Udobno zavaljena u sedištu busa na putu kući, sunce prijatno „udarilo“ kroz prozor , slušam omiljenu melodiju i polupospano sa uživanjem „vrtim film“prethodnih 20-tak sati...
Malo-malo pa mi se pojavljuje slika skroz pospanog dragog lika sa osmehom na usnama i rukom koja „maše“ u znak pozdrava... Taj pokret, sasvim običan a opet skroz poseban jer toliko liči na onog koji ga pravi mi izaziva osmeh i nekako se urezao kao simpatičan završetak susreta … jer se uklapa u čitavu priču...
Vraćam se na ponoćnu šetnju, lagan, običan razgovor... čavrljanje koje se nastavilo na klupi ispred zgrade... U čemu je tajna lepote tog tako jednostavnog događaja? U biti znam odgovor, ali bi mi bilo teško da ga objasnim... Jer taj susret, ta šetnja, razgovori... samo su deo jednog drugog „susreta“. To su one naše misli pronađene u drugom, naša razmišljanja, pogledi na svet, merila vrednosti... i sve ono što nije lako objasniti, ali se oseća kada se pronađe. Uz sve drugo, očekivano, uobičajeno, kažu i „normalno“... ono što sve ovo čini tako posebnim je skoro neverovatan osećaj međusobne pripadnosti i bliskosti između dve osobe koje se tek upoznaju... Sve je prirodno, protkano nežnošću i razumevanjem i svaki doživljaj je zajednički. I nekako verujem da je upravo to suština... i jedino važno. I toliko je snažno prisutno da ne postoji sila niti način da me neko ili nešto ubedi da sve među nama nije sasvim posebno i... sasvim magično.
Sve „ovozemaljsko“ što se ipak polako kreće na bolje mi nekako dođe kao potvrda da je baš tako..
Po ovom lepom danu, nastavljam peške prema firmi i u trenutku ponovo vidim osmeh mog Pospanka koji maše u znak pozdrava...
Malo-malo pa mi se pojavljuje slika skroz pospanog dragog lika sa osmehom na usnama i rukom koja „maše“ u znak pozdrava... Taj pokret, sasvim običan a opet skroz poseban jer toliko liči na onog koji ga pravi mi izaziva osmeh i nekako se urezao kao simpatičan završetak susreta … jer se uklapa u čitavu priču...
Vraćam se na ponoćnu šetnju, lagan, običan razgovor... čavrljanje koje se nastavilo na klupi ispred zgrade... U čemu je tajna lepote tog tako jednostavnog događaja? U biti znam odgovor, ali bi mi bilo teško da ga objasnim... Jer taj susret, ta šetnja, razgovori... samo su deo jednog drugog „susreta“. To su one naše misli pronađene u drugom, naša razmišljanja, pogledi na svet, merila vrednosti... i sve ono što nije lako objasniti, ali se oseća kada se pronađe. Uz sve drugo, očekivano, uobičajeno, kažu i „normalno“... ono što sve ovo čini tako posebnim je skoro neverovatan osećaj međusobne pripadnosti i bliskosti između dve osobe koje se tek upoznaju... Sve je prirodno, protkano nežnošću i razumevanjem i svaki doživljaj je zajednički. I nekako verujem da je upravo to suština... i jedino važno. I toliko je snažno prisutno da ne postoji sila niti način da me neko ili nešto ubedi da sve među nama nije sasvim posebno i... sasvim magično.
Sve „ovozemaljsko“ što se ipak polako kreće na bolje mi nekako dođe kao potvrda da je baš tako..
Po ovom lepom danu, nastavljam peške prema firmi i u trenutku ponovo vidim osmeh mog Pospanka koji maše u znak pozdrava...
