Grob Hansa Hofmajera I 2/4 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Grob Hansa Hofmajera I 2/4

Oceni ovaj blog
Nadneh se na tamno ogledalo.
Na mirnoj površini ogledale su se zvezde, leva ruka mi polako utonu u vodu. Bila je hladna, ali samo na kratko.
Ja je naravno, posle par čaša vina ne mogu ni videti ni čuti, ali osetih potrebu da joj nazovem dobro veče.
Ma koliko da je mali potok, ima ko, o njemu brine.
- Oprosti na smetnji, želim ti dobru noć.
Muk. Naravno, alkohol zatvara sve gledanja vredne, vidike.
Sedoh na kamen, digoh pogled i tad mi se učini, da je ovo nebo, ovako osuto, sa kog, izgleda, nijedna ne izostaje, prava kulisa za još jednu žurku zvezda i zvezdica.
Doduše zakazanu nešto bliže zemlji, ali jednako dobro posećenu, tu preda mnom na ovom tamnom ogledalu.
Nema veze pomislih, ja i onako, izgleda, nisam pozvan.
Bilo je mirno ali prohladno. Maj se u ovim krajevima ne može baš pohvaliti ugodnim večerima, sa gde po kojim zrikavcem i žabljim koncertom iz daljine.
Tihim žabljim koncertom iz daljine.
Sa Bagerove šoder bare, preko pruge, s kraja Tesline.
S kraja sedamdesetih.
A mi u Teslinoj, na sredini otprilike, tamo gde su klinci razbili uličnu svetiljku.
  • Jedino je nebo još ostalo isto.- prošaptah preko knedle grlu.
  • Gutaj Vodeni utopićeš se, a ni tad nije bilo samo za vas dvoje, kao što nije ni večeras samo za nas. – sasvim lepo čujem taj umilni glas. Prvi put ušima svojim doduše ali jako dobro ga poznajem. Predobro. Naravno, neko će reći da to ’oće od previše plavca, mada nisam ja baš te sreće, držim.
  • Pa dobro, valjda mogu da se prepustim uspomenama bar malo?
  • Pobegneš od žene u uspomene, vi muškarci ste stvarno bez nade. – glas dolazi iz mraka nekako sleva.
  • Ume to da bude i gore. – nastavljam samo da je još jednom čujem. - Ni ne znaš gde sve čovek može da pobegne. A osim toga, ja nisam pobegao od žene
  • Pa i nisi, pustila te.
  • Ne mislim na to, pustila me je, jer će tako biti uz mene, njen stari fazon. A, „pobegao“ sam jer moram da ostavim traga, jer sam ono što jesam.
  • Hajde sad to malo jasnije.
  • „Kroz rešetke nije zora
to što zora biti mora...“ , ne može jasnije. Uostalom ti znaš. Nema to nikakve veze sa Damom.
  • A sa čim onda ima? - kako je lepo slušati je.
  • Dobro, ima veze sa njom, sve ima veze sa Njom, naravno, ali to što me tera nema veze sa njom.
  • A sa čim onda ima?
  • Sa svima vama, naravno, sa onim što sam, otkad sam ugledao ovaj svet i ne iskušavaj me više. Veoma je lepo slušati te, ali ja te nisam zazvao?
  • Izgleda ti treba još vremena.
  • Naravno da mi treba, ali nisi ti zato ovde jel tako?
  • Pa..
  • Hajde Dianuviana, pokaži nam se. – to je htela. Nema veze, odjednom to sad ja hoću.
  • Eh, znaš li ti kako me iskušavaš? Ne može to tek tako. – a mislio sam da jedva čeka.
  • Znam, ali recimo da može, hajde da se tako igramo.
  • Šta bi ti da vidiš?
  • Već sam te video, sećaš se i preživeo sam.
  • To je bilo drugo. Ako ćemo pravo, nisi me video. Ovo je materijalni svet i zato treba da me pozoveš.
  • „Luiđi moj, a ka’ ćeš, me odvist prid oltar?“ Je li moguće da se undina pretvara u ženu.
  • Pa, kad hoćeš da ti se prikažem. Šta uopšte očekuješ? Kad bi se još i malo manje izmotavao, uvideo bi. Ugledaš li me očima, upoznaćeš ženu, ne baš bezopasnu po tebe, tvoj brak, život praktično, a to sve samo tvojom krivicom, jer si ti hteo „tako da se igraš“. Već je i previše to što me čuješ. Sad, gledaj šta će da te snađe.
  • Slutim, ljubavi i ne štedi me. - lagao sam.
Nisam slutio šta me čeka, prisećao sam se nekih knjiga davno čitanih. Njen glas mi se sve više sviđao, uvideh odjednom, da bih učinio ne znam šta, samo da ne prestane ovaj razgovor i da odjednom jako želim da vidim vlasnicu tog glasa. Želja se odjednom probudila i stala je buja kao voda u potpalublju broda koji tone.
  • U tom svetu u koji me zoveš ti nosiš telo muškarca.
  • Naravno, dođi. – kao da sam naslutio siluetu u tom mraku sleva.
Svakako, njen glas mi je bio tako blizu i tako mio. Silueta se nazire definitivno,
  • Tvoje oči znaju da vide samo ženu. Sam si kriv.
Kako je lep taj glas. Kriv? Zašta pobogu? Kako kriv? Ej, čoveče ovo se ne propušta. Koja krivica?
  • Bliže, Dia daj još samo korak, molim te.
  • Budan, sposoban si da poželiš samo ženu i ni ne slutiš ništa izvan onoga što ti tvoji hormoni dozvoljavaju. To nije moja krivica. – zvučalo je kao opiranje, al’ koga briga? Prilazila je, da duga crna kosa, haljina od pliša obrisi na svetlosti zvezda. Skoro da sam je čuo kako diše.
  • Znam da je moja. Diana. Ja ... Obris od sive izmaglice, miris neba miris Dunava...
  • Majko velika.... – i osetih je tada, ne videh je srećom, ali u isti mah osetih i tu krivicu.
Kao svoju.
Mislim da sam tada namerno ušao u jezero. Voda je bila hladna. Bio sam bos ko zna od kada, skvasio sam pantalone. Odiseju, veliki, mudri pomagaj. Hladnoća je parala sve, osim osećaja krivice. Bila je u pravu, za sve to kriva je moja namera. Ja koji sam je poželeo, namerom koja zna samo da rešava probleme i zadovoljava srasti, koja zna da bude vraški sposobna i zbog toga da plaća debele račune.
Dakle ja.
  • Dia, ja sam na ovom svetu već bio „prid oltarom“ i to ne samo kao kum. Oprosti mi.
  • Ti izgleda možeš da se podigneš samo ako se blentaviš ili ako cmizdriš nad svojom „slatkom maldošću“.
  • Ne ljuti se, molim te. Oprosti mi. – imao sam osećaj da će da me ošamari.
Nema kao mrak, a njen jad vrištao je kao studen jezera. Baš me briga nek’ se smrznem.
  • Čini mi se da ti je ipak drago, što je ispalo ovako.- je ne znam da utešim ni ženu sa kojom sam do sad pojeo tri džaka soli, a kamo li undinu.
  • Tvoju undinu, nesrećo. Slušam te i ne mora da bude glasno.
  • Dijan, viru moj, stigli smo do same granice. Želeo sam te kao nijednu ikada. Falilo mi je neverovatno malo da te prizovem.
  • Pa zašto onda nisi? – niko ne bi mogao da sakrije toliki jad i tugu, a trudila se žestoko.
Jecaj undine ubija na mestu, čitao sam davno negde. Pa neka i tako sam zaslužio. Bi mi je strašno žao i iz mesta, bez reči, bez glasa samo snažno poželeh da je zaštitim, priđem joj, ogrnem je nečim toplim.
  • Jesi li ti normalan?
  • Ali..
  • Nešto sam te pitala malopre . – hladno kao sama hladnoća.
Okrenuh se da izađem iz jezera.
  • Osetio sam se kriv.
  • Za šta?
Dno jezera je bilo prekriveno velikm belucima. Jako me je žuljalo, povrh hladnoće koja je nemilosrdo pekla. Teško sam hodao. Kad li sam se samo toliko udaljio od obale?
  • Kriv sam za bol koji ti nanosim podstičući te da me zavedeš. Kriv sam svima koji su mi dragi, a koje bih povredio zazvavši te. Kriv sam za lakomislenost i kratkovidost moje želje i još gore moje namere. Kriv sam što sam te zazvao. Oprosti mi ako možeš. Molim te. Koliko god to hteo nisam još spreman, ali doći će vreme i za nas dvoje.
  • Jesi li siguran da je to sve?
  • Ima još nešto veoma važno.
  • Da?
  • Ovde sam njenim dopuštenjem, a ne kradom. To je izgleda odlučilo.
  • Ona je mnogo veća majstorica nego što misliš. Eto zašto te je pustila.
  • Da, verovatno si u pravu, ali ja sad moram da se vratim dok još imam snage da se ne predomislim.
  • Pozovi me još koji put, sad kad je i to iza nas.
  • Laka ti noć Dianuvi.

  • Hajde požuri, čoveče!
Nedeljno jutro i povratak u realnost, doduše uz predivno sunce.
  • Hajde požuri, kad ti kažem.
  • Zašto? Vidi kao je lepa izmaglica na jezeru. Nestaće za par minuta. Pusti me samo da vidim kao se sunce bistri kroz nju.
  • Ne izvodi, deca će biti gladna.
  • Da.
Deca trenutno spavaju k’o topovi i posle onolike količine hrane koju im je ostavila, ne bi bili gladni još nedelju dana, i to cela žurka, a nekmoli samo njih....



- Eto to je to, draga moja undino. Čak i pre nego što sam to napisao, počele su da mi se dešavaju stvari koje su mogle da..

Pošalji "Grob Hansa Hofmajera I 2/4" na Facebook Pošalji "Grob Hansa Hofmajera I 2/4" na Google Pošalji "Grob Hansa Hofmajera I 2/4" na My Yahoo! Pošalji "Grob Hansa Hofmajera I 2/4" na Live Pošalji "Grob Hansa Hofmajera I 2/4" na MySpace Pošalji "Grob Hansa Hofmajera I 2/4" na Twitter Pošalji "Grob Hansa Hofmajera I 2/4" na Digg Pošalji "Grob Hansa Hofmajera I 2/4" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari