Orao - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

hakim bej

Orao

Oceni ovaj blog
Ne moze covek svuda stici. Nema za sve vremena.

Neki ljudi razvijaju intelekt, ulazu svoje resurse u obrazovanje i znanje, putuju, spoznaju, proucavaju i izucavaju svet koji ocima mogu da vide, rukama da opipaju. Trude se da steceno znanje sistematizuju, tabelarno prikazu, da bi neki novi tragaoci lako nastavili njihovo zivotno delo. Ne znaju da se tudji zivot ne moze nastaviti, nego se mora stvarati nov, ispocetka.
Provode zivot verujuci da cine dobro delo, i prikriveno se nadajuci kakvoj-takvoj nagradi za svoj rad. Mnogi ce ocekivati ovozemaljska priznanja i nagrade, drugi posmrtna, treci ali ne i najredji, mesto pored bogova. Ocekivanje nagrade je znak nepriznate pohlepe.

Drugi uce sebe disciplini, pokusavaju da svoj ego i volju precizno uliju u unapred dimenzionisane posude, tako da se ni kap ne prospe.
Disciplina vrlo cesto nema visu svrhu, ona je vrlo cesto sama sebi dovoljna, i moze sama sebi postati cilj. Disciplina je odbijanje coveka da poslusa sebe, svoje misli, zelje i ljubavi; disciplina negira coveka kao voljno bice, bice koje voli i trazi da bude voljeno. Disciplina coveka posmatra kao sraf, deo vece celine koju ni ne treba izucavati. I taj covek-sraf treba ceo zivot strugati, na vatri kaliti i cekicem jacati dok se ne slomi. Jer, to je jedina svrha srafa, da steze dok ne pukne.

Treci, najnestabilniji, traze u sebi emocije. Pokusavaju da dopru do najdubljih misli, verujuci da se bas tamo nalazi izvor svega stvorenog, pocetak konca kojim je sve spojeno. Kopaju po svojoj svesti i savesti, trazeci nesto sto se recima ne moze objasniti. I ma koliko malo grumenje pronalazili, ono ih ne ostavlja ravnodusnim. Sreca koju osecaju izaziva narkomansku zavisnost, i oni vise nikada nece biti slobodni, jer ih svaki novi pronadjeni grumen tera da kopaju dublje. I svaki put se zapitaju isto: pa zar ima dublje? Ima. I kada ne bude, pronaci ce duplo dno.
Alati za kopanje su raznorazni. Istocnjaci se hvale da su dosegli najvece dubine meditacijom, jogom, borilackim sportovima i povlacenjem iz stvarnosi u sebe.
Zapadnom coveku je teze da se tek tako odrekne stvarnosti, jer on nije okruzen tibetanskim pustinjama nego haosom koji vlada na ulicama civilizovanog coveka. Zato zapadni covek trazi precice, konzumirajuci autogeni trening, religiju, umetnost u svakom smislu, kao i negaciju svega nabrojanog.
I kada se pazljivije pogleda, sve ono cime je zapadnjak okruzen jeste stvorila ljudska ruka, a indirektno ruka samog tvorca.
Taj naizgled haotican svet jeste bozje delo, mozda cak vrednije od tibetanske pustinje. Mali covek moze spoznati samo fragmente, ali to je kao da tri sekunde slusate operu - nece vam se dopasti, sigurno, jer ne vidite celinu.
Tako se u svakom pedlju sveta moze pronaci umetnost. Ljudi koji je prepoznaju su produhovljeni, umetnici, pijanci, deca i ludaci. Ni oni ne mogu sagledati celinu, ali na svakom delu mogu pronaci nevidljive kopce kojima se bas taj artefakt vezuje za ostatak slike, za ostatak slagalice, za celinu.
Covek je mali. Nema razvijena cula niti razvijena znanja ni iskustva da shvati da je sveukupnost jedini atribut kojim se moze opisati stvoreno. I tako, mali covek krece u trazenje pocetka, trazenje izvora, smisla i svrhe, ne koristeci sveukupnost nego deleci stvari na dobre i lose. Deleci svet na dobar i los. Deleci samog boga na dva dela - dobrog i loseg.

I gle cuda, ponekad, ali precesto da bi bila slucajnost, svet nam pokazuje da dobro ide sa losim, da voda moze sa vinom, da su celik i muzika nerazdvojni, da smrt daje zivot, da je sloboda vrsta ropstva.

Ne znajuci pravu meru, ne trazeci recept za stvaranje, katkad unizavamo i druge i sebe pokusavajuci da pretvorimo vodu u vino.
A znamo. Nije da ne znamo, znamo kod koga je recept, ko je toliko puta uspeo.
I iz cistog egoizma, koji je derivat straha i pohlepe, nekontrolisano uzimamo alkohol, drogu, ubijamo i mrzimo, uceci i druge mrznji. Stvaramo i prijatelje samo da bi ih, kada dodje vreme, pretvorili u neprijatelje, i time dali svojoj borbi smisao.

Necu da se borim. Necu takvu borbu. Odbijam oruzje uz osnovan rizik da postanem zrtva. Odricem se svrhe ratnika, borca nizasta, disciplinovanog srafa. Cena ispadanja iz sistema nikome nije poznata, jer se niko od orla nije vratio. Da li je pojeden ili slobodan - ima li razlike?

Ipak ostaje nada, cak pisani dokument, da je covek stvoren kao stvaralac i nije mu blisko da postane hrana. Jer hrani nije dato da plese. Covek je osetio ples kao ritual, sa plesom je rodjen. Sa kulturom je rodjen, od stvaralaca je dobio, a civilizaciju je stvorio. Moze se lako biti civilizovan i nekulturan, i moze se biti necivilizovan i kulturan. Sva bolest drustva i pojedinca je posledica neprihvatanja talenata koje je neko za nas vezao. Postoje razliciti talenti pojedinaca, i isto tako postoje talenti koji krase cele narode. Narodi i ljudi koji odbijaju date im talente, ne nalaze potpunost, celovitost misli, zelja i osecanja, i neizbezno propadaju. To propadanje osim licne ima i odgovornost prema celini, jer je bez njihovog ostvarenja i njihovih talenata slagalica nepotpuna.

Ko traži naći će. Kad-tad. Ko ne trazi naci ce. Kad-tad. Razlika dakle nije u nalazenju, svi ce naci, nego je razlika u trazenju. U trazenju treba biti veliki.
Sustina zivota se svodi na trazenje i popunjavanje nadolazece praznine izmedju smrti i zivota. Neki tu prazninu popunjavaju religijom, ljubavlju, alkoholom, ucenjem, gradnjom... i to je intimna i individualna stvar.
Problem je sto mnogi vide rupu izmedju zivota i smrti, tamo gde rupe nema, na tlu na kome stojimo. To tlo ne treba natapati alkoholom, pohlepom, mrznjom, nego ucenjem pravilnog hodanja - uspravnog hodanja ne gazeci druge, i sklapanjem sto povoljnijeg pakta sa vremenom.
Pakt sa vremenom zvuci kao pakt sa djavolom. To je bolna i neophodna trgovina, jer ljudi uobicajeno provode zivot na jednako surov nacin: prodajuci vreme i pokusavajuci da kupe srecu. Tek kada osiromase i prodaju svo svoje vreme, tek tada shvate da su prodali i ljubav. Nezadovoljni su trgovinom, ali nazad nema. Tada postaju destruktivni i pokusavaju da uniste ono sto su ulozili, sebe, ne shvatajuci da alkohol rastapa samo telo ali cuva dusu.
Kada ne bi bilo iskusenja ne bi bilo ni dobrih ni svetih ljudi.
Svi ljudi jesu mali ljudi, osudjenici, gubitnici. Savrsenih ljudi van holivuda i bajki nikada nije bilo. Svet pripada stvarnom coveku, malom coveku, obicnom i slabom. Ipak, i medju tim gubitnicima ima i tragalaca i plutalaca.
Znamo sta pluta, ne treba se tu previse zadrzavati.
Tragaoci tokom zivota bivaju cesto predmet osude. Razlog? Razliciti su, i kao takvi su pretnja. Desi im se da se ponekad uhvate za plutajucu tvar, i da budu osudjeni od onih kojima je plutanje sustina.
Sve na kraju dodje na naplatu. Naplatnu rampu na horizontu mogu da vide ili oni zaista veliki, ili oni koji su joj zaista blizu.

Pošalji "Orao" na Facebook Pošalji "Orao" na Google Pošalji "Orao" na My Yahoo! Pošalji "Orao" na Live Pošalji "Orao" na MySpace Pošalji "Orao" na Twitter Pošalji "Orao" na Digg Pošalji "Orao" na del.icio.us

Ažurirano 18.10.2017. u 22:57, autor: hakim bej

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Tol (avatar)
    eh Orle moj..

    osama je sebičan nagon da se distanciramo i izdignemo na mesta koja nam ego dodeli
    mada je dvojina -binom sudbina..polariteti ....jin-jang..toplo hladno..svetlost-tama..sunce-mesec..sve ima svoj alter ego koji zatvara kružnicu..naše jeste da prihvatimo istinu o sebi i dopustimo pristup svojoj definisanoj polovini..
    drugo je sve nametnuto i osmišljeno za propast..samo pitanje trajanja.
  2. hakim bej (avatar)
  3. hakim bej (avatar)
    Orao se ustremljuje ravno prema cilju, rekao je Fridrih.
    A sta bi rekao danas kad je cilj svakog orla dobar kavez i hranilica?
  4. hakim bej (avatar)
    Ja sam pisac koji nikad u životu knjigu napisao nije
    Ja sam kuvar u čijem restoranu jedem samo ja
    Ja sam slikar bez štafelaja, ja sam svirac od kog akordi beže
    Ja idem putem koji koracima stvaram i gledam život dok pevam u sebi:

    Nekad sam bio ja
    Tamo gde su kiše padale
    Po celu noć, po celi dan
    Samo da bi reke stvorile

    Nekad sam bio i ja
    Tamo gde su polja cvetala
    Polja cvetala
    Svetlom svemira

    A sad živim u svetu u kojem vladaju glupi i nesrećni
    Gde najmanje slobode imaju svi, a najviše niko
    Gde strah zamenjuje ljubav i svi drhte sami pred sobom
    Tu stojim i gledam i mislim se...
    Šta vam je Ljudi? Kad ste se tako izgubili? Gde vam je nestalo herca?
    Zar je toliko teško smejati se?
    Plašite se poljupca. Plašite se nežnosti.
    Šta mislite gde ćete tako završiti?
    Hoćete li doveka čučati u istom kutu, ***** li vas!
    Evolucija je u onom pravcu, alo!
    Da, da, tu iza duge. A duga vam je u očima, zar je ne vidite?
    Pa, pogledajte u oči svog prijatelja, pogledajte u oči svog deteta!
    Zakoračite već jednom!
    Vratite se gde ste bili!
    Vratite se gde ste bili!
    Vratite se gde ste bili!

    Nekad sam bio ja
    Tamo gde su kiše padale
    Po celu noć, po celi dan
    Samo da bi reke stvorile

    Nekad sam bio ja
    Tamo gde su polja cvetala
    Polja cvetala
    Svetlom svemira