Nije važno koliko je voda hladna.
Važno je samo koliko se brzo ronilac navikne na tu činjenicu. Tako je govorio moj učitelj ronjenja, čika Dule, voleo bih da znam, da li je još živ.
Osloboditi se nakvašenog čojanog kaputa i još nekih sitnica pride, nije bio neki problem.
Problem je bio sagledati je, nakon što se oslobodila svoje plišane haljine, i ostati priseban.
Makar deklarativno.
Bila je odevena, samo u svoju dugu crnu kosu.
Nago telo žene u vodi je najizazovniji prizor, koji klasičan muškarac može da doživi, barem ako se ja još računam u klasične. Ko je zaista video ženu kako pliva, lako može, posle da ima problema sa uživanjem u ostalim, uobičajenim prizorima: na ulici, u kafiću, školi, fakultetu, gradskom prevozu, noćnom klubu, na poslu, kod kuće... hm, dobro.
Plivajući, žensko telo, odeveno i li ne, svejedno, čini pokrete, koji ne samo da ništa ne skrivaju, nego veoma srećnom posmatraču otkrivaju njene namere, čak mnogo jasnije, nego što ih je ona sama svesna. Ipak, sve one znaju, da odjednom osete, koliko su u vodi otkrivene, ma u šta da se zamotaju. Pomisao, da na ovom svetu postoje prilike i načini koji jasno pokazuju njihovu nesvest o potpunoj otkrivenosti njihovih namera, mnogim ženama danas, veoma teško pada. Kako i ne bi? Neretko se dešava da veoma lepa dama perfektne pojave, ponašanja i manira, kada zapliva ispod površine, potpuno izgubi tu svoju masku, prikazavši se kao žilava, kruta, bleda bezizražajna i nadasve uplašena. Dobri su razlozi za to.
Naravno, da svaka oseti da je gola, bez obzira na marku svog kostima, jer bilo kakav da je, jednostavno je neprimetan, nevažan, potpuno bez funkcije. Nekima od njih je skrivanje, deo zavođenja, a nekima opsesija bežanjem od sebe. U vodi ih je veoma lako razlikovati. Nikakvo čudo, stoga što većina mladih žena, u današnje vreme veoma nerado ide na plivanje. Ipak, lepo je videti svaku ženu u vodi.
Ej, a tek undinu?
Izgledala je neopisivo poželjno, smeškajući se i fiksirajući me negde ispod pasa, i uopšte nije važno šta sam ja tom prilikom pomislio o tome. Tek, upšte nije izgledala nesvesna svojih namera, a ni mojih, budimo realni. Odnekud postah svestan da se osećamo, isto tako jasno kako se i vidimo. Ustvari, nikom nije lako, tako na juriš postati nudista, ali ovo je više kao san, budimo realni.
Ko nikad nije sanjao da je go, častim ga.
Vreme je za okršaj, pomislih, doduše, što sam tiše mogao.
Namerno sam se zablenuo, kao osnovac u novu učenicu, očekujući čuveno pitanje, kome ni jedna žena ne odoleva u ovakvim prilikama. Strepeh pomalo da je možda kod undina drugačije, mada ne bi trebalo, al’ opet..
- Šta je, šta me tako gledaš?
Nije drugačije, bar za sad.
U takvim prilikama obično odgovaram nešto kao: „Kad te tako ne bih gledao, verovatno bi me ubila na mestu, a osim toga sviđaš mi se, budimo realni...“, ali dobrano strepeći od drugog dela te fraze, okrenuh na neutralni teren.
- Lepa si undino, koliko ne znam ni da dosanjam. Običnom čoveku, osim sigurne smrti, ako poželi da te ima, jedva preostaje neka šansa, da ono što doživljava pretoči u umetnost.
Potpuno sam zaboravio, da zna šta mislim isto kao i to što kažem.
- A, kad si ti to bio običan čovek, utvaro jedna lažovska, pederska, kvaziumetnička?
E, sa’š da vi’š ko je *****, rekoh ili pomislih, svejedno.
Krtak osmeh i dade se u beg, u dubinu ka drugoj obali. Naravno sjurih se za njom. Bio je to čist instinkt. Skoro nisam napravio nešto tako instiktivno. Kako mi je samo prijala ta spontanost, ali to je bio tek početak. Kakvo god telo da sam imao, izgledalo mi je da činim nešto, što je za njega nešto sasvim uobičajeno, uz to i neviđeno prijatno. Leteo sam kroz vodu, pratio je na pola zaveslaja. Bio je to osećaj, koji se ne zaboravlja. Realno, telo muškarca daleko je od oblika idealnog za plivanje. Žene stoje u tom pogledu mnogo bolje, ili sam ja pristrasan. Bez obzira, telo undine je u tom pogledu, kao telo žene, veoma lepe, doduše, ali očigledno nije sve u telu i njegovim merama.
Undina u svom elementu je sinfonija ženstvenosti, ako smem.
Njeno telo seklo je mutne dunavske virove gracioznošću i lepotom, koja me je, blago rečeno omamila. Plivala je brzo, veoma snažno i fantastično graciozno. Voda je nevidljivim vrtlozima igrala oko nas onu svoju iskonsku igru, a njena crna kosa se uvijala i plela niz bajkoviti torzo* od mesečevog alabastera, slikajući po njemu tu nestalnu igru Vode oko nas. Bilo je veličanstveno puteno, neizrecivo erotično, a ni zeru vulgarno. Iz svakog njenog pokreta izvirala je ženstvenost vascelog univerzuma, a ja sam se, zamislite, samo prepustio. Nisam imao ništa protiv, Majke mi.
­­­­­­­­­­­­­_____________________________________
*od onih bajki, koje su onako, više za odrasle.
Važno je samo koliko se brzo ronilac navikne na tu činjenicu. Tako je govorio moj učitelj ronjenja, čika Dule, voleo bih da znam, da li je još živ.
Osloboditi se nakvašenog čojanog kaputa i još nekih sitnica pride, nije bio neki problem.
Problem je bio sagledati je, nakon što se oslobodila svoje plišane haljine, i ostati priseban.
Makar deklarativno.
Bila je odevena, samo u svoju dugu crnu kosu.
Nago telo žene u vodi je najizazovniji prizor, koji klasičan muškarac može da doživi, barem ako se ja još računam u klasične. Ko je zaista video ženu kako pliva, lako može, posle da ima problema sa uživanjem u ostalim, uobičajenim prizorima: na ulici, u kafiću, školi, fakultetu, gradskom prevozu, noćnom klubu, na poslu, kod kuće... hm, dobro.
Plivajući, žensko telo, odeveno i li ne, svejedno, čini pokrete, koji ne samo da ništa ne skrivaju, nego veoma srećnom posmatraču otkrivaju njene namere, čak mnogo jasnije, nego što ih je ona sama svesna. Ipak, sve one znaju, da odjednom osete, koliko su u vodi otkrivene, ma u šta da se zamotaju. Pomisao, da na ovom svetu postoje prilike i načini koji jasno pokazuju njihovu nesvest o potpunoj otkrivenosti njihovih namera, mnogim ženama danas, veoma teško pada. Kako i ne bi? Neretko se dešava da veoma lepa dama perfektne pojave, ponašanja i manira, kada zapliva ispod površine, potpuno izgubi tu svoju masku, prikazavši se kao žilava, kruta, bleda bezizražajna i nadasve uplašena. Dobri su razlozi za to.
Naravno, da svaka oseti da je gola, bez obzira na marku svog kostima, jer bilo kakav da je, jednostavno je neprimetan, nevažan, potpuno bez funkcije. Nekima od njih je skrivanje, deo zavođenja, a nekima opsesija bežanjem od sebe. U vodi ih je veoma lako razlikovati. Nikakvo čudo, stoga što većina mladih žena, u današnje vreme veoma nerado ide na plivanje. Ipak, lepo je videti svaku ženu u vodi.
Ej, a tek undinu?
Izgledala je neopisivo poželjno, smeškajući se i fiksirajući me negde ispod pasa, i uopšte nije važno šta sam ja tom prilikom pomislio o tome. Tek, upšte nije izgledala nesvesna svojih namera, a ni mojih, budimo realni. Odnekud postah svestan da se osećamo, isto tako jasno kako se i vidimo. Ustvari, nikom nije lako, tako na juriš postati nudista, ali ovo je više kao san, budimo realni.
Ko nikad nije sanjao da je go, častim ga.
Vreme je za okršaj, pomislih, doduše, što sam tiše mogao.
Namerno sam se zablenuo, kao osnovac u novu učenicu, očekujući čuveno pitanje, kome ni jedna žena ne odoleva u ovakvim prilikama. Strepeh pomalo da je možda kod undina drugačije, mada ne bi trebalo, al’ opet..
- Šta je, šta me tako gledaš?
Nije drugačije, bar za sad.
U takvim prilikama obično odgovaram nešto kao: „Kad te tako ne bih gledao, verovatno bi me ubila na mestu, a osim toga sviđaš mi se, budimo realni...“, ali dobrano strepeći od drugog dela te fraze, okrenuh na neutralni teren.
- Lepa si undino, koliko ne znam ni da dosanjam. Običnom čoveku, osim sigurne smrti, ako poželi da te ima, jedva preostaje neka šansa, da ono što doživljava pretoči u umetnost.
Potpuno sam zaboravio, da zna šta mislim isto kao i to što kažem.
- A, kad si ti to bio običan čovek, utvaro jedna lažovska, pederska, kvaziumetnička?
E, sa’š da vi’š ko je *****, rekoh ili pomislih, svejedno.
Krtak osmeh i dade se u beg, u dubinu ka drugoj obali. Naravno sjurih se za njom. Bio je to čist instinkt. Skoro nisam napravio nešto tako instiktivno. Kako mi je samo prijala ta spontanost, ali to je bio tek početak. Kakvo god telo da sam imao, izgledalo mi je da činim nešto, što je za njega nešto sasvim uobičajeno, uz to i neviđeno prijatno. Leteo sam kroz vodu, pratio je na pola zaveslaja. Bio je to osećaj, koji se ne zaboravlja. Realno, telo muškarca daleko je od oblika idealnog za plivanje. Žene stoje u tom pogledu mnogo bolje, ili sam ja pristrasan. Bez obzira, telo undine je u tom pogledu, kao telo žene, veoma lepe, doduše, ali očigledno nije sve u telu i njegovim merama.
Undina u svom elementu je sinfonija ženstvenosti, ako smem.
Njeno telo seklo je mutne dunavske virove gracioznošću i lepotom, koja me je, blago rečeno omamila. Plivala je brzo, veoma snažno i fantastično graciozno. Voda je nevidljivim vrtlozima igrala oko nas onu svoju iskonsku igru, a njena crna kosa se uvijala i plela niz bajkoviti torzo* od mesečevog alabastera, slikajući po njemu tu nestalnu igru Vode oko nas. Bilo je veličanstveno puteno, neizrecivo erotično, a ni zeru vulgarno. Iz svakog njenog pokreta izvirala je ženstvenost vascelog univerzuma, a ja sam se, zamislite, samo prepustio. Nisam imao ništa protiv, Majke mi.
­­­­­­­­­­­­­_____________________________________
*od onih bajki, koje su onako, više za odrasle.
