Tmina - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Tmina

Oceni ovaj blog
Tmina nas je pokrivala.
Prepustili smo naša tela jedno drugom. Priroda, ionako sve najbolje radi sama.

Posmatrano sa jedne strane, bio sam zarobljen.
Undina me je stegla u zagrljaj i kako god da se tumači oskudna i krajnje alegorična literatura, na tu temu, uglavnom proizilazi, da iz njenog zagrljaja povratka nema. „Zlatna mriža njenog tila, dušu mi je uvatila da je baci nazad u more“ –kaže pisma, svedočeći da nisam ni prvi, ni jedini koji je izčačkao takvu sudbinu. No nije sve bilo tako crno. Naprotiv, bilo je neopisivo, ipak ralno gledano, bilo je veoma lepo. Valjda sam zbog toga, na to pitanje nepovratka gledao više onako akademski. Zapitah se, onako spontano, kad već meni nema povratka, ima li povratka kakvoj pesmi ili priči?
Muk. Stegla me, bez tračka namere da me pusti, da recimo isplivam na površinu i udahnem malo svežeg vazduha. Druga je stvar, zamislio sam se, kada bi me i na kratko pustila, da li bih ja uopšte, i hteo da se oslobodim iz njenog zagrljaja, ej, zbog tako trivijalne stvari. Par mehurića bezbojnog gasa, još par trenutaka života, u zamenu za večnost sa njom? Interesantno, nastavio bih da filozofiram...
„Nikad ne trguj ničim, što u svom imenu sadrži, reči kao što su: uvek, nikad, sve ili ništa. Za te stvari, trgovina je slab alat.“ setih se reči starog učitelja, ali ipak, verovatno bih taj udah ostavio za neki kasniji i podesniji trenutak, kog naravno ne bih doživeo, ali bih do kraja ostao u ubeđenju, da ja i samo ja, suvereno konrolišem i vladam celom situacijom, jer na kraju krajeva....
Sa neke druge strane gledano, uspelo mi je da uhvatim undinu i to na varalicu, da ne ulazimo sad u nebitne detalje. Dakle, dragi pecaroši, u red molim i bez guranja. Svako će dobiti autogram, nemojte me nositi i bez cveća molim. Nije to ništa, to može svaki od vas...._
Kad se već umire, neka je slavno. Eto, zato bih da iza mene ostane makar i priča. Eto zašto čovek filozofira, da bi svojoj samovažnosti obezbedio mesto negde tamo gore valjda.
Može li to ikako?
Svi mi umiremo i konačno ćemo umreti, voleo bih doduše da me neko ubedi u suprotno, jer ja, ustvari i nisam pesimista.
Pa kako će onda izgledati ono posle naše smrti, ali onako kako bismo mi najviše voleli, ali viđeno očima onih koji su nas, eto, nadživeli?
Dakle, sa neke treće strane gledano.
Umro je na konju, kao i svaka druga samovažna budala. Slava mu naravno, ali mi živimo i dalje. Ko mu je kriv, kad je budala, pa nije pazio šta peca? Aj živeli, ups, za pokoj duše, mislim. Ja sam ja, mi smo je li, mi, a oni svi tamo, oni su, oni svi ostali, a on je opandrkno. Jeste, ostala priča iza njega al nema veze, važno je da sam ja još živ. Izeš priču.
i tako do poslednjeg daha.
Budimo realni, nema te strane sa koje bi se tu moglo videti išta pomena vredno, osim ako bih pogledao svuda oko sebe i na kraju zagledao se malo dublje u sebe, ali ko se još danas usuđuje na tako nešto?
- Onaj ko računa da bi mogao još malo da poživi, kederu jedan. Sa svih mogućih strana gledaju kibiceri i iako svaki misli da vidi bolje od svih drugih, oni kompletno nemaju blage veze, jer od njih i njihovih nadmudrivanja ništa ne zavisi. Nije valjda da to još nisi ukapirao?
- Hm. Hoćeš da kažeš da je rano da se misli na umiranje? Moguće, zapravo dopada mi se. Šta mi bi da pomislim da je ovo kraj? To je sigurno opet od sumnjive literature, ili si mi opet spakovala nešto.
- Da, baš nemam drugog posla. Hajde sad prestani sa tim filozofiranjem o samovažnosti i pepusti se, nisi ovde da bi mlatio praznu slamu.
- I nisam.
Negde, između nas, nastajao je jedan svet, otvarao se jedan duboki vir, u koji sam zaranjao svom snagom. Vazduh i potreba za njim ostali su daleko za nama. No, ako je i ličilo na nekakv kraj, bio je to kraj moje zatvorenosti u sebe, tipične nezrele introvertiranosti. Osećaj neverovatne bliskosti sa njom jednostavno je to sve oduvao. Kao nikada do tad, bio sam otvoren prema nekom, ko nije ja i to je bilo obostrano i toliko sveobuhvatno, da sam potpuno zaboravio na ono, moje Skoro, koje uvek nekako biva nepodeljeno. Zaboravio jesam, ali sam i dalje bio svestan sebe. Taj osećaj da ste sam svoj ali u isti mah još neko, i to nekako sve u jedno, je prva stvar koja ne može da se opiše jezkom ljudi, ali ni u najgrubljim crtama. Povrh toga ja sam jednostavno znao da i ona isto tako to doživljava, jer bili smo jedno. Osetih kao je to biti ona, Undina Dianuviana, utelovljeno biće velike srednjeevropske reke u liku vodene nimfe, prizvane bezobzirnom neukošču i naivnošću, mojom. Da, mojom, jer nema nikog drugog. Tako je u vodu pala jedna od mojih velikih zabluda, koje sam se držao od samog početka bavljenja svim ovim. Ja sam je prizvao i niko drugi i ima da snosim punu krivicu za sve, bi mi jasno kao dan. Uvideh tad, kako njen svet izgleda viđen njenim očima, osetih ga njenim srcem. Voleo bih da to mogu nekako da opišem, a ona je bila tu negde i osetila sve što bih ja voleo ili ne bih. Tako nekako, nastajalo je nešto od nas dvoje. Ne znam zašto, prva stvar na koju me je to podsetilo bila je: svet, ma šta da je u stvari, i bilo je to umiranje, umiranje onoga ko se obično odazove kad začuje reč ja. Ipak išlo je polako.
Snažnim zamasima ponirao sam u tu zelenu dubinu, veselo poput delfina, koji samo što nije sustigao sardelu, što se praćaka u paničnoj borbi za život. Oseti njene titraje pred samim nosom i samo što nije. Ustvari već je tu, ni ne uzmiče više, a opiranju ni traga.
Čeka?
Stadoh i ugledah nas duboko u moru tuge. Sva slast tela u zagrljaju, ostala nam je negde gore, na nekoj od površina.
Mirna i setna. Njen pogled ne uzmiče više jer, ovde se i nema kud. Nebitno to bi odjednom.
Stojimo goli i sami, jedno pred drugim.
Oko nas tuga, kao vazduh.
Dalje se ne može, a da se opet ne ponovi neka od iluzija koje smo, izgleda sve ovo vreme, ljuštili sa nas,kao sa glavice liuka.
Ima li išta na nama. osim ljuski? Znao sam da ima, naravno, ali šta?
- More je tuga čoveče, kakvu si drugu nagradu očekivao?
Njen glas odisao je drevnošću, ali i tračkom dosade, kao kod nekoga, koji ovoj sceni prisustvuje po ko zna koji put.
- More je plavo i duboko, Malena. –rekoh, čisto da nešto kažem i kao da sam tom glupošću negde isprovocirao nešto, osetih kao mi se javlja jedan pravi odgovor.

„Jedan čovjek i jedna žena na peronu sreće stoje joooš.
Ćekaju voz što doći neće, pa da krenu putem streće teee.

O jeee.

- Ja sam već odavno nagrađen i više no što zaslužujem. Sad, imam samo još nešto što mislim da nam pripada.
- Da?
Iiščeze odjednom sva dosada iz njenog glasa.
Nadao sam se da se nalazimo na onom mestu, gde se uvek nađu prave stvari pri ruci, kad ih poželite. Poželeh joj stoga buket najlepšeg cveća i već mi se u mislima stvarala kitnjasta govorancija, o tome da ne pozajem i nikad ne priznajem, nikakvu tugu bez kraja i početka, i već sam se nameštao u pozu muškarca-koji-je-skoro-uvek-u-pravu, kad sadoh.
Nije imalo smisla, shvatih konačno i poželeh, ustvari u njenim očima ugledah.
- Konačno. -odjeknu muklo i iluzija se rasprši i nijedna druga ne zauze njeno mesto,
jer je nikad nije ni bilo.
Čak ni Bezdan.

Pošalji "Tmina" na Facebook Pošalji "Tmina" na Google Pošalji "Tmina" na My Yahoo! Pošalji "Tmina" na Live Pošalji "Tmina" na MySpace Pošalji "Tmina" na Twitter Pošalji "Tmina" na Digg Pošalji "Tmina" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. skura58 (avatar)
  2. MPMcB (avatar)