Dobrica Ćosić 02 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Dragance

Dobrica Ćosić 02

Oceni ovaj blog
DOBRICA ĆOSIĆ
PIŠČEVI ZAPISI (1981-1991) - 2. deo
Istorija zaravnila rovove

KRAJ JULA 1983.
Ne smiruje se staljinističko-nacionalistička haranga protiv ideološko-politički nepodobnih intelektualaca i stvaralaca, koju je maja meseca pokrenuo CK SK Hrvatske preko svog aktuelnog ideologa Stipe Šuvara. On se ponaša kao naslednik Vladimira Bakarića, bez njegovog političkog dara, ali sa više temperamenta, agresivnosti i arogancije. Taj veliki "reformator" školskog sistema u Jugoslaviji, sa svojim "usmerenim obrazovanjem", u stvari sa grubo redukovanim obrazovanjem i školama nazvanim "šuvarice", koje su umno unazadile jugoslovenske mlade naraštaje, taj opasni Stipica je zaista odlučio da zavede svoj boljševičko-hrvatski red u kulturi i umetničkom stvaralaštvu. Sa svojim saradnicima, napisao je crnu knjigu o ideološkim grešnicima, obima 237 stranica, i obelodanio je na skupu u Palati hrvatskih društveno-političkih organizacija. Skupu je prisustvovalo oko 140 hrvatskih političkih radnika, književnika, kritičara, slikara, filmskih stvaralaca i novinara, ideološki ispravnih. Šuvarovu crnu listu ideološki "nepoćudnih" intelektualaca i stvaralaca, kako su istakli nemački list "Noje ciriher cajtung" i bonski DPA, gotovo bez izuzetka sačinjavaju Srbi, pre svega oni koji žive u Beogradu. Na hrvatskoj ideološkoj crnoj listi nema nijednog Muslimana, Makedonca i Šiptara, a uvršćeno je samo nekoliko "nepodobnih" Hrvata. Stipe Šuvar, govoreći na tom skupu podobnih Hrvata, sa žestinom i u maniru titoističkog ideologa i egzekutora, obrazložio je svoju kritiku srpskih intelektualaca i pisaca, među koje je uvršćena i Desanka Maksimović. Svoju kritiku Šuvar je označio kao "pomoć srpskim drugovima da prevaziđu ovaj problem". Ovaj boljševičko-jugoslovenski dušebrižnik očigledno je tačno uočio da u Srbiji postoji i dela najjača antititoistička i demokratska opozicija u Jugoslaviji.

MARKSIST KARDELJEVSKE ŠKOLE
Radujem se tom Šuvarovom uviđanju istine o ideološkom raspoloženju srpske inteligencije. Šuvarova ideološka haranga obnovila je prošlogodišnje napade na moju knjigu "Stvarno i moguće". Muslimanskom ideologu Fuadu Muhiću pridružili su se i srpski titoisti Živorad Đorđević, LJiljana Šop i znameniti partijski ideolog i čuveni teoretičar srpskog titoizma, izvesni Milenko Marković. Taj srpski marksist i boljševik označio je "Stvarno i moguće" kao "svojevrsni političko-kulturni manifest u ime srpske nacije". Osobito oštro me je kritikovao zbog potcenjivanja radničke klase, koja je kod mene ostala da živi isključivo u sferi mitologije, pa "umesto radničke klase na sceni su narod (srpski)i inteligencija, kulturni poslenici u širem smislu koji treba da ponesu sav teret "moralnog preporoda" socijalizma i preispitivanja nacionalnih aspiracija srpskog naroda". Taj polupismeni marksist smatra da "Ćosićevo insistiranje na nekakvoj posebnoj ulozi inteligencije u društvu, u naciji, ostaje u okvirima klasne borbe, klasne podele društvenog rada, ili je zakasneli izraz nacionalnog romantizma". Taj "marksist" kardeljevske škole, rođen u predsoblju Stambolićevog kabineta, ne prihvata "nacionalno kao nadklasni entitet" i ne smatra da postoje "nekakvi posebni politički razlozi da srpski narod preuzima na sebe ulogu subjekta u ostvarivanju socijalnih ciljeva", ukazujući na opasnost od "nacionanog avangardizma", koji u višenacionalnoj zajednici vodi ka "velikodržavlju sa ideologijom pijemonstva ili ka nacionalnom separatizmu".

Zabole me ruka od prepisivanja teorijskih misli Milenka Markovića, ali taj napor, smatram, zaslužuje ovaj pretenciozni i nebulozni objašnjivač vazalstva srpskih komunista. Moje "otvaranje srpskog pitanja" i zalaganje za "novo ustrojstvo" Jugoslavije, isticanje "neregularnog položaja Srba u Hrvatskoj, s kritikom "maspoka" kao i govor o iseljavanju Srba sa Kosova, dakle, ono o čemu sam pisao u knjizi "Stvarno i moguće", Milenko Marković predstavlja samo kao igru na "kartu revanšizma" i "najteži vid obmana".

Tako, leta Gospodnjeg 1983. godine, o srpskom pitanju, socijalizmu i Jugoslaviji, a povodom mog "neprijateljskog piskaranja", misli "kolektivni um" Saveza komunista Srbije, koji dostojno zastupa njegov funkcioner Milenko Marković.

VERA I DUH
Avgust 1983.Glupost bezverja je u tvrdnji da je vera samoobmana. O veri s pravim razlogom može da sudi jedino vernik. Jer vera nije samo moć duha, ili, kako Paskal kaže - potreba srca; vera je trajno osećanje čovekove ugroženosti u ovom svetu. U biti, egzistencijalni strah je podloga vere.
RADUJEM SE I STREPIM

5. AVGUST 1983.
Njujorška izdavačka kuća "Narcourt Brace Jovanovich" objavljuje "Vreme smrti" na engleskom jeziku.
To je povod i prilika da vidim Ameriku. Izdavač planira da na desetak američkih univerziteta održim predavanja iz oblasti književnosti i izložim svoju poetiku i shvatanja o savremenoj literaturi. Biće to jedinstvena prilika da malo upoznam Novi svet, da povirim u neznano, da zaslutim živu realnost američke civilizacije, koja svojim tehničko-tehnološkim energijama nezadrživo osvaja planetu. I radujem se neviđenom, i strepim od tih saznanja i iskustava.

A srešću se i sa svojim ratnim protivnicima - četnicima i ljotićevcima. Zalagaću se za ideološko okončanje građanskog rata, uveren da su obe zastave krvave i prljave i da pod njima više ne može da se vodi nijedna bitka za budućnost Srbije i Jugoslavije. Istorija je zaravnila naše rovove i zatravila grobove. Sa idejama i ideologijama iz građanskog rata - četničkim i partizanskim, nijedno životno pitanje našeg naroda ne može da se rešava. Neka taj rat ostane književnosti i istoriografiji. Za novo doba, neophodni su novi ljudi i nove ideje. Sudeći po emigrantskoj štampi, ne verujem da će me shvatiti, i prihvatiti dijalog tolerancije.

POTROŠENO VREME ZA ZABLUDE
AVGUST 1983

Moj književni cilj je traganje za korenima i motivima zla u čoveku, posebno u čoveku moga tla i jezika. Svojim književnim iskustvom približavam se Kamiju: ako književnost ne može da umanji zlo našeg sveta, onda svakako ne treba ničim da ga uvećava. Ovakav stav se može smatrati i moralizatorskim. Neka! Moralizatorstvo je ljudskije od nihilizma.
Zlom i dobrom našeg sveta još uvek se najsvestranije bavi književnost. Pre više hiljada godina, put čovekovog samosaznanja označila je književnost u najširem smislu reči.
Književnost koja računa na uspeh kod većine rizikuje da izgubi najdragocenije vernike: osamljenike.
Naučnim saznanjima, upravo njihovim ubrzanim umnožavanjem, relativizovana su sva ljudska znanja. Pred čovekom možda nikad nisu bile veće tajne. Najvećom tajnom smatram samu ljudsku sudbinu. Šta će biti s našim svetom, ne za hiljadu godina, nego za sto godina - to je pitanje na koje nijedan naučnik, filozof ili futurolog ne može da odgovori. Tehnokratske vizije više plaše no što greju srca.
Od samoosvešćenja srpskog naroda najneposrednije zavisi njegova budućnost. Ali, u šta će nas odvesti samoosvešćenje? Ne znam. Iako donosi oslobođenje od zabluda, samoosvešćenje ne donosi spokojstvo i sreću. A život bez zabluda postaje pustinja koja čeka vetar.
Istorijske vrednosti koje smo stvorili kao i stvaralački potencijal kojim raspolažemo, pred sudbonosnim su iskušenjima. Rekao bih da smo mi Srbi potrošili vreme za zablude i stranputice. Nastupa doba velikog izazova za razumno započinjanje nove epohe u nacionalnom i državnom životu, a u uslovima koji su neuporedivo složeniji no oni iz 19. veka i 1918, kada je stvorena država bez budućnosti. Zadaci našeg naraštaja su po mnogo čemu teži od onih koji su nekad označavali nacionalni cilj - stvaranje srpske države, odnosno, oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda. Preformulisanje nacionalnih i društvenih ciljeva koje nam predstoji, ne znači samo oslobođenje od nacionalnih zabluda i ideoloških predrasuda, nego i ispoljavanje mudrosti i hrabrosti za stvaranje racionalnog programa koji će nas povesti u novu civilizaciju, koja i sviće i smrkava. A mudrost sjedinjena s hrabrošću svakako je najređa moć u ljudskom rodu. Razlozi za pesimizam su zaista realni. Ali se pesimizmom istoriji ne menja smer. Mora se, dakle, stvarati nada. Mora se delati i kad je poraz izvestan.
Male kulture danas muči moderna ambicija: biti poznat i priznat na svetskom tržištu; dosegnuti na bilo koji način svetski značaj. Biti u bilo čemu univerzalan - dokaz je uspeha, a uspeh je dokaz vrednosti. To je zakon kapitalističke epohe, zakon svetskog tržišta, koji je Gete označio epohom rađanja svetske književnosti. Tu se duh i poezija ponašaju kao svaka roba: ne pristaju na nacionalne i državne granice, to jest, na domaće tržište. Posledice su dalekosežne. Takvom "univerzalizacijom" gube se samobitnost i identitet. Duh se potčinjava novcu i slavi. Danas to potčinjavanje vodi obezličenju i unifikaciji. Eshil je pisao za svoji polis, a ne za Evropu; Servantesa je mučila riterska Španija; Dostojevskog i Tolstoja mučili su Rusi i Rusija. Šekspir je pisao za Engleze i svoje pozorište, a ne za Nemce i pozorišne festivale. Slikari su od renesanse sve do impresionizma slikali za svoje mecene i crkve, a ne za Luvr, Ufići, Metropoliten i Tretjakovsku galeriju... A danas svi koji uzmu kičicu u ruke misle na pariske i njujorške galeriste; svaki balkanski mladić koji napiše roman, odmah misli na njegovo prevođenje na francuski i engleski jezik. Ta ambicija nije stvaralačka. Ne verujem da ona obogaćuje motiv, siže i ideje; pre će biti da frustrira pisca i vodi u izveštačenost.

Pošalji "Dobrica Ćosić 02" na Facebook Pošalji "Dobrica Ćosić 02" na Google Pošalji "Dobrica Ćosić 02" na My Yahoo! Pošalji "Dobrica Ćosić 02" na Live Pošalji "Dobrica Ćosić 02" na MySpace Pošalji "Dobrica Ćosić 02" na Twitter Pošalji "Dobrica Ćosić 02" na Digg Pošalji "Dobrica Ćosić 02" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari