Ustajem iz kanala, otresam kolena već zelena od puzanja po travi, podižem bicikl... Tata je rekao da ne plačem pred drugima. Stiskam zube, trpim. Malo me peče na grudima gde me je pri padu udario korman. Sreća, tata je rekao nigde bez kacige. Tata najbolje zna.
Neveliki drug Zelja , oslanjaući se na jednu nogu sav nakrivljen, pokusavajuci da ostane uspravan na omalom biciklu, pita šuškavim glasom- Si dobro Aleksej? Baš si dobro uleteo u kanal. Vidi, korman ti se iskrivio. Išao si pravo i onda..... BUM!
Da li će me grditi tata? Pravim se da se ništa nije desilo. Boli me oderotina na grudima. Trpim. Sedamo na ivicu kanala.Sutra je ponedeljak, školica, bezveze doručak i bezveze užina. Ko je još video da deca jedu mladi luk za užinu, kao da smo koze. Jednom su nam čak dali sveže rendane šargarepe viljuškom za užinu. Zelji je super, on je najmladji od trojice braće, pa mu je školica kao odmor da ga ne gurkaju, ne vuku za uši, ne šalju u prodavnicu... Meni, veliki teret, ne želim da idem. Tamo su neka deca, ona psuju, guraju se, a velike vaspitačice nas teraju da učimo grafomotoriku i već u 11 nas stavljaju na spavanje. Ne volim da spavam. Ne volim luk za doručak, ne volim karotu za užinu. Trpim.
Samo njene oči zelene, duboke... Tata kaže da su joj oči veće neg što simetrija lica nalaže. Ne znam, ali znam da je veća od mene za glavu i uvek me gleda sa visine. Sva je dama i još se pride malko i pravi. E, nek tata zna, zbog nje idem u školicu, a ne zato što svako jutro se trudi da me prevari kako je to super i kako u ulici izjutra nema nikog i što u autu pevamo neke glupe pesmice.
Zelja kaže da je pričao sa Karlom. Njega će poljubiti u obraz, a mene dva puta u usta. Zeljo! Lažeš?! Tvrdi da ne laže i da je rekla u poverenju da će se udati za mene?! Zeljo! Ako me lažeš....! Znao sam. Rekao je tata da se samo pravi. Ha! Upalila tehnika! Dobro je tata rekao da je treba ignorisati. Juče sve do doručka sam se pravio blesav i ni jednom joj nisam rekao da je volim! Tata je uvek u pravu.
Žurim kući, Zelja onako, malo kraći, trčka za mnom gurajući biciklo. Idem. Trčim. Jurim. Udaće se za mene!
Mama ! Mama! Molim te Mama, možeš li da mi spremiš košulju za školicu sutra? Gleda me Gospodja sa šeširom svojim velikim plavim očima i vidim da ne veruje šta čuje? Šta kažeš Aleksej, košulju za školicu? Imate priredbu? Po njoj se košulje oblače samo u svečanim prilikama. Baš svečanim. Stoga joj ovaj moj zahtev stvara nevericu i poluosmeh crta po lepom majčinskom licu. Zna i ona da se nešto zbiva, pa posle prvobitnog šoka, samo pita koju ćeš, plavu, belu, karo....? Namignem joj tek naučenom tehnikom miga i kažem tiho – Rekao Zelja da će me Karla sutra poljubiti!
Odem kod tate, kažem - Tata kad će sutra, žurim u školicu!? Smeje se. Šta je sad? – pita
Ispričam mu Zeljinu priču i čekam potvrdu da i on misli da se Zelja ne šali.
Uveče sam se dvaput istuširao, dobro oprao zube. Podvukao se pod jorgan, šapnuo – Laku noć Karla.
Savršene frizure, namirisan, opranih zuba u sveže opeglanoj košulji za retke prilike, vratio sam se iz škole nepoljubljen. Plače mi se, ali je tata rekao ne pred drugima. Trpim. Ćutao sam ja, ćutala je Karla. Možda se Zelja šalio... al tata kaže da nije.... ne znam, čekam već tri godine i nije mi teško. Tata kaže da se čekanje isplati. Čekam i trpim loš doručak, Vladimirove psovke, njene neskladne velike lepe oči, njen osmeh drugima...
Dva puta mi se nasmejala, jednom kad sam joj poslao osmeh, drugi put ne znam kad, ali znam da jeste. Tati nije jasno kako mogu da volim tako mali, Mami je smešno... meni je sve zamršeno, ali čekam i sve druge teram od sebe.
Jednom mi je spasila život... ne znam kad i kako, ali znam da jeste.
Neveliki drug Zelja , oslanjaući se na jednu nogu sav nakrivljen, pokusavajuci da ostane uspravan na omalom biciklu, pita šuškavim glasom- Si dobro Aleksej? Baš si dobro uleteo u kanal. Vidi, korman ti se iskrivio. Išao si pravo i onda..... BUM!
Da li će me grditi tata? Pravim se da se ništa nije desilo. Boli me oderotina na grudima. Trpim. Sedamo na ivicu kanala.Sutra je ponedeljak, školica, bezveze doručak i bezveze užina. Ko je još video da deca jedu mladi luk za užinu, kao da smo koze. Jednom su nam čak dali sveže rendane šargarepe viljuškom za užinu. Zelji je super, on je najmladji od trojice braće, pa mu je školica kao odmor da ga ne gurkaju, ne vuku za uši, ne šalju u prodavnicu... Meni, veliki teret, ne želim da idem. Tamo su neka deca, ona psuju, guraju se, a velike vaspitačice nas teraju da učimo grafomotoriku i već u 11 nas stavljaju na spavanje. Ne volim da spavam. Ne volim luk za doručak, ne volim karotu za užinu. Trpim.
Samo njene oči zelene, duboke... Tata kaže da su joj oči veće neg što simetrija lica nalaže. Ne znam, ali znam da je veća od mene za glavu i uvek me gleda sa visine. Sva je dama i još se pride malko i pravi. E, nek tata zna, zbog nje idem u školicu, a ne zato što svako jutro se trudi da me prevari kako je to super i kako u ulici izjutra nema nikog i što u autu pevamo neke glupe pesmice.
Zelja kaže da je pričao sa Karlom. Njega će poljubiti u obraz, a mene dva puta u usta. Zeljo! Lažeš?! Tvrdi da ne laže i da je rekla u poverenju da će se udati za mene?! Zeljo! Ako me lažeš....! Znao sam. Rekao je tata da se samo pravi. Ha! Upalila tehnika! Dobro je tata rekao da je treba ignorisati. Juče sve do doručka sam se pravio blesav i ni jednom joj nisam rekao da je volim! Tata je uvek u pravu.
Žurim kući, Zelja onako, malo kraći, trčka za mnom gurajući biciklo. Idem. Trčim. Jurim. Udaće se za mene!
Mama ! Mama! Molim te Mama, možeš li da mi spremiš košulju za školicu sutra? Gleda me Gospodja sa šeširom svojim velikim plavim očima i vidim da ne veruje šta čuje? Šta kažeš Aleksej, košulju za školicu? Imate priredbu? Po njoj se košulje oblače samo u svečanim prilikama. Baš svečanim. Stoga joj ovaj moj zahtev stvara nevericu i poluosmeh crta po lepom majčinskom licu. Zna i ona da se nešto zbiva, pa posle prvobitnog šoka, samo pita koju ćeš, plavu, belu, karo....? Namignem joj tek naučenom tehnikom miga i kažem tiho – Rekao Zelja da će me Karla sutra poljubiti!
Odem kod tate, kažem - Tata kad će sutra, žurim u školicu!? Smeje se. Šta je sad? – pita
Ispričam mu Zeljinu priču i čekam potvrdu da i on misli da se Zelja ne šali.
Uveče sam se dvaput istuširao, dobro oprao zube. Podvukao se pod jorgan, šapnuo – Laku noć Karla.
Savršene frizure, namirisan, opranih zuba u sveže opeglanoj košulji za retke prilike, vratio sam se iz škole nepoljubljen. Plače mi se, ali je tata rekao ne pred drugima. Trpim. Ćutao sam ja, ćutala je Karla. Možda se Zelja šalio... al tata kaže da nije.... ne znam, čekam već tri godine i nije mi teško. Tata kaže da se čekanje isplati. Čekam i trpim loš doručak, Vladimirove psovke, njene neskladne velike lepe oči, njen osmeh drugima...
Dva puta mi se nasmejala, jednom kad sam joj poslao osmeh, drugi put ne znam kad, ali znam da jeste. Tati nije jasno kako mogu da volim tako mali, Mami je smešno... meni je sve zamršeno, ali čekam i sve druge teram od sebe.
Jednom mi je spasila život... ne znam kad i kako, ali znam da jeste.
[/B]
..za laku noć sa osmehom
