.
.
- Tak... Tak... Tak... - tišinu vrelog dana remeti tek jednolično klepetanje oštećenog krilca vetrenjače, pokretane razvigorcem što donosi svežinu sa reke. Tina se isteže poput mačke na podnevnom suncu, vitog tela uvaljenog u ofucanu baštensku stolicu stamene predratne izvedbe.
Kroz poluspuštene kapke primećuje suvonjavu priliku u dugom mantilu, što se pomalja iz bagrenjara podno bašte. Poravnava znojem natopljenu haljinu, dok potpetice došljakovih kaubojki upadaju duboko među zasade, ali bez vidljive štete.
- Br'dan gospoja. - obrati joj se dodirujući široki obod pustenog šešira. Tina diže pogled na vetrom izbrazdano lice i, talasajući bujnim kovrdžama, klimnu glavom u znak pozdrava.
- Ako ima kak'og posla da se odradi za 'ranu i prenoćište, rad bih bio da ga se do'vatim. - reče on bez prenemaganja. Lajka skiči, samo lanac što ne otkine.
- Svinjac bi se mog'o očistit'. Tragač i lopata su onde pod nastrešnicom. Imam paradičkom čorbe i šufnudle, a spavat' mo'š onamo u šupi. - došljak klima glavom i kreće.
- Ubacivaj đubre tamo u biorazgrađivač, al' pažljivo. - dobacuje za njim. Ne osvrće se na njene reči i mačkaste oči uvređeno zatreptaše svilastim trepuškama. U stvari, Tina ne voli ljude sa reke. Smrde.
- Škrip, krr, škrip, krr, škrip, krr, škrip... - čuje Tina dok pod velikim loncem u kuhinji pripaljuje gas. Nešto kasnije sto na tremu je postavljen i posmatra došljakove lagane pokrete. Vetrić pomera peševe kaputa i primećuje da mu o boku visi ogromni revolver. Da bi umirila leptiriće u stomaku uključuje tranzistor na stolu i trubači udariše iz sve snage.
Tren kasnije Lajka zaurla trzajući lanac kao pobesnela. Od treštanja „Kalašnjikova“ sa radija gotovo da i ne primeti gde četiri konjanika ulaze u dvorište. Prvi, visok i upečatljivog lika, jaše belog konja, na glavi mesto kape ima venac, a o sedlu mu visi tobolac sa lukom i strelom. Al' je ovaj demodiran, pomisli Tina, dok se drugi došljak posred bašte spušta sa svoga crnog konja, pa po jagodama nekakvim kantarom premerava. Tina sumnjičavo odmerava štetu što čine šljampave čizme i premišlja se kakva li je sad ovo inspekcija.
- Hej dronjavi, pazi brate na te jagode, sve si ih izgazio! - dovikuje mu ljutito, ali onaj ne haje. Lepi joj se obraća ne sjahavši sa belca.
- Došlo je vreme strašnog suda i prihvatićete bez roptanja ono što vam sledi – sav je nasmešen k'o i svi čiovnici, pa deluje prilično naduveno. Nije pogrešila, opet neka sanitarna inspekcija. Dosta joj je više i inspekcija i države, a pomalo i od života samog.
- Ma, nosite se bre sva četvorica iz moje bašte pre no što se sačmare ne do'vatim! Jeste'l čuli?
- Bojim se, djevo bajna, da ne shvatate svrhu našeg dolaska. - savršeno mirno odvraća onaj zavodljivi.
- Ko, bre, ne shvata! Gubite se odatlen i gazdi kaž'te da ovde ič za njega nema. - vrisnu Tina.
- Djevo bajna, vi mora da poznajete otkrovenje Jovanovo, kad za moga Gospodara znate. Imate moje poštovanje, ali i sami znate da će biti što biti mora...
- Ovaj točak mnogo škripi. Valjalo bi nešto uraditi. - prekida Stranac tiradu.
- Ne ometaj me, smrtniče. - odmerava ga zavodnik iz svoga sedla.
- Tebe nisam ništ' pit'o, nalickani. - odbrusi Stranac i ne pogledavši ga.
- Da ne zažališ zbog oholih reči? - dok lepi to izgovara, Tina kriknu, jer drugi jahač naglo priteruje riđana i zamahuje ogromnom katanom. Opomenut vriskom Stranac se okreće, poteže revolver i preciznim hicem pogađa napadača sred čela. Dok se ovaj strovaljuje u prašinu, onaj što premerava baštu uz urlik se zaleće, ne bi li ga onim kantarom po glavi odalamio. Drugi ga Strančev pucanj obara na zemlju. Jahač na zelenku jurnu i gotovo obori stranca, ali ovaj se ne predaje. Iz okreta ga sa dva hica obara iz sedla i u zadnjem trenu izbegava strelu kojom prvi uljez pokušava da ga eliminiše. Poslednja dva pucnja dokrajčiše i zadnjeg protivnika. Stranac obrnu revolver, dunu u cev, pa izbaci čaure iz burenceta. Potom pažljivo vadeći metkove iz opasača, napuni oružje, te ga vrati u futrolu.
- Pa ondak? Imal' il' nema masti gospoja da podmažem kolica? Poludeh od ovog škripanja. - Tina rasejano klimnu glavom i pomisli: „Dođavola, čorba se ohladila.“
- Ako si gladan, izvoli. - ponudi ga da zauzme mesto za stolom. Stranac navali na ručak, a ona se seti da se nisu propisno ni upoznali.
- Ja sam Tina. Može li se znati tvoje ime? - mazno dobaci uz zavodljivi smešak.
- Isus. - procedi stranac između dva zalogaja. Tina nezadovoljno odmeri džumbus po dvorištu.
- A one leševe posle turi u biorazgrađivač... - reče, a trubači sa radija zasviraše „Mesečinu“.
.
.
.
- Tak... Tak... Tak... - tišinu vrelog dana remeti tek jednolično klepetanje oštećenog krilca vetrenjače, pokretane razvigorcem što donosi svežinu sa reke. Tina se isteže poput mačke na podnevnom suncu, vitog tela uvaljenog u ofucanu baštensku stolicu stamene predratne izvedbe.
Kroz poluspuštene kapke primećuje suvonjavu priliku u dugom mantilu, što se pomalja iz bagrenjara podno bašte. Poravnava znojem natopljenu haljinu, dok potpetice došljakovih kaubojki upadaju duboko među zasade, ali bez vidljive štete.
- Br'dan gospoja. - obrati joj se dodirujući široki obod pustenog šešira. Tina diže pogled na vetrom izbrazdano lice i, talasajući bujnim kovrdžama, klimnu glavom u znak pozdrava.
- Ako ima kak'og posla da se odradi za 'ranu i prenoćište, rad bih bio da ga se do'vatim. - reče on bez prenemaganja. Lajka skiči, samo lanac što ne otkine.
- Svinjac bi se mog'o očistit'. Tragač i lopata su onde pod nastrešnicom. Imam paradičkom čorbe i šufnudle, a spavat' mo'š onamo u šupi. - došljak klima glavom i kreće.
- Ubacivaj đubre tamo u biorazgrađivač, al' pažljivo. - dobacuje za njim. Ne osvrće se na njene reči i mačkaste oči uvređeno zatreptaše svilastim trepuškama. U stvari, Tina ne voli ljude sa reke. Smrde.
- Škrip, krr, škrip, krr, škrip, krr, škrip... - čuje Tina dok pod velikim loncem u kuhinji pripaljuje gas. Nešto kasnije sto na tremu je postavljen i posmatra došljakove lagane pokrete. Vetrić pomera peševe kaputa i primećuje da mu o boku visi ogromni revolver. Da bi umirila leptiriće u stomaku uključuje tranzistor na stolu i trubači udariše iz sve snage.
Tren kasnije Lajka zaurla trzajući lanac kao pobesnela. Od treštanja „Kalašnjikova“ sa radija gotovo da i ne primeti gde četiri konjanika ulaze u dvorište. Prvi, visok i upečatljivog lika, jaše belog konja, na glavi mesto kape ima venac, a o sedlu mu visi tobolac sa lukom i strelom. Al' je ovaj demodiran, pomisli Tina, dok se drugi došljak posred bašte spušta sa svoga crnog konja, pa po jagodama nekakvim kantarom premerava. Tina sumnjičavo odmerava štetu što čine šljampave čizme i premišlja se kakva li je sad ovo inspekcija.
- Hej dronjavi, pazi brate na te jagode, sve si ih izgazio! - dovikuje mu ljutito, ali onaj ne haje. Lepi joj se obraća ne sjahavši sa belca.
- Došlo je vreme strašnog suda i prihvatićete bez roptanja ono što vam sledi – sav je nasmešen k'o i svi čiovnici, pa deluje prilično naduveno. Nije pogrešila, opet neka sanitarna inspekcija. Dosta joj je više i inspekcija i države, a pomalo i od života samog.
- Ma, nosite se bre sva četvorica iz moje bašte pre no što se sačmare ne do'vatim! Jeste'l čuli?
- Bojim se, djevo bajna, da ne shvatate svrhu našeg dolaska. - savršeno mirno odvraća onaj zavodljivi.
- Ko, bre, ne shvata! Gubite se odatlen i gazdi kaž'te da ovde ič za njega nema. - vrisnu Tina.
- Djevo bajna, vi mora da poznajete otkrovenje Jovanovo, kad za moga Gospodara znate. Imate moje poštovanje, ali i sami znate da će biti što biti mora...
- Ovaj točak mnogo škripi. Valjalo bi nešto uraditi. - prekida Stranac tiradu.
- Ne ometaj me, smrtniče. - odmerava ga zavodnik iz svoga sedla.
- Tebe nisam ništ' pit'o, nalickani. - odbrusi Stranac i ne pogledavši ga.
- Da ne zažališ zbog oholih reči? - dok lepi to izgovara, Tina kriknu, jer drugi jahač naglo priteruje riđana i zamahuje ogromnom katanom. Opomenut vriskom Stranac se okreće, poteže revolver i preciznim hicem pogađa napadača sred čela. Dok se ovaj strovaljuje u prašinu, onaj što premerava baštu uz urlik se zaleće, ne bi li ga onim kantarom po glavi odalamio. Drugi ga Strančev pucanj obara na zemlju. Jahač na zelenku jurnu i gotovo obori stranca, ali ovaj se ne predaje. Iz okreta ga sa dva hica obara iz sedla i u zadnjem trenu izbegava strelu kojom prvi uljez pokušava da ga eliminiše. Poslednja dva pucnja dokrajčiše i zadnjeg protivnika. Stranac obrnu revolver, dunu u cev, pa izbaci čaure iz burenceta. Potom pažljivo vadeći metkove iz opasača, napuni oružje, te ga vrati u futrolu.
- Pa ondak? Imal' il' nema masti gospoja da podmažem kolica? Poludeh od ovog škripanja. - Tina rasejano klimnu glavom i pomisli: „Dođavola, čorba se ohladila.“
- Ako si gladan, izvoli. - ponudi ga da zauzme mesto za stolom. Stranac navali na ručak, a ona se seti da se nisu propisno ni upoznali.
- Ja sam Tina. Može li se znati tvoje ime? - mazno dobaci uz zavodljivi smešak.
- Isus. - procedi stranac između dva zalogaja. Tina nezadovoljno odmeri džumbus po dvorištu.
- A one leševe posle turi u biorazgrađivač... - reče, a trubači sa radija zasviraše „Mesečinu“.
.
.