DOBRICA ĆOSIĆ
PIŠČEVI ZAPISI (1981-1991) - 16. deo
Lukava ponuda Slovenaca
26.04.2002
14. AVGUST 1991.
Tekst platforme glasi:
1.
Slovenija se ne meša u unutrašnje odnose drugih naroda i pitanja unutrašnjih granica, niti će se postavljati na stranu bilo kojeg jugoslovenskog naroda u rešavanju jugoslovenske agonije. Slovenija neće dozvoliti da se instrumentalizuje u jugoslovenskim međunacionalnim sporovima.
2.
Slovenija se na osnovu nacionalnih interesa, bez predrasuda i emocije, dogovara sa Srbijom o međusobnim odnosima. Pri tome, ona poštuje odlučujuću ulogu Srbije u rešavanju jugoslovenske situacije i kompatibilnosti slovenačkih i srpskih interesa.
3.
Slovenija smatra da je moguće rešenje srpsko-hrvatskih odnosa samo na temelju samoopredeljenja naroda iz kojeg treba da proizađu različiti oblici autonomija.
4.
Slovenija smatra realnim i razumnim da dođe do federativnog povezivanja Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Makedonije. Slovenija priznaje pravo Hrvatskoj da se opredeli prema toj federaciji.
5.
Slovenija će se samostalno i suvereno opredeljivati prema tim državnim subjektima. Slovenija je spremna da aktivno sarađuje u procesima konstituisanja tih subjekata, ako oni tu saradnju žele.
6.
U smislu prethodnih načela, Slovenija i Srbija žele razrešavati međusobne jugoslovenske odnose bez posredovanja stranih faktora, a pogotovu federacije.
Moj postskriptum predlogu "Srpsko-slovenačkog sporazuma".
I ovom inicijativom Slovenci dokazuju da su vrlo sposobni i lukavi političari. Tom malom narodu mora se priznati politički dar, veština i lukavstvo da pobede Srbe i razore Jugoslaviju. Korošec, Kardelj, Kavčič, Dolanc, Kučan, stvorili su samostalnu slovenačku državu pod okriljem Jugoslavije i u slepilu srpskog jugoslovenstva. Slovenački političari su, uz Mačeka, Tita i Bakarića, bili najponosniji i najuspešniji jugoslovenski političari posle Prvog svetskog rata.
KONAČNI KRAJ "SREĆNE BUDUĆNOSTI ČOVEČANSTVA"
26. AVGUST 1991.
Najbliži Gorbačovljevi saradnici izvršili su puč dok je on bio na Krimu, na odmoru. Jeljcin se s ruskom vladom u Moskvi suprotstavio pučistima, pohapsio ih i vratio Gorbačova u Moskvu; zabranio je rad Komunističke partije, ukinuo Pravdu i sve partijske listove. Onda je Gorbačov juče, 25. avgusta, kao generalni sekretar partije, dao ostavku i predložio njeno raspuštanje! Nekoliko sovjetskih republika se otcepilo od Sovjetskog Saveza.
Sovjetski Savez se nezaustavljivo raspada. To je planetarni događaj, po posledicama ravan Oktobarskoj revoluciji. Svet više neće biti ono što je bio do ove avgustovske kontrarevolucije. Grandiozan poraz, posle hrišćanstva najveće vere poniženog, obespravljenog i eksploatisanog sveta, ideala harmoničnog, srećnog društva, društva jednakosti i pravde, društva bez eksploatacije i obespravljenosti... Bio je to, po žrtvama i patnji, najskuplji ideal u istoriji. Najtragičnija utopija. Konačan završetak "srećne budućnosti čovečanstva", u koju smo mi revolucionari verovali.
Istoriju dvadesetog veka isfabulirao je loš romansijer: jedino bi on imao smelosti da jednu grandioznu tragediju pretvori u grotesku, jedino rđav romansijer može revolucionarna zbivanja iz 1917. da okonča onako kako se 1991. okončala istorija prve zemlje socijalizma, zemlje Lenjina i Staljina, najveće vojne sile sveta...
U Rusiji se ruše spomenici vođama proletarijata i socijalističke revolucije. U Titovom Užicu je srušen Titov spomenik. Ali vojska mu još uvek čuva grob u "Kući cveća". Sada je posećuju samo vojnici i subnorovci, stari borci, partizani.
Pitam Đilasa:
"Da ti je neko 1941. ili 1951. godine rekao da će 1991. propasti komunizam i biti zabranjena Komunistička partija u Rusiji, šta bi mu radio?"
"Streljao bih ga odmah. Ne! Ne bih ga streljao. Zaključio bih da je umobolan i poslao bih ga u ludnicu".
Ali, svi smo mi u ludnici. Istorija je ludnica...
OSNOVNI CILJ LIČNO DOBRO
23. septembar 1991.
... I kod nas iščezava politički građanin koji se posvećivao opštem dobru. Patriotizam je u padu, iako je sada motivisan odbrambenim nagonom. Malo je Srba koji su spremni da poginu za ujedinjenje Srpstva i svoju državu. Ne samo zato što ne veruju u ostvarivost tog cilja. Ni za jedan opšti cilj većina ljudi više nije spremna da gine. Jer su Srbi u ovom veku izgibijama postali narod invalid. Za Kosovo je spremna da se bori samo generacija očeva današnjih vojnika. Nacionalizam je sada ideologija Srba na granicama srpstva: u Hrvatskoj, Bosni, Hercegovini. Slom socijalizma je i slom socijalnog bića mladog čoveka u ovoj zemlji. "Opšte dobro" nije borba za društvene i nacionalne ciljeve, opšte dobro je danas rušenje poretka koji ograničava individualizam, privatnu svojinu, privatnu inicijativu, integralnu privatnost, moderan život. To je posledica sloma socijalizma i ekonomske i političke pobede Zapada. Destrukcija javnog i građanskog morala nastavlja se širenjem sloboda ka nihilizmu, moralizatorstvo ima prizvuk anahronizma i najuporniji je ostatak ideologije.
Socijalistički kolektivizam nije bio samo pozitivna energija i društvena svest, on je bio i pravo na razne zlouptorebe, parazitizam, karijerizam, moralno i političko licemerje. On nije bio samo žrtvovanje i delanje za opšte dobro. On je bio i prikriveni egoizam i korišćenje opšteg dobra u privatne svrhe. U titoizmu su bili korumpirani i vlast i narod.
Demokratija nije poredak u kome je optše dobro najvažnije načelo, to je poredak u kome je lično dobro osnovni cilj i prva vrednost...
DOKONČAVANJE RATOVA I ZABLUDA
27. septembar 1991.
...Rat sa Hrvatima, odnosno odbrana od Hrvata, trajaće dugo. Jer oni ratuju da unište "svoje" Srbe. Ti Srbi se bore egzistencijalnim strahom; nagonom za opstanak oni se brane i boriće se sve dok ih poriču, izgone sa svoga i ubijaju. Hrvati su slabiji, a jači - imaju moćne saveznike. Srbi su jači, ali slabiji - nemaju saveznike. NJihova mržnja ima energiju koja je iznad političkog razuma. Ni srpski nagon za opstanak nema moralne i političke granice. Na ustaška, hrvatska zločinstva, odgovoriće se srpskom osvetom i zločinima.
Ovim ratom se dokončavaju svi naši ratovi vođeni u 20. veku, njim se dokončavaju srpske nacionalne i ideološke zablude. Rat su poveli Hrvati s ciljem da stvore samostalnu hrvatsku državu - etnički čistu, monolitnu, rat su prihvatili Srbi da bi branili Jugoslaviju, odnosno da bi se odbranili od ustaštva i osvojili pravo na samoopredeljenje i ujedinjenje sa Srbijom. Ovaj se rat ne može završiti pobedom, koja bi poravnala naše poraze i iscrpla njegove mitove. Ako pobede Hrvati, što je izvesnije, njihova pobeda neće biti pobeda slobode, biće to pobeda mržnje i nepravde. Ovaj rat, bilo kako da se vojnički završi, neće se okončati mirom, on se može okončati samo velikom nepravdom i poniženjem. U miru će nastati još veće mržnje i muke opstajanja, nastaće patnje za uzaludnim žrtvama, nezadovoljstvo ratnim ishodom i dugotrajnom kolektivnom rezignacijom i regresijom...