петак вече... 1. кафић... пиво, 2. кафић пиво, клуб... једно пиво вуче друго... мрак, музика која те тера да скачеш, мрак, лудло свуда около, алкохол који мути расуђивање, и даље скачем, осећај благог одуства контроле због кога се придржавам за друга, врата, зид... твој осмех који разазнајем у мраку, бели зуби који терају мрак, моје усне које се инстант криве у осмех... заглушујућа музика која те и даље тера да играш, и даље скачем... још једна тура пива... и даље се губим и уживам у недостатку перцепције коју у мени изазива пиво... морам да шорам... идем ка тоалету... свом снагом се концентришем где газим док се пробијам кроз гомилу, нисам сигуран у контролу покрета... излазим из тоалета, видим тебе, идеш ка истом... кулирам мало испред наслоњен на зид, искусно те чекам... време полази полако... рибе које пролазе ме чудно гледају, вероватно изгледам одузето... коначно долазиш... опет размењујемо осмехе... твој блистав смешак тера опет тера мрак из полумрачног простора испред тоалета... нисам у стању да причам, музика преплављује цео клуб... вадим телефон из џепа и пружам ти... куцаш број... надам се да и цимаш себе... сав срећан се враћам друштву... ћутим, и настављам да се губим у музици и алкохолу...
субота поподне... устајем, чујем тишину... цео стан је пун буке коју праве мајстори који данима бургијају кров... али ја само чујем тишину, отупео сам на звуг бургије и дрљања бетона... тишина ми одзвања у ушима... узимам телефон, мењам картице, стављам 061 број унутра као јефтинији су, укључујем телефон... идем нешто да једем... на пола загризаја од половине парадајза ми као муња пролеће кроз главу да нисам сачувао твој број, остао је само у листингу одлазних позива, а моја крџа од телефона брише цео листинг чим се картица промени... најрадије би ујео себе, али уместо тога настављам да једем хладни парадајз и сир са паштетом... потајно се само надам да и ти имаш мој број од цимања и да ћеш се можда јавити...
субота поподне... устајем, чујем тишину... цео стан је пун буке коју праве мајстори који данима бургијају кров... али ја само чујем тишину, отупео сам на звуг бургије и дрљања бетона... тишина ми одзвања у ушима... узимам телефон, мењам картице, стављам 061 број унутра као јефтинији су, укључујем телефон... идем нешто да једем... на пола загризаја од половине парадајза ми као муња пролеће кроз главу да нисам сачувао твој број, остао је само у листингу одлазних позива, а моја крџа од телефона брише цео листинг чим се картица промени... најрадије би ујео себе, али уместо тога настављам да једем хладни парадајз и сир са паштетом... потајно се само надам да и ти имаш мој број од цимања и да ћеш се можда јавити...
dobio sam poruku... dogovorili smo se... 
