.
.
Ponekad sitnica učini da stvari o kojima imate već formirano mišljenje, pogledate sasvim drugim očima i revidirate sopstvene zaključke do neprepoznatljivosti. Eto, upravo tako sam i ja prošao sa romanom "Čovek bez lica" koji je Andrea Baskin napisala sa svega 19 godina.
Andrea mi je prilikom našeg prvog susreta poklonila ovaj roman, ali tada sam bio usred serijala "Pesme leda i vatre", pa sam je bezobrazno odložio u stranu. Martina sam završio, ali njeno čedo nisam dohvatio. Neko vreme posle toga Andrea me je postidela - pozvala me je na promociju svog romana, što me je nateralo da najzad iščitam njeno delo.
I kakvi su mi bili utisci?
Kao da jurim kroz gomilu holivudskih kulisa po kojima se snimaju najraznorodniji avanturistički filmovi. Sve se smenjivalo u sumanutom tempu i nikako nisam uspevao niti da uhvatim daha, niti da skontam poentu.
O njenom delu stekao sam mišljenje tipa "prvencu se u zube ne gleda", a još gore, imao sam utisak da mi je sve to odnekud neodređeno poznato. Dosta je vremena otada prošlo, kada me je jedan komentar na fejsbuku naterao da ga još jednom pogledam.
I evo šta sam video po drugom čitanju.
Knjigu otvara poduži opis varošice sa mračnom prošlošću, koji na trenutke podseća na Lavkraftove fantazmagorične uvode. Odmah u startu se postavljaju natuknice koje ovaj roman postavljaju van vremena i prostora. Godina osnivanja mesta je 1015, dakle srednji vek, a nešto kasnije se pominje rasna segregacija, dakle Afrika u vreme kolonizacije ili američki jug.
U tom i takvom gradiću odigrava se naizgled samoubistvo koje istražuje policajac Džejk i tu je prvo prešaltavanje među kulisama, jer atmosfera prelazi u klasičnu noar detektivsku priču.
Da tu nisu čista posla slutimo po tome što Džejka često zapadaju slučajevi "povezani sa sektama, kultovima, vudu magijom i drugim mističnim stvarima". Tu je i klasična patrijarhalna figura nadmoćnog (pokojnog) oca koja kao senka prati našeg junaka. Slučaj koji Džejk istražuje tokom ovog poglavlja, otkriva se kao ubistvo i to ubistvo koje je delo serijskog ubice.
Ali ne lezi vraže! Pojavljuje se slepa proročica koja Džejku daje do znanja da je za ubistvo odgovoran drevni vudu mag Nbomanga, ili "čovek iz senke". Da bi onesposobio Nbomangu, Džejk mora da pronađe nosioce pet "alhemičarovih prstena", čijim spajanjem se dobija prsten što daje snagu kojom će se naš junak suprotstaviti moćnom magu.
Od tog trenutka u događajima nas sustiže sledeće naglo skretanje i priča se pretvara u bajku o potrazi u Tolkinovom maniru. Džejk kreće kroz šumu u kojoj ga zarobljava čovek - drvo da bi ga predao zloj gospodarici kao posluženje za užinu. Odatle ga spasava čudni svat, praćen vukom, koji ga dovodi do ekipe nalik onoj iz filma "Liga džentlmena". Tamo se pojavljuje čarobnjak upućen u tajnu prstenja i Džejku se pridružuje prvi pratilac, izvesna Maja. Potraga se nastavlja u istom besomučnom tempu, pojavljuju se sve fantastičnije kulise i ličnosti. Patuljci, ljudožderi, spaljena sela, močvare...
U svakom od tih predela Džejk nalazi po jednog nosioca prstena. Vrhunac je podvodni grad u kome se odvija izdaja prouzrokovana ljubavnim trouglom, a gde se potraga najzad i završava.
Iako je tempo pripovedanja brz i knjiga može lako da se čita, povrh svega još i prožeta sa mnogo bezazlenog humora, ovakva jurnjava kroz poznata okruženja, sa vrlo malo međusobnih dodirnih tačaka, ozbiljno mi je zasmetala pri prvom čitanju. Kako mi je Andrea u međuvremenu postala vrlo dobra prijateljica, sve dosad sam izbegavao da kažem išta određeno o ovom romanu.
I dan danas mislim da je Andrea požurila sa objavljivanjem, bez da je razmislila o utiscima koje će knjiga ostaviti na publiku - mada je razumem. Teško je odbiti ponudu da ti neko objavi delo u koje si uložio celoga sebe i veliki posao. To posebno važi kada je neko veoma mlad. A Andrea je to, bez daljnjeg, bila u vreme objavljivanja "Čoveka bez lica". Nažalost, izdavač je zabrljao stvar.
Kao prvo, lektor je otaljao posao. Mogao je makar da upozori autora na propuste, ako već nije imao živaca da lično odradi posao. Drugo, izdavač kao da je cicijašio na materijalu. Prva primedba moje supruge na roman je bio: "jao, što su ovde sitna slova!".
Tu dolazim do sitnice koja je učinila da knjigu još jednom pročitam, i to sasvim drugim očima. Nedavno sam na fejsbuku uočio komentar jednog zadovoljnog roditelja koji je rekao da je njeno dete u školskom sastavu navelo "Čoveka bez lica" kao svoju omiljenu knjigu i da deca u istoj školi tu knjigu jedno drugome pozajmljuju. To me je zainteresovalo i pri ponovnom čitanju shvatio sam šta mi je bilo onako poznato i šta mi je promaklo.
Knjigu sam posmatrao iz pogrešne perspektive! Jednostavno, iako ne verujem da je pisano sa takvom namerom, knjiga je izvedena tako da zadovolji interesovanja najmlađeg uzrasta. To je upravo onakva avantura kakve su me kao balavandera znale najviše poneti. Ne mogu se setiti sličnih romana, mada ih je bilo, ali se jasno sećam stripova o Zagoru, koji se čas borio sa pećinskim ljudima, pa se susretao sa vikinzima ili vudu vračevima, sve vreme vukući za sobom Čika, nepresušni izvor isto onako bezazlenog humora kao što sam ga nalazio u Andreinoj knjizi. Takve storije su bile nešto čemu sam se potpuno predavao i što je mnogo doprinelo mojem kasnijem interesovanju za književnost.
Bože, kako sam omatorio, pomislih, pa ovo je knjiga za decu!
I to dobra knjiga za decu!
.
Ponekad sitnica učini da stvari o kojima imate već formirano mišljenje, pogledate sasvim drugim očima i revidirate sopstvene zaključke do neprepoznatljivosti. Eto, upravo tako sam i ja prošao sa romanom "Čovek bez lica" koji je Andrea Baskin napisala sa svega 19 godina.
Andrea mi je prilikom našeg prvog susreta poklonila ovaj roman, ali tada sam bio usred serijala "Pesme leda i vatre", pa sam je bezobrazno odložio u stranu. Martina sam završio, ali njeno čedo nisam dohvatio. Neko vreme posle toga Andrea me je postidela - pozvala me je na promociju svog romana, što me je nateralo da najzad iščitam njeno delo.
I kakvi su mi bili utisci?
Kao da jurim kroz gomilu holivudskih kulisa po kojima se snimaju najraznorodniji avanturistički filmovi. Sve se smenjivalo u sumanutom tempu i nikako nisam uspevao niti da uhvatim daha, niti da skontam poentu.
O njenom delu stekao sam mišljenje tipa "prvencu se u zube ne gleda", a još gore, imao sam utisak da mi je sve to odnekud neodređeno poznato. Dosta je vremena otada prošlo, kada me je jedan komentar na fejsbuku naterao da ga još jednom pogledam.
I evo šta sam video po drugom čitanju.
Knjigu otvara poduži opis varošice sa mračnom prošlošću, koji na trenutke podseća na Lavkraftove fantazmagorične uvode. Odmah u startu se postavljaju natuknice koje ovaj roman postavljaju van vremena i prostora. Godina osnivanja mesta je 1015, dakle srednji vek, a nešto kasnije se pominje rasna segregacija, dakle Afrika u vreme kolonizacije ili američki jug.
U tom i takvom gradiću odigrava se naizgled samoubistvo koje istražuje policajac Džejk i tu je prvo prešaltavanje među kulisama, jer atmosfera prelazi u klasičnu noar detektivsku priču.
Da tu nisu čista posla slutimo po tome što Džejka često zapadaju slučajevi "povezani sa sektama, kultovima, vudu magijom i drugim mističnim stvarima". Tu je i klasična patrijarhalna figura nadmoćnog (pokojnog) oca koja kao senka prati našeg junaka. Slučaj koji Džejk istražuje tokom ovog poglavlja, otkriva se kao ubistvo i to ubistvo koje je delo serijskog ubice.
Ali ne lezi vraže! Pojavljuje se slepa proročica koja Džejku daje do znanja da je za ubistvo odgovoran drevni vudu mag Nbomanga, ili "čovek iz senke". Da bi onesposobio Nbomangu, Džejk mora da pronađe nosioce pet "alhemičarovih prstena", čijim spajanjem se dobija prsten što daje snagu kojom će se naš junak suprotstaviti moćnom magu.
Od tog trenutka u događajima nas sustiže sledeće naglo skretanje i priča se pretvara u bajku o potrazi u Tolkinovom maniru. Džejk kreće kroz šumu u kojoj ga zarobljava čovek - drvo da bi ga predao zloj gospodarici kao posluženje za užinu. Odatle ga spasava čudni svat, praćen vukom, koji ga dovodi do ekipe nalik onoj iz filma "Liga džentlmena". Tamo se pojavljuje čarobnjak upućen u tajnu prstenja i Džejku se pridružuje prvi pratilac, izvesna Maja. Potraga se nastavlja u istom besomučnom tempu, pojavljuju se sve fantastičnije kulise i ličnosti. Patuljci, ljudožderi, spaljena sela, močvare...
U svakom od tih predela Džejk nalazi po jednog nosioca prstena. Vrhunac je podvodni grad u kome se odvija izdaja prouzrokovana ljubavnim trouglom, a gde se potraga najzad i završava.
Iako je tempo pripovedanja brz i knjiga može lako da se čita, povrh svega još i prožeta sa mnogo bezazlenog humora, ovakva jurnjava kroz poznata okruženja, sa vrlo malo međusobnih dodirnih tačaka, ozbiljno mi je zasmetala pri prvom čitanju. Kako mi je Andrea u međuvremenu postala vrlo dobra prijateljica, sve dosad sam izbegavao da kažem išta određeno o ovom romanu.
I dan danas mislim da je Andrea požurila sa objavljivanjem, bez da je razmislila o utiscima koje će knjiga ostaviti na publiku - mada je razumem. Teško je odbiti ponudu da ti neko objavi delo u koje si uložio celoga sebe i veliki posao. To posebno važi kada je neko veoma mlad. A Andrea je to, bez daljnjeg, bila u vreme objavljivanja "Čoveka bez lica". Nažalost, izdavač je zabrljao stvar.
Kao prvo, lektor je otaljao posao. Mogao je makar da upozori autora na propuste, ako već nije imao živaca da lično odradi posao. Drugo, izdavač kao da je cicijašio na materijalu. Prva primedba moje supruge na roman je bio: "jao, što su ovde sitna slova!".
Tu dolazim do sitnice koja je učinila da knjigu još jednom pročitam, i to sasvim drugim očima. Nedavno sam na fejsbuku uočio komentar jednog zadovoljnog roditelja koji je rekao da je njeno dete u školskom sastavu navelo "Čoveka bez lica" kao svoju omiljenu knjigu i da deca u istoj školi tu knjigu jedno drugome pozajmljuju. To me je zainteresovalo i pri ponovnom čitanju shvatio sam šta mi je bilo onako poznato i šta mi je promaklo.
Knjigu sam posmatrao iz pogrešne perspektive! Jednostavno, iako ne verujem da je pisano sa takvom namerom, knjiga je izvedena tako da zadovolji interesovanja najmlađeg uzrasta. To je upravo onakva avantura kakve su me kao balavandera znale najviše poneti. Ne mogu se setiti sličnih romana, mada ih je bilo, ali se jasno sećam stripova o Zagoru, koji se čas borio sa pećinskim ljudima, pa se susretao sa vikinzima ili vudu vračevima, sve vreme vukući za sobom Čika, nepresušni izvor isto onako bezazlenog humora kao što sam ga nalazio u Andreinoj knjizi. Takve storije su bile nešto čemu sam se potpuno predavao i što je mnogo doprinelo mojem kasnijem interesovanju za književnost.
Bože, kako sam omatorio, pomislih, pa ovo je knjiga za decu!
I to dobra knjiga za decu!
