Grob Hansa Hofmajera III 1/2 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Grob Hansa Hofmajera III 1/2

Oceni ovaj blog
U jesen, vode Dunava mirno teku, pisano je na talasima, a početak tog mirnog Novembra, beše kruna jedne mirne jeseni.
U svom toku, kroz panonsku ravnicu, Dunav je jedna velika i mutna reka. Tako je skoro odvajkada, jer skoro odvajkada, na ovim širokim prostorima, mutnoga, teško da je manjkalo, a Reka, sve i da je htela, ne bi imala šta drugo da spira sa ovih pustopoljina.
Tako je isto i na obalama kod Beča, ali velika Wiena je, poput prave dunavske ciganke, uvek znala da se zagrne iza prigodne marame, upitno autentične estetike i definitivno malograđanskog ukusa. Uvek je najbolje znala da prikrije, ali šta? Pa, samo ono što svaka dama skoro odvajkada, pre svega, ne pokazuje.
Johan Štraus, majstor valcera i majstor u nošenju te ciganske marame preko očiju, morao je biti veoma maštovit umetnik, da reku, koju je bez sumnje veoma voleo, doživi kao plavu. Da nije bio ronilac skoro sam siguran, koliko i da nije bio slep kod očiju. Kako god, ostavio je za sobom muzički megahit svoga, a i potonjih vremena. Slušajući ga sve više mi se čini, da ga je na to inspirisala kakva marama, diskretno namirisana jeftinim parfemom. Zalepršavši pod majskim povetarcem, nmah zaklonila mu pogled na lep, ali ipak ne baš plavi tok. Ponekad je baš taj ten otet od bistrog pogleda presudan, jer kad oči ne vide ono što im je dato,
ko zna šta vide?
Marame su tu da sakriju od oka, ali od srca, to može samo čovek, i to sam sebi. Mnogi čine to istrajno, godinama i mnogo radije, nego li da se bar na krato suoče sa njom, tom svojom srčkom, koja ih neretko tada, pod bolnim utiskom suvišnosti i uzaludnosti svih tih utučenih godina, jednostavno napušta. Malo manje je onih, koji znaju kako da burne godine godine svojih života privedu kraju u pomirenju sa njom, tom svojom srčkom. Ima, čak i onih, koji ceo svoj život stuku na jalova jurišanja, u nekakva iskušenja, sa maglovitom namerom da pokažu nekome nešto, a opet nekako u vezi sa tom istom srčkom. Oni uglavnom bauljaju nekim maglovitim putem kroz maglu i poledicu, i tek pokoji, ponekad ugleda neko svetlo, pa pomisli da je upravo pronašao razlog tog svog vagabundovanja.
E, njih kanda ima najmanje, jedva da znam i nekoga.
Ili se možda varam, jer oni se od svih ovih, kanda najbolje kriju.
No, skoro sam siguran, nekima od njih, tom sumnjivom rasutom bratstvu, ponekad, u tako neke dane, otvaraju se ona jedna jedina vrata, koja još uvek postoje na svakom srcu, a koje još zna ljudskim da se zove. Naravno, dobri su razlozi za sve to, što se baš ne može reći i za sve ono što iza tih vrata čeka.
Zato nikakvo je čudo da su šarene, lepršave marame stalno u modi, još od kad je sveta.
Ili marama?
Da je pak, Herr Štraus ipak nekako uspeo da zaroni, negde gde je voda mirna, video bi možda, da su jedino u zlatnu jesen, vode njegovog, lepog plavog Dunava dovoljno bistre, da se kroz njih, sedefno bledilo Meseca, ozre jedan smaragdni odraz u dubokim, zelenim, pomalo čežnjivim.
Nezaboravnim.
Ko zna, šta bi on tad komponovao i kako bi se to uopšte zvalo?
Jer, marama je ipak samo marama, pa bila ona i ciganska, ona jako šarena, uvračana crnom dlakom sa repova mađarskih ždrebica.
U Vodi ni jedna ne radi. Krpica koja smeta plivanju, pušta boju, a o skrivanju, he...
Ja nisam ni k od kompozitora, mada je ovo bio nekakv san u kome bi mi se možda i ostvarilo da iz rukava izvadim kakvu sonatu, ali već podugo nisam imao ni rukave, a ni baš mnogo smisla za muziku, budimo realni. Imao sam samo nemoguću sreću, da se jednog uglavnom, nemogućeg mesta možda ukradem par trenutaka, njenih očiju. Ako me uhvate trampiću ih.
Za sve trenutke, kako buduće tako i prošle, možda mi i uspe.
Prizivajući Štrausa, poželeh joj jedno obično jato ciganskih violina, negde sa Budima recimo, Beč je ipak previše uzvodno, al’ svejedno. Šta zna šaran, sem da je šaran.
Dočim poželeh, prvi taktovi u tri četvrtine začuše se, odnekud.
Molska uvertira lovačkih rogova sklopila se sa laganom ravničarskom strujom velke reke, u meandru širokom kao balska haljina.
Tek u vodi, naklon pred damom može se izvesti savršen i bez trunke izveštačenosti. Praćen igrom virova u tamnim pramenovima njene kose postigao je svoj puni utisak i smisao.
- Budi sestra našoj ljubavi, Dianuviana___
Pružila mi je ruku, tad samo na tren, ugledah taj dunavski žad u njenim očima, Bio je to taj trenutak, osetih da je moj zaziv prihvaćen. Bez reči, bejah zaronjen u čašu tamnog žada začinjenog dubokom setom. Samo na tren, ali dosta.
O, zašto za ime Njeno, zar se undine baš nikada ne raduju?
- Bolje je da ne znaš, ćoveče.
- Ma, bar osmeh. Ej, zamisli: Političar, drmator, „lovi“ u šumi i preko nišana ugleda, medveda –na biciklu. Hteo po svaku cenu da odsreli medveda u Bačkoj, a udbaši, šta će, uzeli jednog starog iz cirkusa. Nisu našli drugog, Bačka je to, i pustili ga pred „lovca“, a on pušten, uz’o bicikl jednog od njih, seo i odvergl’o. Posle našli bicikl na Dunavu, medu nisu.
Blagi osmeh, ali topao i naklon. Osećaji, muk. Znači, znamo i da se zatvorimo, ali i znamo i da se nasmejemo.
Primih tu toplinu oko struka. Ledena hladnoća se diskretno uklonila.
Tri četvrtine, strogo ali susretljivo, kao Saturn.
Struja velike reke, blaga ali moćna, kao Jupiter.
Nikad ne osetih toliki sklad. To dvoje jednostavno, ne ide jedno bez drugoga.
Na pamet mi nije palo, da ja ustvari, nikad nisam znao kako se pleše valcer.
Spojeni u jedno, poput modre mante, plesali smo 3D varijantu valcera, u talasima duž glavnog toka. Elegantnom nehajnošću pratila me je u naručju, topla i podatna, a ritam nas je nosio kroz talase, kao da je nastajao iz njih. Biti jedno, to je možda taj put, saznadosmo, ali opet samo na tren. Već u sledećem, dah nemirne struje i okrenu se karta.
Kako je to uvek tako prepoznatljivo?
- Tako.
- Tako? Vidim ja, valcer su izmisile, ustvari izmaštale tvoje sestre, draga moja, ne vredi ti da poričeš. A to im nije bilo dosta, nego je još i neka od vas, verovatno u snu, prišapnula štagod mladom kompozitoru, eee...
Ali neka. Šta zna šaran, osim da se upeca?
Koliko god, da je trajalo bilo bi kratko, jer čovek ne zna ni da živi, a kamoli da uživa u večnosti.
Poneki put doduše, uhvati priliku da od tog krakog trenutka nešto i zapamti.
Nikad mi neće biti jasno, zašto se tom sećanju uvek, posle sudi kao ukradenom.
- Hoće, ne brini. Po prilici i pre nego se nadaš.
- Dobro, kad ti kažeš.
U principu, ne volim kad me prekidaju u razmišljanju.
- Ali ja volim, mada je lepo slušati te tvoje priče.
Struja nas je nosila na jug i pravo na Andrin vir. Mesto, teško da može biti prigodnije.

Pošalji "Grob Hansa Hofmajera III 1/2" na Facebook Pošalji "Grob Hansa Hofmajera III 1/2" na Google Pošalji "Grob Hansa Hofmajera III 1/2" na My Yahoo! Pošalji "Grob Hansa Hofmajera III 1/2" na Live Pošalji "Grob Hansa Hofmajera III 1/2" na MySpace Pošalji "Grob Hansa Hofmajera III 1/2" na Twitter Pošalji "Grob Hansa Hofmajera III 1/2" na Digg Pošalji "Grob Hansa Hofmajera III 1/2" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. skura58 (avatar)
  2. MPMcB (avatar)

    Hvala