарм лакше је рањен.
Тим поводом огласила се и КПЈ преко свог листа „Пролетер“, који, у броју 28, објављује текст под насловом „Усташки покрет у хрватским крајевима“ у којем је, поред осталог, писало: „Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака, и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет помогне, организује и предводи“.
Ово последње, „предводи“ није реализовано са усташама, али је у потпуности примењено 1941. године, у антифашистичком устанку Срба у Хрватској, када су на територије са србском већином долазили комунисти, Хрвати, представљали се као противници усташтва, србски саборци, узимали за себе позиције тзв политичких комесара, тај србски устанак против фашизма каналисали у жељеном смеру и на крају га приписали искључиво себи. Данас у Хрватској, у причи о антифашизму, Србе нико не спомиње.
Није вам потребно више од пет минута да на сто испред себе ставите закључке Четвртог конгреса КПЈ, оно што данас имамо на простору бивше Југославије и упоредите. Све је остварено. Осим одвајања Војводине.

Napomena postavljača:
Pročitavši ovaj tekst, shvatio sam da potvrdjuje sve ono što sam tvrdio godinama.
Samo što je na ovo dodat plan ZETRA.

U Sarajevu je u SFRJ sagradjena dvorana ZETRA – ZElena TRAnsferzala: ANKARA – SARAJEVO
Skoro su ostvarili cilj.

Za bolje razumevanje komunističke ideologije i odnosa prema srbima korisno je pročitati Vreme Zla i Vreme Vlasti od Dobrice Ćosića.

Pošalji "Судбина Срба је одређена у Дрездену 1928.године" na Facebook Pošalji "Судбина Срба је одређена у Дрездену 1928.године" na Google Pošalji "Судбина Срба је одређена у Дрездену 1928.године" na My Yahoo! Pošalji "Судбина Срба је одређена у Дрездену 1928.године" na Live Pošalji "Судбина Срба је одређена у Дрездену 1928.године" na MySpace Pošalji "Судбина Срба је одређена у Дрездену 1928.године" na Twitter Pošalji "Судбина Срба је одређена у Дрездену 1928.године" na Digg Pošalji "Судбина Срба је одређена у Дрездену 1928.године" na del.icio.us

Ažurirano 15.07.2012. u 22:14, autor: skura58

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. zxy (avatar)
    Zanimljivo štivo,nisam za ovo do sada ni čuo,šteta što nisi autora naveo i odkle si tekst uzeo pa ako ti nije problem dodaj i to.Zaslužuje pažnju da se pogleda detaljno.
  2. skura58 (avatar)
    Piše ispod naslova:

    vaseljenska.com | 15.07.2012

    sada sam i boldovao
  3. orfej sa ibra (avatar)


    ШЕСТОЈАНУАРСКА ДИКТАТУРА КРАЉА АЛЕКСАНДРА

    Српски посланик, четник -добровољац код Војводе Вука, Пуниша Рачић, није могао да отрпи увреде које су стизале из политичке клупе хрватског сељачког демагога Стјепана Радића и његових кортеша. Кад је са говорнице поменуо српску крв, која се за Краљевину проливала, Хрват Пернар злобно је добацио:

    "Па израчунајте колико сте литара крви пролили па да је платимо!"

    Рачић је извукао пиштољ... Пуцњи Пунише Рачића 20. јуна 1928. означили су крај југословенске идеје. Остало је још да Хрвати, уз паролу "Никад више у Београд", сахране Павла, па Стјепана Радића, да краљ Александар распусти парламент и уведе шестојануарску диктатуру, покушавајући силом да сачува државу која се цепала, коју је рат докрајчио да би се - после покушаја обнове званог Титово братство-јединство - дефинитивно распала.

    Жртву парламентарне пуцњаве Хрвати данас сматрају националним јунаком.
    А Рачића Срби су заборавили: осуђен на двадест година, склонио се из затвора кад су дошли Немци, дочекао је борбе за Београд, а онда су му, 17. октобра 1944.(!), ослободиоци закуцали на врата

    Стрељан је одлуком партизанског преког суда. За гроб му се никад није сазнало.
    Ažurirano 16.07.2012. u 23:09, autor: orfej sa ibra