Grob Hansa Hofmajera I 1/4 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Grob Hansa Hofmajera I 1/4

Oceni ovaj blog
Strava kroz njene crne uvojke nije strava, baš potpuno suprotno od onog u pesmi:
„kroz rešetke nije zora,
to što zora biti mora“
Do zore nije još mnogo trebalo, činilo mi se, mada je nebo još uvek izgledalo jednako presvučeno teget somotom. Ursa Major na severnozapadnom obzorju, tačno gde treba da bude u kasnu jesen. Ovaj san je bio prilično realističan, pomislih. Struja je vukla čamac duž mrtvog Kopanji foka, a stravična ne-spoznaja ne–stvarnosti je mogla ne-biti bilo nigde, pa me nekako i nije brinulo gde se ne-nalazi ne- trenutno.
Probuditi se u snu je jedan veoma lep doživljaj. Ne izgleda ni malo nerealno, da se sećate višemilenijumskog sleda mase tužnih i uzaludnih događaja, ali i nekolicine svetlih trenutaka, za koje bi svaki normalan čovek doživevši ih, bez razmišljanja svakome potvrdio, da je za njihovo iskustvo vredelo živeti i duže i teže. Čovek je jedna, stvarno komična tvorevina, ali „kada ga ne bi bilo valjalo bi ga izmisliti“, rekao je jednom, doduše za neku sasvim drugu stvar, ser Vinston Čerčil.

Mirisala je na šapat u napupelim krošnjama,
navest proleća na Velikoj Reci.
na zaostali led po senovitim vrbacima,
na vrbov polen,
na duboku molsku setu vodene vile
i na to, koliko se osećam težak od krivice. Težak i tup, kao do pola promrzlo blato sa ovih tmastih obala. Ars još nije dobio šta je zaslužio, znao sam to, jer to samo tako, ne bi bilo fer, kako od njega, tako ni od mene, ko li nas samo sastavi?
Njen zagrljaj, topao i mek vapio je za zaštitom. Ne smem, znam, ali ovo je san, lucidan doduše. Jesmo li odgovorni za svoje postupke u lucidnom snu? Ludo pitanje, neki nisu odgovorni ni pri najbudnijoj stvarnosti. Ej, neki.
„Astralni svet zaslužuje sav tvoj altruizam“, setih se odjednom, „ako ne i mnogo više i nemoj da bi mu ga uskraćivao, jer egoisti tamo nisu nikad dugo poživeli“, rečeno mi je jednom. Pravio sam se tada da spavam, a prisluškivao sam. Kamo sreće, da sam bar tada nešto i kapirao.
Stisla se uz mene, kao mače, da se zavuče pod kaput. Ogrnuh je i crni Arsov kaput primi jedan duboki uzdah. Šum plišane haljine, skoro da je sakrio jecaj u tom uzdahu. No, topla i obla ramena pod podatnom smaragdnom tkaninom, nije moglo ništa da sakrije. E undino.
Ko god da nas je učio govoru tela, ima šiju da mu zavrnem prvom prilikom.
Ali, zar sam mogao da pobegnem sa undinom?
Jesam. Zašto sam je zazvao inače? Pravila su da se krše, gde sam li samo to čuo?
Samo se smeškala, dok mi je krala poglede ispod tih crnih trepavica. Čula je šta mislim, naravno. Od mojih misli čula je i one, koje sam se sam pred sobom pretvarao da ne čujem, da ne mislim. Foliranje, nema šanse, osim sam sebe, kao i uvek. Misao levo, osećaj desno, sine mi odjednom, trt gore mrt dole, a ništa da se ispolji. Šta mu ono beše akcija?.
Studeni je nestajalo, iako se inje hvatalao po pramcu.
Ovo je ipak ples za dvoje, draga moja, pomislih i zagledah se u te njene zelene ambise, a možda je trebalo da je bacim u vodu. Odmah je skrenula pogled.
- Probaj.
- Da sam hteo, ne bi ostalo na probanju.
- Nepokolebljivi namernik. Zar se tako damu pita za ples?
U pravu je. Opet sam preterao, ali ko je još video da pecaroš moli ribu za ples. Niko, naravno. Ne, stvarno sam pobrkao.
- Oprosti mi, još sam malo zbunjen od svega ovoga.
Reči i klasične fraze ovde, ustvari ne vrede, čitamo se i bez njih, pokušavao sam da se naviknem na to. Ustvari čita me, a ja još samo pokušavam da kapiram i da uhvatim njen pogled. I dalje ga je uporno izbegavala.
- U redu je, ali nećemo tako –reće mirno i pogleda me.
Ponudih joj da sedne na čamac.
- Reci mi, jesi li pisao o svemu, od kad smo se poslednji put sreli?
- Jesam.
- Lažeš utvaro. Prećutao si najvažnije.
Rekla je to tiho i mirno, gotovo umilno, ali seklo je maglu i bilo je isto kao i na Gavranovom salašu.
- Nisam prećutao, samo nisam objavio.
- Aha, znači onda je kao, sve u redu?
- Ali, uplašio sam se. Počelo je da se ostvaruje, u.... u Malkutu, u fizičkom svetu, a nisam hteo nikoga da povredim. Znaš Internet je ponekad....
- A da ćeš mene da povrediš, to se nisi plašio?
- Ti si nešto drugo.
- Šta sam to ja?
- Mislim, ti si nešto... neko... nekako...
- E, što ti stoji, kad se praviš glup. Kukavico nijedna. Počelo je da se ostvaruje. Naravno. Šta si drugo očekivao? Počinjao si stvarno da bivaš odgovoran za svoja nazovimo ih, dela, a tvojoj vrsti računi dolaze odmah na naplatu, je si li zaboravio?
- Nisam.
Poznaje me, ona je ustvari deo mene, ona je ja, sinu mi tad. Sigurno, svaki muškarac ima u sebi ženu svog života. Eto šta je pisac hteo da kaže u priči o Evi koja je nastala iz Adamovog rebra. Ček’ malo, ali onda valjda i u ženi treba da postoji neki muškarac hm, od rebra.
- Naravno da nije od rebra, debilu. Vi ste stvarno jedna beznadežna kreacija.
- A od čega onda? –blentavio sam brže nego što sam osetio.
- Od srca dragi moj. Kako ja od tvog, tako i ti od mog. Ako ti nešto tu nije jasno, sačekaj da siđemo sa ovog čamca pa ću ti nacrtati.
Konačno bilo je i meni jasno. Koja bi to Knjiga Postanka bila, kad bi pisala da je Eva nastala iz srca Adamovog, a i obrnuto, ustvari istovetno. Bog tu ne bi morao da se prikaže, svakako ne onakav kako ga Stari Zavet opisuje, samo bi smetao. Verovatno su zato malo prekrojili tekst. Malo, čisto pedagoški, da bi se mlada vrsta malo pomučila nad domaćim zadatkom.
Jedno četiri do pet hiljada godina, šta je to za nas? .
Odjednom, samo na tren uhvatih njen duboki zeleni pogled i nasmeših joj se.
- Možeš da filozofiraš, lepo ti ide, ali bolje prvo objavi to što si preskočio i nemoj više da zamajavaš strpljenje ovom svetu, koji još ima živaca da te čita.
- Čekaj malo, -pobunih se, -Ti si jedno moje iskustvo, najdublje i najlepše do sad (sarkastični osmeh jako lepo joj stoji), budimo realni. Ako si išta više od toga, nema veze, pokazaće se već u budućnosti. Lako će mi biti da napišem i objavim, ako je baš neophodno, da moram baš sve da objavim.
- Neka, neka, samo ti lepo spusti ovde ono, znaš već šta, a za budućnost ne brini. Valjda češ negde u toj relativno bliskoj budućnosti shvatiti, da ovo što si počeo, jedino ima smisla, ako si iskren prema sebi?
- Pa jesam, iskren sam, ali to sam skoro sve već objavio. Glupo je da sad ljudi moraju opet da čitaju. Mislim....
Gleda me tim svojim dubokim zelenim očima, a ne pušta me unutra. Vidim čežnju i veliki bol koji sam joj naneo.
Oprosti mi lutko, biti muško nije nimalo bezbolno, mada biti žena, ponekad boli još više, slutim.
Slutim da opet lupetam

- Evo ti, ludo jedna (rečna):

Gošća (1/3a)

Te subote, uz druženje, gradele i Plavac sa Pelješca u večernjim satima, uz šetnju pod zvezdanim nebom i tamnoj mesečini, kartanje do sitnih sati, spavanje u kamp prikolici, i uspomene davno zaboravljenih života, uhvatismo svi malo zaborava na činjenicu, da smo uz sve što nas život čašćava, kako oni tako i nas dvoje, pre svega roditelji, koji moraju da brinu, tačno onoliko koliko ne veruju svojoj deci.
To obično znači jako mnogo.
A jesmo li mi nečija deca, upitah se odjednom, negde pred leganje i bi mi odjednom nekako žao da legnem da spavam u tako lepom okruženju. „Tebi nikad nije dosta.“, zanala bi da kaže, no ovaj put samo me kratko pogledala i rekla je:
- Poznajem taj tvoj pogled, hajde idi, juri te tvoje avetinje i vrati nam se da možeš da se naspavaš i sutra je dan.- , i koji je sad fazon, da se ja sad kao iskradam, pomislih, ali čisto reda radi i posle par uvodnih prevrtanja iskradoh se iz prikolice u zvezdanu noć.
Meseca, jedva beše. Taman mesec što bi rekli. Nebo je bilo osuto zvezdama. Puno je vode proteklo, od kad mi se poslednji put ukazao tako lep prizor. Polako prijatelju, rekoh sebi. Ovo je samo jedno majsko veče.
Ej samo.
Zaputih se kroz šumu ka obali, ništa bez obale i kad izbih na ravan šljunčani žal, primetih jedan poveći kamen do same vode. Prišavši mu, videh da tu obala gradi mali zaton, vode bistre kao vilinska suza. Bez dvojbe, ovo je ušće kakvog šumskog potoka, pomislih i tad začuh stidljivi žubor tih kao slutnja. Među velikim belucima od kojih je onaj što ga ugledah bio samo malo veći, stidljivo vijugala je žica bistrine. Nadneh se na tamno ogledalo.

Pošalji "Grob Hansa Hofmajera I 1/4" na Facebook Pošalji "Grob Hansa Hofmajera I 1/4" na Google Pošalji "Grob Hansa Hofmajera I 1/4" na My Yahoo! Pošalji "Grob Hansa Hofmajera I 1/4" na Live Pošalji "Grob Hansa Hofmajera I 1/4" na MySpace Pošalji "Grob Hansa Hofmajera I 1/4" na Twitter Pošalji "Grob Hansa Hofmajera I 1/4" na Digg Pošalji "Grob Hansa Hofmajera I 1/4" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. agatha (avatar)
    Lepo, lepo, Undina, vodena vila. A misli o rebru, to jest srcu, mi se najviše dopadaju. U celom tom starozavetnom zamešateljstvu, posebno me nervira ta krajnje ponižavajuća i debilna priča o rebru. Zato sam uvek bila za prvu verziju o Lilit, ali ona je malčice ekstremna. Zato mi je najlogičnija bila grčka legenda o androginu, dve rastavljene polovine koje teže da se ponovo spoje. A ova tvoja o srcu, baš je lepa...
  2. MPMcB (avatar)
    Hvala ti.
    Verujem da je priča o Lilit starija i bliža autentičnom duhu svojih a i naših korena, nego verzija sa jabukom i zmijom u kojoj je Eva nešto kao pradomaćica, rebarce da ni ne pominjem. Za civilizaciju kakvu je danas imamo, potpuna simemtrija Lilit vs. Adam jeste ekstremna, jer je ova naša kasno patrijarhalna civilizacija izrasla iz Starog Zaveta manje ili više takvog kakvog ga danas poznajemo. Međutim, ako se bolje i iskrenije proanaliziraju odnosi među polovima koji danas preovlađuju, dosta od te ekstremnosti postane jednostavno realno, na svakom koraku primetno. Grčki androgin opet je nešto što je vrlo prijemčivo, duboko transcedentno, kaoi cela grčka mitologija. Verovatno njeni izvori nisu kompletno grčki, ali sa druge strane iz toga ne proizilazi patrijarhalna religija kakvu su kasniji redaktori Starog Zaveta hteli da uspostave.