Jedan tekst od prošle godine, nadam se da će biti zanimljiv

Pretresajući ovaj blog, shvatio sam da nisam ništa pisao više od 2 godine.
U nedelju, 22. aprila 2012. godine, u 2 sata ujutru, posle 4 godine, 2 meseca i 2 nedelje; moj Fejsbuk nalog sam prepustio trajnom brisanju. Shvatio sam da je ova "besplatna" usluga, posledično, veoma skupa, jer su ljudi veoma osetljivi na društvene aktivnosti svojih prijatelja.
Jedna od retkih stvari koja će mi nedostajati sa Fejsa jeste mogućnost neposrednog blogovanja za tačno određene ljude. Stoga, pored fotografija, u jedan "Word" fajl sam izdvojio i sve svoje tekstove, koji su se nakupili za izvesno vreme.
Za jedan mislim da bi bio naročito pogodan, da označi moj povratak na "Krstin" blog. Naročito s obzirom na trenutne društvene okolnosti u zemlji. Tekst je malo izmenjen u odnosu na original (kako bih ipak poštedeo svoj identitet), a pisan je ćiriličnim pismom.
Zapravo, moram da priznam kako sam iznenadio i samog sebe što se tiče prošlogodišnje prognoze nekih stvari koje su aktuelne sada (sami ćete zaključiti kojih). Tekst je u originalu objavljen 6. aprila 2011. godine.

"Зашто хејтујем..."


Прошле недеље, хор у коме певам је добио "радни задатак" да у име своје институције (назив ћу овог пута сачувати за себе, примедба 2012. године) наступи у згради "Дома авијације", пред одређеним државним званичницима. Неспретан начин на који нама објашњена адреса дотичног и касно схватање да је заправо реч о бившој згради СИВ-а и Палате Федерације на Новом Београду довео је до тога да у неразгаженим ципелама (које морам да чувам за такве прилике) зарадим прилично гадан жуљ на левој нози, али то је већ други проблем. Пре самог концерта, добили смо ноте чувене студентске химне "Gaudeamus Igitur". Мање више, то смо сви знали од раније, па смо са два пропевавања на проби, одмах "припремили" концерт. На наше питање упућено диригенту, у вези са остатком програма, који обухвата и неколико духовних композиција, босанске "Крајишке песме" и слично, он нам је скренуо пажњу да је институција била у обавези да ноте преда организаторима концерта, који су их проследили нечему за шта нисмо знали да у ово светло демократско време још увек постоји- Комисији за идеолошку подобност. Композиције нису прошле њихову цензуру. После тога, наступили смо пред десетинама специјално довезених званица (које смо чекали да буду истоварене) и истим оним министром просвете и науке, који са једне стране наставницима не да повећање плата; а са друге купује себи стан од 250 квадратних метара. Иза наших леђа налазиле су се заставе наше демократске земље и оног демократског идеала коме тежимо- Европске уније.

Све ово што сам до сада рекао, вероватно вас не изненађује много. Сигурно сте се у претходних 10-20 година и сами сретали са сличним проблемима. Једини идеал којим актуелна власт покушава да се подичи је успостављање демократије у поређењу са Милошевићевом ером. Мислим да сам у уводном делу објаснио колико је то достигнуће заправо само замазивање очију за још закулисније радње, што даје за право онима који тврде да је "Милошевић аматер за ове сада". То је тачно, јер чак ни Милошевићево отварање брзих пруга и нафтних поља није успевало да за кратко време привуче толико наивних гласача. Претходне изборе, актуелна власт је успела да добије на једвите јаде компромисима и трговином, а водећа странка владајуће коалиције је освојила највише гласова комбинацијом приче о акцијама за све грађане, које вреде 2000 евра и неким споразумима са Европском унијом. Што је најгоре, и на наредним изборима- већ је јасно- планирају да понове исто а оно што је горе и од најгорег- у томе веома лако могу и да успеју. Било у садашњој комбинацији, било у комбинацији са "највећом опозиционом странком".

Пре два дана, био је Дан студената. Следећи актуелне трендове "Фејсбук протеста" (који су у крајњој линији и били повод, не и разлог, актуелних ратова по Африци), једна мања група студената, средњошколаца и незапослених, који остају анонимни, али немају везе ни са једном странком (што им се може веровати) позвала је велики број људи да се окупи на Тргу републике и искаже своје незадовољство. Слаба промоција на "реалним" медијима, али и нешто о чему ћу у наставку текста писати, довело је до тога да се на Тргу окупи свега двестотинак људи и не уради- ништа. Камере многих медија снимиле су ову "шаку јада" код Коња, а новинари су завршавали извештаје са подсмехом. Лепо од њих.Ово довољно говори о нама Србима какви смо, заправо, када је потребно да се солидаришемо око правде, барем у ово најновије време (рецимо, после претходних избора и фамозне "Светске економске кризе"). Из разговора са истомишљеницима, стичем утисак како су сви приметили да смо у односу на период пре 7-8, па чак и у односу на време од пре 4-5 година постали веома искварени и лоши људи. Није да смо били херувими раније, али били смо макар мало активнији. Ако званични показатељ говори да је 200 000 људи остало без посла- дакле без прихода за живот у последње три године, ако незванични говори да је 400 000 добило отказ, а ако процене говоре да ће још толико остати без посла- није ни људски, ни морално, ни хумано да само 200 људи- независно од политичких странака- искаже свој бунт.

А да не говоримо о томе како се дотичнима сваке године придружује и по једна генерације студената, уколико већ "не одлепрша". Чини се да смо остали без енергије? Заиста тако изгледа. Људи са којима разговарам о егзистенцији (а притом се не ради о неким "шушама") сви говоре "ма само да се углавим негде да добијем неку пару, па нека је мала, барем је редовна", на телевизији нас бомбардују истим таквим "људима" који су спремни да са завршеним факултетима раде и по киосцима, или као шверцери на улици, само да "добију неку пару". И на страну та пука егзистенцијална питања- баналан пример је што старијима више нико не жели да уступи место у превозу, неки матори дрипац ће повредити мало дете да би се домогао божићне погаче са златником на Теразијама. Уместо да оде у ВЦ, неко ће се радије помокрити иза оближње пекаре (иначе, недалеко од мог прозора). А знате ли како се власт брани од напада да не предузима ништа? Светском кризом! Добрим оправдањем за свачији јавашлук!

Али чекајте, да ли смо без енергије? Погледајмо један безвезан повод из прошле јесени- "Геј параду". Сама парада је "сјајно" протекла, али шта је било на само 500 метара одатле? Прави грађански рат. Полиција која се повлачи пред најездом "хулигана". У реду, јесу они млади насилници, али далеко од тога да је тај бунт исказиван само због "педера". Да је њима омогућено да нешто раде и зараде, или да им се пружи могућност да кроз образовни систем пораде на себи, не би они са таквим апетитом "ударали на народну власт" (да се изразим тако комунистички). Геј парада јесте повод, али не и разлог. Разлог је веома дубока друштвена криза. Београд и Војводина су подручја које је криза погодила још "ђене-ђене". Они који су дошли да руше Београд, чинили су то (ако ставимо на страну пар десетина пљачкаша) из беса, јер је код њих неупоредиво горе. Читава Јужна Србија је скоро изумрла, у Шумадији је незапосленост већа него икада, а слично (мада нешто мање лоше) је и у Западној Србији.

И зато- да приведем крају овај текст, који је само врх леденог брега: када се организује неки протест, он мора да буде тоталан. Не треба само да буде организован у Београду, већ широм Србије. Сви треба да искажу бунт. Идеологија није битна- ни да ли смо монархисти, ни комунисти, ни националисти, ни космополите, не... Свима је исто само да смо незадовољни, јер нема перспективе, ни будућности. Свакако да је потребна боља организација протеста, али када се то догоди, онда не сме да буде заустављања док власт и опозиција, изнад свега са својим тајкунима, не напусте кормило.
 

Back
Top