Grob Hansa Hofmajera II 2/2 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Grob Hansa Hofmajera II 2/2

Oceni ovaj blog
Ostao sam opčinjen tom lepotom i ništa me drugo nije zanimalo, osim da letim za njom, da budem tik uz nju, deo te fantazije. Ne sećam se je li sve to bilo praćeno i nekakvom muzikom ili bar nekom melodijom, ali ritma nam nije manjkalo, ni slučajno. Plivala je i zavodila me je, ej ali kako samo? Hteo sam samo da zaronim u to čudo pred sobom. Svaki pedalj njenog postojanja vukao me je sebi. Transcedent sažimanja, sama suština spajanja u haotičnom vrtlogu, kose koja se plela svuda oko nas, tela mlade boginje na dohvat, uzavrele krvi i dubokih, kao bezdani dubokih, zelenih očiju.
Znam, to nije kao u realu.
Sve ostaje, kažu, na vizuelnom i možda na nekim čudnim varljivim osećanjima, koji blede sa buđenjem. ali ako je neko i postavio teoriju da tipučan libido ovde ne radi, moraće, pod hitno, da je izmeni i to iz fundamenta, jer stvarno nije bilo kao u realu.
Bilo je jako mnogo puta bolje, i vala, neće ostati samo na vizuelnom dok je mene živoga, kleo sam se.
Moguće je doduše, da ovde nema hormona, ali isto tako sam siguran, da mi je jako malo bilo do hormona, a na kraju, ako je i do te hemije, ja sam još imao neko telo, tamo negde u realu, koje me je, još dosta dobro služilo. Čisto ako zatreba, hormona mišljah. Izmicala mi je na pola šake, kako kažu pecaroši, a meni je nekako bilo važno da je ne dohvatim, valjda koliko je ona pazila da mi ne pobegne.
A, kao bežala je, a kao jurio sam je.
Čudan beše taj osećaj „kao“, toliko jak, a kad bolje razmislim, toliko svakidašnji u odnosima među svim ljudima. Samo, kada bi mi bili još toliko iskreni, da to tako “kao“ priznamo, prvo svako sebi, pa potom i svojima. Možda bismo maličak uživali, koliko sam ja uživao, svojski grabeći i gutajući svaki njen pokret. Ali nije samo uživanje svrha sveg života. Neopisivu prijatnost činjenice, da se nas dvoje jurimo na sred živog Dunava pod Batinom upotpunjavao je neki blagi osećaj, nagoveštaj nekakvog davnog, iskonskog sveprožimanja sa njom, nečega što nas oboje upotpunjava, čini potpunima. Ne znam da se izrazim, ali nešto što od nas svakako čini nečim višim i potpunijim nego što su to jedna ranjena undina i jedan uspavani žicar, u projekciji koja se malo otela kontroli.
Nas, Malena.
U toj vrtoglavoj jurnjavi nad šljunčanim dnom, tonuli smo jedno ka drugom i tad, kao jeka davnih zatona, javio mi se jedan osećaj, na koga sam skoro već sasvim bio zaboravio. Beše to kao jedan poznati akord, što doziva odavno zaboravljenu melodiju. Isprva stidljivo, a potom iznenada provali kao aprilska bujica, jaka i iskonska spremnost, da za nju učinim sve moguće, a i sve nemoguće, i nepojmljivo, baš sve. Osetiti tako nešto, tako snažno i sveprožimajuće, valjda znači biti mlad, ili lud, ali to je skoro isto. Ogromna energija koja pokreće dotad nepojmljive ideje i tera na nemoguća i na sva ostala dela, samo za nju.
Sve samo za nju, undinu, jednu i jedinu. Bez traga pomisli o tome da li će i kako će mi uzvratiti, jednostavno sve.
Ili skoro sve?
Da, i to sam skoro zaboravio, a koliko pamtim, uvek su išli zajedno.
Kao Luna i Sol.
Skoro i Sve, kao sestra i brat.
Brat Sve je veliki, pravi uzoran. a sestra mu sitna, skoro neprimetna, jedva da je i znaju. Sve je prvi u selu, svima služi za primer i diku, sav neprikosnoven, do same svoje srži. Sve, jer sve, bez ostatka čini pravog čoveka od reči i poštenja. Amen. Tačka, iza koje stoji nepokolebljiva vera u to, da je Sve, stvarno i jedino Sve.
Ali, nikad nije tako, jer kolko se god upinjao, dok mu je ono malo, ponekad gotovo zanemarljivo Skoro, on nije sve.
Znači, običan je lažov, već po imenu svom.
Ako je lažov iz neznanja, valjda mu se to negde i prašta, ali samo tad i samo to, što ne zna, jer ne može se znati sve, a ačiti se time okolo.
Postojati, takoreći.
Po tom pitanju, mene je uvek, nekako snalazilo, da ne mogu da računam ni na kakav oprost. Nema šanse. Zato nikad nisam umeo da valjano odglumim, da ičemu i ikome, potpuno i bez ostatka predajem svog sebe. Danas, ipak nije tako teško biti glumac amater, tako da je relativno malo onih, koji to mogu da primete i razluče. Dama je jedna od retkih, koja videvši to, kaže da sam ja jednostavno, neiskren. Žene naravno, uvek bolje vide takve stvari, samo ih na svoju sreću dosta krivo tumače. Koliko sam puta razočarao one koji su se očarali činjenicom da im sav pripadam?
Mnogo puta, ali ipak mnogo manje nego što sam dobio po leđima, kad sam svojim glumatanjem pokušavao da ih zaštitim od njihove sopstvene lakovernosti.
Dobit? Pa, dobio sam po nosu, leđima, gde me je dokačilo, ono što ne omašuje.
Da, dobio sam i pouke, čitavo čudo pouka i zato, dok sam uživao kao nikad pre, srljajući za njom iznad šljunkovitog dna živog Dunava podno Batine, predao sam se njenim nadženskim čarima, bez glume.
Skoro sav.
Ono malo mene skupilo se oko transcedentne i veoma korisne spoznaje, da ništa nije sve, a budimo realni, pre svega oko bolnih sećanja na moje prethodne zablude, da išta što mogu svojom šaranskom pameću da obuhvatim, može da ponese epitet Sve. Skupilo se i topilo, kao celac na jugovini. Tom iščezavajućom pameti, grčevito sam se prisećao nekih dana, kad sam izučavao, razliku između svega i skoro svega i jasno uviđao, da moje skoro sve, biva zavođeno predanošću i posvećenošću, koja mi imponuje već i svojim nagoveštajima. Ali i tako prosvetljen srljao sam za njenim bedrima, kao delfin u pubertetu, dotakavši je tek ponekad i ovlaš, uživao u izobilju spontanosti i instiktivnosti, a ipak najviše u tome, što sam osećao da ona uživa najmanje koliko i ja. Zavodila me je kao niko nikada, tako iskreno i tako predano, osećao sam to i zato sam još više uživao. Svako pravo zavođenje je obosrano predavanje, nije bolje mogla tome da me ući. Svaki pokret njenih oblina izvodio je virtuozan naklon mojoj nabujaloj samovažnosti, nudeći mi je svu, osim onog konačnog potpunog.
Skoro svu.
?!!!!
Ova spoznaja, skoro da me je dotukla. Saznanje, pogodilo me je poput groma i pretilo da poptpuno poništi ono malo mog opiranja, da joj se potpuno predam. Bili smo isto, ti i ja, jer nameravali smo isto, ti i ja, delovali smo isto.
Skoro, da ubije Skoro.
Ti i ja smo nekako spali na iste grane, Malena genije si. Skoro da mi je to bila poslednja misao u životu. Jedan skoro, beskrajni trenutak bio sam zaljubljen u nju. Jednu celu malu večnost, voleo sam nju, Undinu moju, onako ljudski, pre dečački. Taman toliko koliko je čovek sposoban da izdrži, a da još ostane relativno normalan. Želeo sam da joj se predam sav, a tada u istom tom trenu, nekako valjda, osetih, a i videh na njenim grudima.
Jedan mali stidljivi trzaj pod vratom i samo blagi nagoveštaj sete, u tom vragolastom osmehu, sasvim dosta. Pogledi nam se na tren sretoše.
Ne, draga, što šta mi je promaklo u životu, ali to nikada. Dosta nam je bilo jednom. I previše.
Od nje stiže jedan tužan osećaj, kao kad pokislo ptiče klimne glavicom, da potvrdi da je skroz pokislo.
Za jedan beskrajno kratak trenutak prerano, ali kako nas je samo zabolelo.
Iako sam bio u tom trenutku zaljubljen u tebe kako li je tad bilo tebi? Znam da me tvoj jecaj neće ubiti, grimoari su samo knjige, a njih pišu uglavnom živi i dokoni. Učiniće nešto još gore. Pokazaće mi. ko sam u stvari ja i ništa tu neće biti od tvoje krivice, ljubavi moja.
Gde li si bila sve ove godine?
Što si me štedela, kada to najmanje zaslužujem? Svatih tada, postoji samo jedan način da undina ubije čoveka.
Da umre sa njim.
Za jedan beskrajno kratak trenutak prerano.
Ili blagovremeno?
A, ono što nikad neću shvatiiti je, zašto to baš tako mora da bude tragično i bolno.
- Hoćeš, hoćeš, ne brini.
Već sam se navikao na njene misli, tik do svojih.
Šta god, to me je spasilo da ne potonem.
Kako god, igri je bio kraj, polako ali i dalje zavodljivo plivala je ka baranjskoj obali.
Seta u njenom grlu pekla me je. Iako nam više nije bilo do igre zavođenja, jedan deo mene se još uvek palio na to njeno plivanje, a to je i ona osetila. Ne mareći.
Ko bi još umro za takvog jednog šarana kao što sam ja?
Ej Loki, prijatelju i napasti, gde si sad? Nemoj slučajno da bi se pojavio, ovo je samo metafora.
I dalje je peklo upkos osmejku, kog joj je izmamilo.
***************

Pošalji "Grob Hansa Hofmajera II 2/2" na Facebook Pošalji "Grob Hansa Hofmajera II 2/2" na Google Pošalji "Grob Hansa Hofmajera II 2/2" na My Yahoo! Pošalji "Grob Hansa Hofmajera II 2/2" na Live Pošalji "Grob Hansa Hofmajera II 2/2" na MySpace Pošalji "Grob Hansa Hofmajera II 2/2" na Twitter Pošalji "Grob Hansa Hofmajera II 2/2" na Digg Pošalji "Grob Hansa Hofmajera II 2/2" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari