бели облак је прекрио сунце, ни месец се не види... Тупи звук грома пара небо. Снежне пахуље покриле су земљу. Бели ковитлац утро је пут богињи зиме. Све је стало. Студен је за секунд освојила цео унутрашњи свет. Покрети су стали. Откуцаји су стали. Снови су се заледили. Време је стало. Тишина је осојила и мисли, и оне су стале. Само понеки дашак студеног ветра који тера беле пахуље ка земљи, и сакрива све што постоји. Нема сунца, и оно се заледило, и срце је стало, стегло се, склупчало... Твоје речи су га натерале да се повуче. Нема више откуцаја која растерују зиму. Само студена тишина који повремено прекине случани налет ветра и понека пахуља...
