DOBA SABLJOZUBA - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Stipanov Dućan

DOBA SABLJOZUBA

Oceni ovaj blog
.
.
Više se ne osvrćem. Srce osećam kao potmule udarce bubnja i guše me isparenja iz mračnih lokvi. Paravani trske neprekidno šušte, koža gori od ujeda insekata, a kovitlaci magle ograničavaju vidokrug. Svuda uokolo ritovi su i vresišta.

Iz polutame neprestano dopiru lomljava u trsci i gnjecavi zvuci koraka u blatu. Povremeno iz daljine čujem otegnuto dozivanje.

Još nisu stigli.

Jedna jedina stvar ih može odvratiti od gozbe. Ona koju ne mogu sebi priuštiti. Ne ovde gde sve odiše vlagom. Poslednja šansa, tri šibice u kutiji, tu su bezvredne.

Tu i tamo ugledam usamljeno stablo, pa skrećem, ne bih li pronašao neku suvu grančicu. Uzalud, baš kao i sa trskom. Sve je prekriveno mahovinom i puzavicama, a memla i vlaga zavukle su se duboko u sve do čega pogled dopire.

Znam odakle su došli, ali ne razumem kako. Daleko je prapostojbina. Pa ipak tu su, dahću mi za petama. Biće krvi do kolena ako ne zapalim vatru na vreme.

Jedini put je ka istoku. Samo da održim korak! U orijentaciju sam siguran, ali ne i u protok vremena. Više ne znam koliko dugo teturam kroz mrak. Izlaz iz močvare može biti nadohvat ruke.

I nedostižno daleko...

Već gubim svaku nadu kad tlo počinje da se uzdiže. Vlaga u vazduhu se proređuje, a kroz tamu se probija nota sivila.

Znam da je zora blizu.

Najgore doba.

Doba Sabljozuba.

Ubrzavam napredovanje, sve dok ne stignem na suvo zemljište. Odmah, gotovo naslepo skupljam sasušenu travu i granje, pa slažem na gomilu. Vadim spasonosnu kutiju iz džepa i nervoznim pokretom krešem palidrvce. Glava šibice, razjedena vlagom, raspada se. Želudac mi se steže. Nije ni kresnula. Imam još svega dva pokušaja. Zastajem. Duboko udišem. Dozivanja iza mene sve su bliža. Nemam vremena za otezanje. Vatra je jedini spas. Vadim sledeću šibicu.

Oklevam. Opipavam vrh. Poučen malopređašnjim iskustvom pritiskam o kresivo i povlačim odsečno, ali ne i naglo. Šibica se zažari, otpušta miris sagorelog sumpora i - zgasnu. Još jedna!

Sedam na tlo. Vadim poslednju šibicu i proučavam je. Glava je tvrda i nepromenjene boje. Možda je nekim čudom vlaga ovu poštedela. Okrećem kutiju na drugu stranu. Kresivo je rapavo i deluje suvo. Zaustavljam dah i predomišljam se, pa povlačim. Šibica planu. Slabašno, pritajeno, prigušeno...

Ali gori!

Srce se otima u euforiji, ruke drhte. Uspeo sam. Ispuštam vazduh predugo zadržavan u plućima. Dođavola! Ravno na plamičak! Vatre nestade. Ugasio sam je!

Znam šta sledi.

Ustajem, dohvatam mačetu zadenutu za pojas i okrećem se dahtanju, režanju i lomljavi u šikari. Najgore je doba. Doba Sabljozuba. Podižem oružje u visinu očiju i čekam. Goniči izleću iz rastinja i okružuju me režeći. Usresređujem se na pokrete i čekam spremnog čelika. Napeta stanka ne traje dugo. Za psima stiže potera.

Kao i svaki put

- K nozi! Ovamo! - psi disciplinovano napuštaju poprište i prilaze tipu ofucane spoljašnjosti.

- Evo crnje šerife! Rekoh da ne može daleko odmaći. - bilmez je uperio vinčesterku ravno u mene i više je nego jasno da je spreman da povuče oroz.

- I to sa sve oružjem u rukama! Vreme je da omasti konopac. - pomenuti konopac je u rukama pacovske njuške što zvera u moju mačetu.

- Ne razumete... - pokušavam da ih opomenem, ali ne obraćaju pažnju. Zašto sam uvek okružen budalama?

- Jedva čekam da vidim kako mlatara nožicama. - likuje onaj sa vinčesterkom.

- Stoj! Dokle god ja o nečemu odlučujem, ovde linčovanja neće biti! Kunem se da ću upucati prvog koji mu priđe. Momak, spusti oružje na zemlju i odmakni se ako želiš sebi dobro. - na grudima čoveka koji to izgovara blješti plehana zvezda i ostatak družine ga respektuje.

- Vatra! Zapalite vatru! - vičem.

- Nije loša ideja, odavno ne videsmo u ovom kraju zapaljenih krstova. - tip sa konopcem gluplji je od ostalih i upozorenje odleće u sivilo praskozorja.

- Tišina bagro! Rekoh da linčovanja neće biti! Šta god uradio, sudiće mu se po zakonu! - šerif izgleda pošteno, ali ne shvata. Šteta.

- Ne razumete! Samo ih vatra drži na odstojanju! Oni dolaze! - ne odustajem, pokušavam. Bez rezultata.

- Smiri se momak, spusti oružje i odmakni se. Sve će biti u redu... - istog trenutka shvatam da je prekasno. Psi počinju da se otimaju. Gotovo je!

Zver se pojavljuje niotkuda. Zamahujem mačetom, ali prekasno. Glatki pokret moćne šape dohvata kerovođu preko grudi i žilet kandže ga otvaraju i prosipaju utrobu. Sasecam zver iz okreta, i vidim da čopor stiže. Već su među unezverenom gomilom. Ulećem u kovitlac groznih čeljusti, mišičavih tela i vrištećih ljudi. U trenutku dok mu sabljozub otkida glavu, čovek sa vinčesterkom pritiska oroz i pogađa šerifa koji pokušava da dohvati revolver. Odsečnim potezom sasecam zver zabavljenu idiotovom lobanjom. Tip sa užetom urla dok ga moćna zver dohvata u čeljusti. Ubijam sabljozuba. Vilica mu se u samrtnom grču steže i prepolovljuje žrtvu nadvoje. Sledeći trenuci pretapaju se u vrisak, kandže, krv i zube. Ubijam i ubijam. Svaki put prekasno...

Potom stiže tišina.

Kao i svaki put.

Snaga me izdaje, padam na kolena i ispuštam sečivo. Žmurim. Ne želim da vidim.

Sviće.

Tlo ne uspeva da upije prosutu krv, raskomadani leševi posvuda su razbacani. Predvodnik čopora posmatra me svojim žutim očima i zakleo bih se da mu je to na gubici osmeh. Sunce sve snažnije sija i tela mrtvih zveri blede i nestaju. Dok posmatram iščezavajuće oči predvodnika znam da će se noćas trka nastaviti.

Ništa nije gotovo.

Doba sabljozuba tek dolazi.
.
.

Pošalji "DOBA SABLJOZUBA" na Facebook Pošalji "DOBA SABLJOZUBA" na Google Pošalji "DOBA SABLJOZUBA" na My Yahoo! Pošalji "DOBA SABLJOZUBA" na Live Pošalji "DOBA SABLJOZUBA" na MySpace Pošalji "DOBA SABLJOZUBA" na Twitter Pošalji "DOBA SABLJOZUBA" na Digg Pošalji "DOBA SABLJOZUBA" na del.icio.us

Ažurirano 28.06.2012. u 09:13, autor: Stipan Severnjak

Oznake: sabljozub
Kategorije
Priča

Komentari

  1. 123loncar (avatar)
    Bravo !
  2. Stipan Severnjak (avatar)
    Hvala!