Svetlost

Kada se fenjeri na Monmatru pogase
I samo na tren, zivot utisa
Kada pomodri jutro nad uspavanim Parizom
Ili se tiho kroz san cuje letnja kisa
Kad verglas stari umoran kraj svoga vergla klone
A macka mu se privija uz noge
I dok samo još cvrkut ptica tek probudjenih se cuje,
I Kada tisina u meni misticno caruje
Velicanstveno, klanjajuci se Bogu,
Ja vidim put, put nad putevima...

Na tom putu vidim Svetlost...

Svetlost grada koji spava
Ne sluteci da neko sa tog brda gleda
Ali nekako iznad toga svega
I trazi sustinu i poj rajskih slavuja
dok se pod koracima poklanja i trava