Moje misli

Zabludele misli lutaju mojom glavom,

ponekad razigrane i zagledane u nebo,

kao da traže i iščekuju neku proročku tajnu,

a opet skromne i umotane u meku čežnju.

Vesele misli poigravaju se srcem zaljubljenim

i ostavljaju ga da žudi, vazdiže se ka zvezdama,

da sanja ptice u letu, između oblaka mekih jezdi.

Mudre misli mi chesto govore da nebo je visoko,

a Aristotel još učenika dobrog pokušava da nađe,

da ga poduči, kako se vekovi krote strpljivošcu.

Razigrane pesnikove misli vazda se namecu tiho

i prepliću se sa životom, čas ga kiteci, čas se žaleci,

kako je varljiv, kratak, surov, a kako ljubav je slatka.

Majčine brižne misli, pune strepnje i nade uzavrele,

uporno nad tobom bdiju, kao andjeli nad hramom,

pokušavajući samo ljubavlju da ga čuvaju verno,

od zlih demonskih sila, opirući se lepotom duha.

Zanosne, skromne, uzdignute, ponizne misli.

Misli spletene u duge pletenice, kraja im nema,

k’o kose devojačke puštene niz grudi nabujale,

pa mame uzdahe i bude nadu u ljubavni zanos.

Razbludne misli, one bezobrazne i nedolične,

A ipak tako tople i slatke, k’o medom prelivene,

naviru, nadiru, hitro prolecu jedna za drugom,

gomilaju se, opijaju me i metež u glavi prave.

One davne misli i nove, napisane, nenapisane,

nedorečene, ukroćene rasute,onako polumisli.

Verne i neverne, željene i neželjene,oštre misli.

Naše i tuđe misli.Dosadne, bezvredne, setne,

ohrabrujuće, frustrirajuće, male i velike misli.

Sve ste vi moje i sve ste mi drage podjednako,

jer ko bih bez vas bio ja i kako bih to znao.