Grob Hansa Hofmajera III 2/2 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Grob Hansa Hofmajera III 2/2

Oceni ovaj blog
Nezgodno je jedino, ako mu se prilazi niz struju.
Negde, krajem tridesetih prošlog veka, tu je sa nekog šlepa u vodu ispao veliki betonski blok.
Bila je to baza za nekakav dok ili most. Iz velike kocke od betona virila je čelična konstrukcija. Ta betonska stena zarila se u muljevito dno, a rešetka je kao perjanica ostala okrenuta prema gore. Ubrzo potom, Dunav je tu rešetkastu konstrukciju opleo silom granja i drugoga krša, kog nosi, još od kad teče. Tako nastala prepreka zasuta je muljem i peskom izgradivši opasan sprud, skoro na sredini toka. Nevoljno obilazeći tu gomilu svačega, Voda je iza nje izdubila jedan dubok i mračan ponor. Na površini se, na tom mestu, besno peni i kovitla jedan opaki vir, nazvan po imenu šlepa ili po imenu mornara, koji je tom prilikom stradao, već po prilici, ko priča tu staru pecarošku priču.
U dane, kad voda padne, nagomilano granje, kao neke stare kosti koje proviruju iz vode, zajedno sa podmuklim mrmorenjem velikog vira, veoma rečito svakom pecarošu ili još gore plivaču, dočaravaju bezbednost dužeg zadržavanja u blizini.
Dole pak, u tišini ponora. voda je mirna i bistra. Ponor je bio širok i prostran, ali na dnu reke, od ispranog šljunka, zjapio je svojim mrakom kao sveže iskopana raka.
Na ivici ponora sedela je na sprudu od sitnog šljunka, rukom skupila kosu, uputila mi pogled, kao gleda, gde sam ja to do sad i kad priđoh, pokretom salonske kokete pružila mi ruku.
Primih je, spustih se do nje i zagrlih je. Tiho je gledala u ponor. Osećaji i misli, opet nam se ukrstiše.
Duboka seta poput zelenog vela, skrivala je nešto tužno. Poželeh da otkrijem, da konačno zaronim u tu uzburkanu zelenu maglu, koju konačno i prepoznah.
„Sjaj vatre u oku undine“, kažu knjige, „kad ugledaš, znaj da ti povratka nema.“
Dobar vic, a kako si se ti vratio živ, da o tome izvestiš? A Možda se nije vratio živ, žacnu me nešto, ali ne. Sad je kasno za strah, prijatelju. Behu to verovatno, moje misli, ja sam ustvari obična kukavica. Vratih se njenim očima.
- A što ne mož’ biti, bolje nemoj ni pomišljati. –reče mirno, glumeći pribranost i svijajući mi se još dublje u zagrljaj.
E, baš tako.
Ne, stvarno nije bolje mogla da me zavede. Beše to stih iz jedne stare dečije pesme iz vrtića, s kraja šesdesetih. Laka pesmica u svojim stihovima mašta, čini se bezgranično, onako dečije, ali na kraju dođe pouka, koja veliča ozbiljno, tobože odraslo, mirenje sa sudbinom. Završava se upravo tako što jedan, veštački uozbiljen, glasić neke devojčice, odrecituje te reči. Čuvši tu pesmu, prvi put u životu sam se ozbilnjo naljutio. I uvek, posle, nebrojeno puta, u rečima neukih i glupih, pomirenih sa svojom glupošču, koji su rečiti samo kad objašnjavaju, zašto su drugi svemu krivi, a oni eto, jadni, nalazio sam taj štreberski naglasak, te jadne devojčice iz te pesme.
Nije mogla reći ništa drugo što bi me više izazvalo, nije me začudilo ni to, što je nekako znala, da ceo život čekam priliku da odgovorim. Doćićemo valjda i na to, odakle je znala, pomislio sam.
A onda sam jako udahnuo i osetih u sebi talas energije kako se podiže, poput cunamija.
- Al’, što ima biti, bolje ti je ne odlagati. – davno pripremljen odgovor, izrekoh što sam mirnije mogao. Oduvek sam želeo nekom, ko peva tu pesmu žestoko da uzvratim, jer samo se mrtve ribe mire sa strujom. Svim svojim postojanjem, čak možda i potpunim, odbijao sam da se pomirim i prihvatim, a ona je znala, znala je da zavodi, ej kako samo?
Naravno, da sad i ma kako vešto smišljen odgovor, ne bi bio dosta.
A što je najgore, time što je rekla, bila je u pravu.
Cunami je potapao sve pod Horizontom. Ma neka. Ovo je Jesod, ako se ne varam. (Varaš se. Ma, boli me..)
Zgrlih je čvrsto i poljubih je.
Zaglušujuća rika valjala se preko nas.
- Jesi li siguran čoveče? –tiho me upita. Osetih nemali strah u tom šapatu, ne bez razloga, ni slučajno.
- Probaj me, kćeri Talasa. Htela si da vidiš moj zaziv, neću te izneveriti.
Poljubih je još jednom. Strah je popuštao.
Dodir njenih toplih usana, bio je nagrada, ali beži od nagrade čoveče, dok si još živ. Odbacio sam tu misao.
Dodir njenih toplih usana, telo koje se opušteno prepušta, setan pogled, koji nešto očekuje, nečega se i te kako pribojava, a skriva ko zna šta, trnci uz moja napeta leđa, sve to, bilo je ono u čemu se, ponekad, čoveku ukaže njegova namera, Može je na kratko sagledati u punom sjaju, naravno ako je ne propusti kao nezreli klinac potpuno opijen čarima. Čari samo prizivaju energiju Svega, ustvari skoro Svega, ali ništa više. Zato ipak, čovek ne može bez nje, svoje lepše polovine, kako kažu, skoro ništa, a sa njom još i manje ako je, kako rekoh, nezreo. Može skoro sve, samo ako zna, da se makar malo sačuva, pred pesmom sirena i crnim hridima.
Ej Odiseju, a ja sam ti se privezao za njene grudi. Jebi ga, tako se karta okrenula.
Ispit zrelosti za muškarca? Ko zna koji po redu, ali i za ženu.
Šta muškarac zna o ispitu zrelosti žene?
Zauzet svojim, ništa, ili možda nešto malo više.
Tipično.
Bila je tu kraj mene. Osetih je kako drhti. Osetih opet plimu tog straha. Osetih kako prolazimo kroz nešto jako zajedničko, veoma slično, a opet strašno različito, svojstveno našim udaljenim vrstama i poreklu, ali opet zajedničko. Videli smo isto. Ne znam drugačije da opišem to, no kao Nameru.
Ne morate mi verovati.
Namera sama, je nepotpuna, skoro potpuna, ali nepotpuna. Ona je samo jedan pogled, na ono što baš nikako ne može da se imenuje. Samo jedan pogled, kao kroz rupu na zavesi, nekoj sivoj draperiji, nekom promajom tek na tren pomaknutoj.
To sam možda i tražio, drugog nema. Prepoznah tu sivu zavesu. Neki je zovu Paroket, niži zastor, ona skriva neke tajne bogova. Da, to saznanje je valjda, svega ovoga vredno.
- Meni, ali bez tebe nisam imao šanse ni da primirišem, ali šta ti tražiš pored mene, i što me ovako avetnog, pratiš i put nam krčiš, pače jedno pokislo?
- Jako dobro pitanje.
- Ma, glupa retorika, prazne reči. Ostalo, to, tamo iza, ono malo, kako se ono zove, neizrecivo, ono Skoro, to smo izgleda mi?
- Razumela sam te, nema veze.
- Da, ali kad je namera skoro sve, šta nam je još preostalo, Malena?
- Ovo ti i nije neko pitanje. Preostaje nam ono, makar malo. To ti je inače, ime za onu sestru od Sve.
- Toga se plašiš? Sumnjam. –rekoh.
- Ne, toliko. Plašilo me je ono što se desilo pod talasom.
- Znam da je glupo, ali zašto?
- Malo ti je falilo da otplutaš nizvodno. –reče tiho.
- Kao mrtva riba?
- Da. –pognula je glavu i crni uvojci je prekriše, plima tuge, kao da će da zaplače.
- Hej, ali nisam. Tu sam još uvek i lepo nam je, nadam se oboma.
- Osetiš da jeste, ne izvodi. Znala sam da će tako biti, a ponajviše se plašim onoga što posle dolazi. Čoveče, kuda nas to vodiš?
- Mečki na rupu, izgleda.
- Sad znam, zašto ti, pored toga, što toliko znaš, tek jedva da nešto kapiraš.
- Jedva? Dobro, zašto?
- Kada bi samo malo više kapirao, bio bi jako nesrećan i tad me ne bi ni trebao. Sve bi nam bilo uzalud. Ti si ono, što tvoja vrsta zove rajska prica. Ne zaboravi što ti ovo pače kaže, jer ne bih sad da te izgubim.
Je li zavođenje još uvek traje, upitah se.
Obgrlila me oko vrata i zagledala mi se pravo u oči.
-Traje, -reče uz onaj njen osmeh, -i trajaće, dokle god sam to, što jesam. A ti se buni ako ti smeta, samo reci mi prvo, ko tu koga zavodi, a ko bi da bude zaveden?
Ej, očiju ti zelenih, neka traje onda. Pazi sad ovo:

„Žad na reci tamni
čim se sumrak zgusne.
Dunav je pred zoru prek.
Plaše te aveti što maglom
brode teškim skelama.

Ne, strah nije pravi ruž
za tvoje usne
reši ga se jednom zauvek.
I veruj zvezdi koja zraku
tvog života prelama „

- Je li to opet onaj tvoj Majstor?
- Jeste. On nikad ne zavodi, on očarava spoznajom. Zato je Majstor majstor, mada i zavođenje je uvek očaravanje.
- Odavno je trebalo da te zadavim tim tvojim viskom.
- Znaš ti to i lepše, mala. Ne znam samo što si toliko čekala.
- Hoćeš stvarno da saznaš?
Seta je bila tu, na površini, ali dubine su skrivale nešto mnogo jače. Ipak, plašila se malo manje.
- Ni slučajno.
Bilo je vreme je za uron.
Skliznuli smo sa spruda i polako tonuli u mrak Andrinog Ponora. Muk gluvog vira zaklonio nas je od brbljive struje. Tonuli smo u tišinu, a nad nama je svitala bistra plava zora, nad maglovitim vrbacima davno usnulog Bodroga.
Tmina nas je pokrivala.
Prepustili smo naša tela jedno drugom. Priroda, ionako sve najbolje radi sama.

Pošalji "Grob Hansa Hofmajera III  2/2" na Facebook Pošalji "Grob Hansa Hofmajera III  2/2" na Google Pošalji "Grob Hansa Hofmajera III  2/2" na My Yahoo! Pošalji "Grob Hansa Hofmajera III  2/2" na Live Pošalji "Grob Hansa Hofmajera III  2/2" na MySpace Pošalji "Grob Hansa Hofmajera III  2/2" na Twitter Pošalji "Grob Hansa Hofmajera III  2/2" na Digg Pošalji "Grob Hansa Hofmajera III  2/2" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. skura58 (avatar)
  2. MPMcB (avatar)

    Hvala