PRIČE MOME KAPORA
Otkad znam za sebe, vremena su vanredna! Nimalo normalna. Kad sam bio mali, Drugi svetski rat mi je upadao u domaće zadatke. Moje prve priče bile su prilično hladne, jer je besneo hladni rat. I kada je bilo prividno mirno, trajao je podmukli malogradanski rat. Kako pisati danas, kad svi neprestano govore o gradanskom ratu? Pisaća masina mi je u stanju pune ratne gotovosti! Započinjem najnežniju priču, a ona se završi kao proglas ratnog saveta. Ne otkucam ni početak, a već negde pali mrtvi. Romanom toka svesti patroliraju naoružani civili. Preko romane - reke beze čamcima izbeglice. Usred priče - nagazna rečenica! Interpunkcija mi je minirana; ni sam ne znam kada će neki znak pitanja (?) eksplodirati u znak uzvika (!) Mom lakom stilu hoće da navuku tešku unifornu, jer su negde čuli da je "stil - čovek". Pegaza su rekvirirali i odveli u konjicu. Muze su zaposlili na televiziji, u vestima. Odsekli me od sveta...Uveli embargo na uticaj ruskih klasika. Ne stignem ni da završim rukopis, a neko mi već promeni granice i imena gradova. Latinica i ćirilica već dugo ne govore. Usred rečenice potukle mi se ekavske i ijekavske reči! Dotle je došlo da ih razvadjaju turcizmi. Kao i obično, anglicizmi se drže po strani! Akcenti spletkare. Iz lirskih opisa prirode vrebaju zasede. Redarstvenici mi upadaju u lepu književnost bez pismenog naloga i pretresaju mi ars-poetiku. Legitimišu nijanse. UNPROFOR prisluškuje inspiracuju. Književne zaplete upliću u političke afere. Opkolili mi emocionalni sistem Blokirali nadahnuće. Polupali suštinu i u po bela dana opljačkali osećanja. Siluju reči gde stignu. Privode lične zamenice. Književnim obrtima stavljaju lisice. Pozivaju stilske figure na informativne razgovore. Ironiju drže kao taoca. Miniraju literarnu kompoziciju. Pale baterije senzibiliteta u lice. Povezuju poglavlja bodljikavom žicom. Pohapsili pleonazme. Pretukli metafore. Ubili Boga u katarzi! Zapalili naslov... Ko da piše posle toga? Kako, uopšte, pisati danas?
Postiji jedna reč u koju staje pola veka našeg zivota. To je reč - najmanji zajednicki sadržatelj. Reč fantom. Nema. Slušamo je od najmanjih nogu. Čujemo je u isto vreme kad i svetu reč: mama! Nema. Ta četiri slova sadrže čitavu istoriju naše bede. Kada ulazimo u trgovinu, mi ne tražimo ono što nam treba, već pitamo: ima li?
U pekari: ima li hleba? U mlekari: ima li mleka? Na benzinskoj pumpi: ima li goriva? Nema.
Verovao sam da sam do kraja istražio pustoš ta četiri slova i da me više ništa ne može iznenaditi, ali, evo, stigli smo do samog kraja - ulazimo u banke i pitamo: ima li para?
Nema.
Pokušavam da zamislim Švajcarca kojem u Nacionalnoj banci u Ženevi kazu da nema para! Voleo bih da mu vidim izraz lica u času kada mu se ruši čitav svet...
A nama, ništa! Oguglali smo na reč nema.
"Kada ćete dobiti pare?"
"Ne dosadujte, čoveče! Vidite li da radimo? Otkud znamo kada ćemo dobiti? Možda sutra popodne, možda u ponedeljak..."
Hvalimo se jedni drugima kako smo bili srećne ruke, kada u nekoj banci slučajno dobijemo svoj novac i u tome ne vidimo ništa čudno.
Nema se roji i razmnožava.
Nema - ta strašna, deficitarna reč, cija praznina zlokobno odjekuje.
Da li smo svi poludeli?
U meni se tuku stari drugari.
Jedni na vlasti, drugi u opoziciji.
Odrasli smo zajedno. Ako izgubim jednog od njih, izgubicu deo biografije. Više me niko neće pamtiti mladog i ludog. U mojim prijateljima su moje godine, uspesi, padovi, stare ljubavi, velika očekivanja i nade. Do juče smo bili na istoj strani. Sada su jedni na jednoj, drugi na drugoj. Ako pridem jednima, izgubicu druge.
Šta ćeš s onim izdajnikom? - pitaju jedni. Otkud ti s onom barabom? - ljute se drugi.
Sednem li pred kafanom s jednima, drugi prestaju da mi se javljaju.
Posle ih vidim zajedno. Idu ruku podruku i popreko me gledaju.
Ujedinili se.
Više nista ne shvatam. Ko god da dode na vlast, opet ću biti u nemilosti.
Obisao sam mnoge zemlje i gradove, ali još nigde nisam video da neko, kao u Beogradu, igra igru zvanu "ubacivanje šibice u času". To je, inače, jedini sport koji sam se strasno bavio čitavog života.
Pred Kalenić stižu lokalni pijanci. Pošto najpre ispiju pokoje žestoko piće ("klin se klinom izbija"), i predu na spricere, oni mole kelnera da im skloni sve sa stola i skine stolnjak. To je znak da će uskoro započeti cuburski šampionat u ubacivanju šibice u čašu.
Kafanska košarka!
Šibica se ubacuje sa ivice astala, a čaša je postavljena na sredinu, podjednako udaljena od svih igrača.
Pokojni Libero Markoni je žmureci ubacivao šibicu u čašu, bio je apsolutni prvak sveta u tom sportu, kojim se može baviti samo pripit igrač. Tada se postiže prava zen-koncentracija; igrač se poistovecuje s kutijom šibice u letu i njenim ciljem, zvoncavim dnom čaše.
Kada šibica padne na dno, pedeset poena. Stotinu poena dobija onaj kome se šibica zadrzi na ivici čaše. Onaj ko izgubi, plaća sledeću turu...
Mi smo, zaista, genijalan narod!
Zaustavite prvog slučajnog Beogradanina na ulici i pitajte ga hoće li da bude gradonačelnik, upravnik Narodnog pozorišta ili direktor nuklearnog instituta; pristaće istog časa bez razmišljanja, čak će biti pomalo uvreden što ga tek sada zovete da vam bude šef, a tolike godine nije radio ništa, niti se ičim bavio.
Na prste bi se mogli izbrojati oni koji ne bi pristali da budu selektori fudbalske reprezentacije, ambasadori ili predsednici Srpske akademije nauka. Čak i oni bez završene srednje škole pristajali su da budu urednici najpoznatijim srpskim piscima i da im popravljaju stil i misli. Pola Beograda je duboko uvredeno što im još niko nije ponudio da srede saobraćaj ili urbanizam. Svako bi napravio bolju kuću u kojoj stanuje od arhitekte; zbog toga ni u jednom gradu na svetu nema toliko zastakljenih terasa, zazidanih vrata ili prometnutih soba u kuhinje.
Čuvena beogradska rečenica "Da mi je samo pet minuta da budem na vlasti... " najrečitije govori o njihovoj urodenoj žudnji za vladanjem nad drugima.
Svi znaju, bolje od vas, šta je za vas bolje!
Svi bi da vas menjaju i da vam komanduju.
Šumadijski čaj se, inače, kuva od razblažene prepečenice ili meke šljivovice, kojoj se kao začin dodaju karanfilici uz malo ćećera. U stara vremena, dok smo se grejali drvima, kocke šećera za šumadijski čaj hvatale su se uzarenim mašicama i cvrčeći topile u kuvanu rakiju.
...
Još nisam video da je nekoga ko pije šumadijski čaj i jede beli luk uhvatio grip. Bacili naprosto crkavaju već na ulazu u kafanu!
Uzgred, nikada mi nije jasno zbog čega se smatra da beli luk smrdi i da je čovek iz čijih se usta oseća njegov zadah, nepristojan? Mislim da je to samo stvar dogovora. Zbog čega bi, na primer, mentol mirisao, a češnjak, koji nam raste tu odmah pokraj nas, smrdeo? Ako se dogovorimo da to bude prijatan i otmen miris (možda, putem opšteg referenduma), pravićemo od belog luka i parfeme, koji ce istovremeno razgoniti i razno-razne bolestine, da ne spominjemo uroke, što današnji, inače preskupi, mirisi ni izdaleka nisu u stanju.
Jer, ako se ljubavnici dogovore da uveče jedu beli luk, oni jedno drugome ne smrde, posto se mirisi-potiru! Što ga ostali nisu jeli - ko im je kriv?
"Nije važno šta čovek pije", kaže mi prijatelj, "već u koga gleda dok pije!"
Ima nesto prokleto u nama! Čim napustimo Beograd (u kojem nam, inače, obično sve smeta), istog časa počinje da nam nedostaje. Zaželimo se, valjda, svoje bede. U švajcarskom raju trazimo dlaku u jajetu. Durimo se, ogovaramo i zakeramo... Zagorčavamo život svojim domaćinima, da pokazemo kako nismo impresionirani njihovim blagostanjem.
Ne damo se mi da nas zbuni beli svet!
Pogledaj, meso kupuju na sto grama, a ne kao mi hajduci - na polutke!
Istina, paradajz im je lepši i veći od našeg, ali nema ukusa. Nas kvrgav, nikakav, a jedeš ga samog, kao jabuku!
...
Često sam se pitao: zašto u Švajcarskoj živi toliko Srba?
Sad znam.
Kad su tamo odlazili, nisu kupovali povratnu kartu.
Zapad je taksimetar. Zapad je sat za parkiranje. Zapad je dzuboks. Koliko ubaciš para, toliko dobiješ istine i prijateljstva!
"Svakih pola veka", zapisao je jedan mudrac, "glupi progovore, pametini zasute, a fukara se obogati!"
Juče je jedan moj poznanik pecao na savskom keju. Pokraj njega je bila polovina vekne čije je mrvice koristio kao mamac. Naišla je, kaže, jedna mlada žena pristojnog izgleda s dve preslatke devojčice.
"Oprostite, gospodine", obratila mu se. "Mogu li da uzmem ovaj hleb, ako vam ne treba?"
"Za koga?" upitao je.
"Za njih..." kazala je i podelila ostatak vekne devojčicama.
Nastavile su šetnju kejom.
Srbi su narod koji ne uma da čuva tajne...
Što na umu - to na drumu!
Na stotinak kilometara od Beograda, u jednoj planini, odmah uz autoput
U Ameriku se zvanično može ući samo iz dva razloga - poslovno ili turistički.
Business or pleasure?
Zbog posla ili zadovoljstva?
To su dve svete reci na ulazu u najsrećniju zemlju na svetu!
Otkad znam za sebe, vremena su vanredna! Nimalo normalna. Kad sam bio mali, Drugi svetski rat mi je upadao u domaće zadatke. Moje prve priče bile su prilično hladne, jer je besneo hladni rat. I kada je bilo prividno mirno, trajao je podmukli malogradanski rat. Kako pisati danas, kad svi neprestano govore o gradanskom ratu? Pisaća masina mi je u stanju pune ratne gotovosti! Započinjem najnežniju priču, a ona se završi kao proglas ratnog saveta. Ne otkucam ni početak, a već negde pali mrtvi. Romanom toka svesti patroliraju naoružani civili. Preko romane - reke beze čamcima izbeglice. Usred priče - nagazna rečenica! Interpunkcija mi je minirana; ni sam ne znam kada će neki znak pitanja (?) eksplodirati u znak uzvika (!) Mom lakom stilu hoće da navuku tešku unifornu, jer su negde čuli da je "stil - čovek". Pegaza su rekvirirali i odveli u konjicu. Muze su zaposlili na televiziji, u vestima. Odsekli me od sveta...Uveli embargo na uticaj ruskih klasika. Ne stignem ni da završim rukopis, a neko mi već promeni granice i imena gradova. Latinica i ćirilica već dugo ne govore. Usred rečenice potukle mi se ekavske i ijekavske reči! Dotle je došlo da ih razvadjaju turcizmi. Kao i obično, anglicizmi se drže po strani! Akcenti spletkare. Iz lirskih opisa prirode vrebaju zasede. Redarstvenici mi upadaju u lepu književnost bez pismenog naloga i pretresaju mi ars-poetiku. Legitimišu nijanse. UNPROFOR prisluškuje inspiracuju. Književne zaplete upliću u političke afere. Opkolili mi emocionalni sistem Blokirali nadahnuće. Polupali suštinu i u po bela dana opljačkali osećanja. Siluju reči gde stignu. Privode lične zamenice. Književnim obrtima stavljaju lisice. Pozivaju stilske figure na informativne razgovore. Ironiju drže kao taoca. Miniraju literarnu kompoziciju. Pale baterije senzibiliteta u lice. Povezuju poglavlja bodljikavom žicom. Pohapsili pleonazme. Pretukli metafore. Ubili Boga u katarzi! Zapalili naslov... Ko da piše posle toga? Kako, uopšte, pisati danas?
Postiji jedna reč u koju staje pola veka našeg zivota. To je reč - najmanji zajednicki sadržatelj. Reč fantom. Nema. Slušamo je od najmanjih nogu. Čujemo je u isto vreme kad i svetu reč: mama! Nema. Ta četiri slova sadrže čitavu istoriju naše bede. Kada ulazimo u trgovinu, mi ne tražimo ono što nam treba, već pitamo: ima li?
U pekari: ima li hleba? U mlekari: ima li mleka? Na benzinskoj pumpi: ima li goriva? Nema.
Verovao sam da sam do kraja istražio pustoš ta četiri slova i da me više ništa ne može iznenaditi, ali, evo, stigli smo do samog kraja - ulazimo u banke i pitamo: ima li para?
Nema.
Pokušavam da zamislim Švajcarca kojem u Nacionalnoj banci u Ženevi kazu da nema para! Voleo bih da mu vidim izraz lica u času kada mu se ruši čitav svet...
A nama, ništa! Oguglali smo na reč nema.
"Kada ćete dobiti pare?"
"Ne dosadujte, čoveče! Vidite li da radimo? Otkud znamo kada ćemo dobiti? Možda sutra popodne, možda u ponedeljak..."
Hvalimo se jedni drugima kako smo bili srećne ruke, kada u nekoj banci slučajno dobijemo svoj novac i u tome ne vidimo ništa čudno.
Nema se roji i razmnožava.
Nema - ta strašna, deficitarna reč, cija praznina zlokobno odjekuje.
Da li smo svi poludeli?
U meni se tuku stari drugari.
Jedni na vlasti, drugi u opoziciji.
Odrasli smo zajedno. Ako izgubim jednog od njih, izgubicu deo biografije. Više me niko neće pamtiti mladog i ludog. U mojim prijateljima su moje godine, uspesi, padovi, stare ljubavi, velika očekivanja i nade. Do juče smo bili na istoj strani. Sada su jedni na jednoj, drugi na drugoj. Ako pridem jednima, izgubicu druge.
Šta ćeš s onim izdajnikom? - pitaju jedni. Otkud ti s onom barabom? - ljute se drugi.
Sednem li pred kafanom s jednima, drugi prestaju da mi se javljaju.
Posle ih vidim zajedno. Idu ruku podruku i popreko me gledaju.
Ujedinili se.
Više nista ne shvatam. Ko god da dode na vlast, opet ću biti u nemilosti.
Obisao sam mnoge zemlje i gradove, ali još nigde nisam video da neko, kao u Beogradu, igra igru zvanu "ubacivanje šibice u času". To je, inače, jedini sport koji sam se strasno bavio čitavog života.
Pred Kalenić stižu lokalni pijanci. Pošto najpre ispiju pokoje žestoko piće ("klin se klinom izbija"), i predu na spricere, oni mole kelnera da im skloni sve sa stola i skine stolnjak. To je znak da će uskoro započeti cuburski šampionat u ubacivanju šibice u čašu.
Kafanska košarka!
Šibica se ubacuje sa ivice astala, a čaša je postavljena na sredinu, podjednako udaljena od svih igrača.
Pokojni Libero Markoni je žmureci ubacivao šibicu u čašu, bio je apsolutni prvak sveta u tom sportu, kojim se može baviti samo pripit igrač. Tada se postiže prava zen-koncentracija; igrač se poistovecuje s kutijom šibice u letu i njenim ciljem, zvoncavim dnom čaše.
Kada šibica padne na dno, pedeset poena. Stotinu poena dobija onaj kome se šibica zadrzi na ivici čaše. Onaj ko izgubi, plaća sledeću turu...
Mi smo, zaista, genijalan narod!
Zaustavite prvog slučajnog Beogradanina na ulici i pitajte ga hoće li da bude gradonačelnik, upravnik Narodnog pozorišta ili direktor nuklearnog instituta; pristaće istog časa bez razmišljanja, čak će biti pomalo uvreden što ga tek sada zovete da vam bude šef, a tolike godine nije radio ništa, niti se ičim bavio.
Na prste bi se mogli izbrojati oni koji ne bi pristali da budu selektori fudbalske reprezentacije, ambasadori ili predsednici Srpske akademije nauka. Čak i oni bez završene srednje škole pristajali su da budu urednici najpoznatijim srpskim piscima i da im popravljaju stil i misli. Pola Beograda je duboko uvredeno što im još niko nije ponudio da srede saobraćaj ili urbanizam. Svako bi napravio bolju kuću u kojoj stanuje od arhitekte; zbog toga ni u jednom gradu na svetu nema toliko zastakljenih terasa, zazidanih vrata ili prometnutih soba u kuhinje.
Čuvena beogradska rečenica "Da mi je samo pet minuta da budem na vlasti... " najrečitije govori o njihovoj urodenoj žudnji za vladanjem nad drugima.
Svi znaju, bolje od vas, šta je za vas bolje!
Svi bi da vas menjaju i da vam komanduju.
Šumadijski čaj se, inače, kuva od razblažene prepečenice ili meke šljivovice, kojoj se kao začin dodaju karanfilici uz malo ćećera. U stara vremena, dok smo se grejali drvima, kocke šećera za šumadijski čaj hvatale su se uzarenim mašicama i cvrčeći topile u kuvanu rakiju.
...
Još nisam video da je nekoga ko pije šumadijski čaj i jede beli luk uhvatio grip. Bacili naprosto crkavaju već na ulazu u kafanu!
Uzgred, nikada mi nije jasno zbog čega se smatra da beli luk smrdi i da je čovek iz čijih se usta oseća njegov zadah, nepristojan? Mislim da je to samo stvar dogovora. Zbog čega bi, na primer, mentol mirisao, a češnjak, koji nam raste tu odmah pokraj nas, smrdeo? Ako se dogovorimo da to bude prijatan i otmen miris (možda, putem opšteg referenduma), pravićemo od belog luka i parfeme, koji ce istovremeno razgoniti i razno-razne bolestine, da ne spominjemo uroke, što današnji, inače preskupi, mirisi ni izdaleka nisu u stanju.
Jer, ako se ljubavnici dogovore da uveče jedu beli luk, oni jedno drugome ne smrde, posto se mirisi-potiru! Što ga ostali nisu jeli - ko im je kriv?
"Nije važno šta čovek pije", kaže mi prijatelj, "već u koga gleda dok pije!"
Ima nesto prokleto u nama! Čim napustimo Beograd (u kojem nam, inače, obično sve smeta), istog časa počinje da nam nedostaje. Zaželimo se, valjda, svoje bede. U švajcarskom raju trazimo dlaku u jajetu. Durimo se, ogovaramo i zakeramo... Zagorčavamo život svojim domaćinima, da pokazemo kako nismo impresionirani njihovim blagostanjem.
Ne damo se mi da nas zbuni beli svet!
Pogledaj, meso kupuju na sto grama, a ne kao mi hajduci - na polutke!
Istina, paradajz im je lepši i veći od našeg, ali nema ukusa. Nas kvrgav, nikakav, a jedeš ga samog, kao jabuku!
...
Često sam se pitao: zašto u Švajcarskoj živi toliko Srba?
Sad znam.
Kad su tamo odlazili, nisu kupovali povratnu kartu.
Zapad je taksimetar. Zapad je sat za parkiranje. Zapad je dzuboks. Koliko ubaciš para, toliko dobiješ istine i prijateljstva!
"Svakih pola veka", zapisao je jedan mudrac, "glupi progovore, pametini zasute, a fukara se obogati!"
Juče je jedan moj poznanik pecao na savskom keju. Pokraj njega je bila polovina vekne čije je mrvice koristio kao mamac. Naišla je, kaže, jedna mlada žena pristojnog izgleda s dve preslatke devojčice.
"Oprostite, gospodine", obratila mu se. "Mogu li da uzmem ovaj hleb, ako vam ne treba?"
"Za koga?" upitao je.
"Za njih..." kazala je i podelila ostatak vekne devojčicama.
Nastavile su šetnju kejom.
Srbi su narod koji ne uma da čuva tajne...
Što na umu - to na drumu!
Na stotinak kilometara od Beograda, u jednoj planini, odmah uz autoput
U Ameriku se zvanično može ući samo iz dva razloga - poslovno ili turistički.
Business or pleasure?
Zbog posla ili zadovoljstva?
To su dve svete reci na ulazu u najsrećniju zemlju na svetu!