- Eto to je to, draga moja undino. Čak i pre nego što sam to napisao, počele su da mi se dešavaju stvari koje su mogle da..
- Da ti se otmu kontroli, kaži slobodno.
- Da, ali nije mi baš najvažnije, da mogu sve da kontrolišem. Pomislio sam, kako je krenulo da bi mogle da povrede mnoge, veoma mi drage osobe iz moje fizičke okoline, a da ja tu skoro ništa više ne bih mogao da sprečim. To svakako nisam želeo.
- Razumem te. Sad mi još samo ispričaj, kako je počela ona noć tamnog meseca.
- Ali to znaš.
- Otkud bih znala?
Učinilo mi se tad, kao da je sve ovo što sam joj ispričao do sad, bilo samo maska, a da joj je ustvari bilo najvažnije da čuje samo ovo što mi upravo traži. Bilo mi je čudno kako ne zna za našu gošću
- Pa, nema tu baš nečeg posebnog.
- Zar te ne interesuje da čuješ šta je bilo posle toga?
Nudi mi dil, znači važno joj je, a i zagolicala mi je radoznalost . Počela je opet da me podseća na Hekatu.
- Baciću te u ovu brlju od mrtvaje.
- E, dobra ti je ideja, nikad još nismo zajedno ronili. Hajde ispričaj mi, hoću da čujem kako izgledaju tvoji rituali. Neću ti ostati dužna, videćeš.
- Kako ti drago, nisi mi dužna svakako. Ispričaću ti, nema tu ničeg posebnog, mada znam da bi ti da čuješ njeno ime. Čudna ste vi sorta.
- Pričaj utvaro i veslaj. Skoro stojimo
- Ako me još jednom nazoveš utvarom, letiš u vodu bez najave. Jasno?
- <3 <3 *** -ovako mi je odgovorila.
Spustih veslo u vodu.
Gošća 3/3a
- Tata izvini.
- Leži, spavaj dok još nisi dobila što odavno zaslužuješ.
Naravno da je pobegla od mirisa, kad se peče jagnjetina i ja bih, da znam da to išta rešava.
Ugledao sam je na travi pod bambusom pored jezerceta.
Uopšte više nije izgledala kao Tijanina drugarica iz razreda.
03 Bunar želja
Ne, uopšte nije izgledala kao Tijanina drugarica.
Doduše bacivši letimičan pogled užurbanog i nadasve zauzetog poslovnog muškarca, koji nikuda ne žuri, samo kad spava, čovek bi je stvarno zamenio sa mladom devojkom, starosti otprilike Tijanine, ali samo tren pravog pogleda u lice objasnio bi što šta, naravno ako počašćeni posmatrač tog trenutka ne bi pao u nesvest.
Zato valjda i ne može svako i uvek da vidi vodenu nimfu i to još u po bela dana. U stvari, sad kad sam je bolje pogledao, ne mogu da kažem, da sam je video. Više sam je naslutio i to kroz nekakv jedva vidljiv pramen magle, koji je prilično nerealno, kao neki bizaran scenski efekat lebdeo iznad našeg baštenskog jezera, ono je veličine veće kade, da ne bude zabune. Iako me je isprva podsetila na providnu disko maglu na promaji, ta izmaglica veoma zorno, odražavala je umilnu žensku siluetu, negde na suprotnoj obali jezerca. Malopre, dok je sedela u sobi zabavljena nečim u svojim rukama i kad sam protrčao kraj nje, tek okrznuvši je pogledom izgledala je mnogo stvarnije. Zakleo bih se da je jedna od Tijaninih drugarica, koja je sigurnan sam, već i svraćala, samo sad baš ne mogu tačno da se setim, kako se zove i čije je dete, u koju školu ide isl. Moja Dama inače misli da ja nikad nisam valjano razgraničio ni kako se zove naša Starija, a kako Mlađa, al’ dobro to je sad neka druga priča. Gledajući je tako direktno, primetio sam da je vidim sve slabije, kako više pokušavam da je jasno i konkretno sagledam. Nestajala je sve više kako sam pokušao da je fokusiram i nije to samo stvar viđenja. Inače kratkovid posle par sati ne bih više bio siguran jesam li je video ili sam samo poželeo da je vidim. Uz pogled ide neki osećaj dosta čudan i prilično jak, po tome se zna da nije Dejvid Koperfild ili neki njemu nalik. Nekakva spoznaja me spopala, spoznaja o sebi ali ne onakvom kako sebe obično zamišljam i cenim, naprotiv.
Eto, zašto nepripremljen posmatrač pada u nesvest. Bez obzira što je današnja populacija uglavnom svikla na razne vizuelne efekte, bilo da reč o svetlosnim trikovima poput disko magle, potom mase kompjuterskih vizuelzacija, pa sve do raznih dejstava izvesnih hemijskih supstanci, ovo kad se vidi, zna se. I više od toga, oseti se. U stvari prvo osetite, što još niste, ma koliko video igrica ili nečeg još goreg imate iza sebe. Potom ste sigurni da to nije ništa tome nalik i tek onda ugledate, očima ili več ne znam čim, ono što nećete zaboraviti dok ste živi. Lepota, ali mnogo lepša od svega dosad i ni nalik kao bilo išta do sad. Ako se sve to tad pokaže kao previše za sistem razum/osećaji počašćenog posmatrača, nikakvo čudo da se pomenuti izvrne kao skočimiš pred zvečarkom. Poređenje je naravno neprimereno, ali količina straha je otprilike ta, mada posle sabirajući iskustva, nisam našao nikakav uzrok onog velikog detinjeg straha, koji me je obuzeo namah vrativši mi skoro potpuno zaboravljena sećanja na davno detinjstvo. Više i detaljnije se ne može reći, a da se ne grubo ne pogreši. Rečnik jezika čovekovog, jednostavno je nepodesan i nedovoljan. Ne, ne tačno znate šta je to i osetite isto tako, nema nikave zabune i nedoumice, ali reči, ustvari i same pojmove za to još niko nije izmislio. Mnogo je razloga za to. Jedan od njih primetio sam odmah, kad sam pokušao da je ne gledam direktno i da ne mislim na nju kao na nekog čoveka, kome se direktno obraćam, nego malo kao ispod pogleda. Tad počeh da je vidim, ili bolje reći osetim mnogo jasnije. Osetim nego šta? Perverzni čitalac nek misli šta hoće, nisam ja kriv, što je to jedina reč za to, a nije ni blizu onom što se obično... no dobro.
Važno je da za pivo postoji devet hiljada raznih naziva, a ni jedan ne prija tako kao krigla hladnog.
Elem, primetio sam da u toj magli vreme teče nekako sporije ne znam kako, kao da i nije vreme al’ to nema veze. To mi samo dade ideju, ustvari, setih se da stojim i blenem u nju kao osnovac, ko zna koliko dugo, a nisam joj se ni obratio, stvarno nema smisla, osim toga i Tijana mi se prikrala iza leđa. Tragač tatin, ali ima da dobije batine kakve davno nije.
- Da ti se otmu kontroli, kaži slobodno.
- Da, ali nije mi baš najvažnije, da mogu sve da kontrolišem. Pomislio sam, kako je krenulo da bi mogle da povrede mnoge, veoma mi drage osobe iz moje fizičke okoline, a da ja tu skoro ništa više ne bih mogao da sprečim. To svakako nisam želeo.
- Razumem te. Sad mi još samo ispričaj, kako je počela ona noć tamnog meseca.
- Ali to znaš.
- Otkud bih znala?
Učinilo mi se tad, kao da je sve ovo što sam joj ispričao do sad, bilo samo maska, a da joj je ustvari bilo najvažnije da čuje samo ovo što mi upravo traži. Bilo mi je čudno kako ne zna za našu gošću
- Pa, nema tu baš nečeg posebnog.
- Zar te ne interesuje da čuješ šta je bilo posle toga?
Nudi mi dil, znači važno joj je, a i zagolicala mi je radoznalost . Počela je opet da me podseća na Hekatu.
- Baciću te u ovu brlju od mrtvaje.
- E, dobra ti je ideja, nikad još nismo zajedno ronili. Hajde ispričaj mi, hoću da čujem kako izgledaju tvoji rituali. Neću ti ostati dužna, videćeš.
- Kako ti drago, nisi mi dužna svakako. Ispričaću ti, nema tu ničeg posebnog, mada znam da bi ti da čuješ njeno ime. Čudna ste vi sorta.
- Pričaj utvaro i veslaj. Skoro stojimo
- Ako me još jednom nazoveš utvarom, letiš u vodu bez najave. Jasno?
- <3 <3 *** -ovako mi je odgovorila.
Spustih veslo u vodu.
Gošća 3/3a
- Tata izvini.
- Leži, spavaj dok još nisi dobila što odavno zaslužuješ.
Naravno da je pobegla od mirisa, kad se peče jagnjetina i ja bih, da znam da to išta rešava.
Ugledao sam je na travi pod bambusom pored jezerceta.
Uopšte više nije izgledala kao Tijanina drugarica iz razreda.
03 Bunar želja
Ne, uopšte nije izgledala kao Tijanina drugarica.
Doduše bacivši letimičan pogled užurbanog i nadasve zauzetog poslovnog muškarca, koji nikuda ne žuri, samo kad spava, čovek bi je stvarno zamenio sa mladom devojkom, starosti otprilike Tijanine, ali samo tren pravog pogleda u lice objasnio bi što šta, naravno ako počašćeni posmatrač tog trenutka ne bi pao u nesvest.
Zato valjda i ne može svako i uvek da vidi vodenu nimfu i to još u po bela dana. U stvari, sad kad sam je bolje pogledao, ne mogu da kažem, da sam je video. Više sam je naslutio i to kroz nekakv jedva vidljiv pramen magle, koji je prilično nerealno, kao neki bizaran scenski efekat lebdeo iznad našeg baštenskog jezera, ono je veličine veće kade, da ne bude zabune. Iako me je isprva podsetila na providnu disko maglu na promaji, ta izmaglica veoma zorno, odražavala je umilnu žensku siluetu, negde na suprotnoj obali jezerca. Malopre, dok je sedela u sobi zabavljena nečim u svojim rukama i kad sam protrčao kraj nje, tek okrznuvši je pogledom izgledala je mnogo stvarnije. Zakleo bih se da je jedna od Tijaninih drugarica, koja je sigurnan sam, već i svraćala, samo sad baš ne mogu tačno da se setim, kako se zove i čije je dete, u koju školu ide isl. Moja Dama inače misli da ja nikad nisam valjano razgraničio ni kako se zove naša Starija, a kako Mlađa, al’ dobro to je sad neka druga priča. Gledajući je tako direktno, primetio sam da je vidim sve slabije, kako više pokušavam da je jasno i konkretno sagledam. Nestajala je sve više kako sam pokušao da je fokusiram i nije to samo stvar viđenja. Inače kratkovid posle par sati ne bih više bio siguran jesam li je video ili sam samo poželeo da je vidim. Uz pogled ide neki osećaj dosta čudan i prilično jak, po tome se zna da nije Dejvid Koperfild ili neki njemu nalik. Nekakva spoznaja me spopala, spoznaja o sebi ali ne onakvom kako sebe obično zamišljam i cenim, naprotiv.
Eto, zašto nepripremljen posmatrač pada u nesvest. Bez obzira što je današnja populacija uglavnom svikla na razne vizuelne efekte, bilo da reč o svetlosnim trikovima poput disko magle, potom mase kompjuterskih vizuelzacija, pa sve do raznih dejstava izvesnih hemijskih supstanci, ovo kad se vidi, zna se. I više od toga, oseti se. U stvari prvo osetite, što još niste, ma koliko video igrica ili nečeg još goreg imate iza sebe. Potom ste sigurni da to nije ništa tome nalik i tek onda ugledate, očima ili več ne znam čim, ono što nećete zaboraviti dok ste živi. Lepota, ali mnogo lepša od svega dosad i ni nalik kao bilo išta do sad. Ako se sve to tad pokaže kao previše za sistem razum/osećaji počašćenog posmatrača, nikakvo čudo da se pomenuti izvrne kao skočimiš pred zvečarkom. Poređenje je naravno neprimereno, ali količina straha je otprilike ta, mada posle sabirajući iskustva, nisam našao nikakav uzrok onog velikog detinjeg straha, koji me je obuzeo namah vrativši mi skoro potpuno zaboravljena sećanja na davno detinjstvo. Više i detaljnije se ne može reći, a da se ne grubo ne pogreši. Rečnik jezika čovekovog, jednostavno je nepodesan i nedovoljan. Ne, ne tačno znate šta je to i osetite isto tako, nema nikave zabune i nedoumice, ali reči, ustvari i same pojmove za to još niko nije izmislio. Mnogo je razloga za to. Jedan od njih primetio sam odmah, kad sam pokušao da je ne gledam direktno i da ne mislim na nju kao na nekog čoveka, kome se direktno obraćam, nego malo kao ispod pogleda. Tad počeh da je vidim, ili bolje reći osetim mnogo jasnije. Osetim nego šta? Perverzni čitalac nek misli šta hoće, nisam ja kriv, što je to jedina reč za to, a nije ni blizu onom što se obično... no dobro.
Važno je da za pivo postoji devet hiljada raznih naziva, a ni jedan ne prija tako kao krigla hladnog.
Elem, primetio sam da u toj magli vreme teče nekako sporije ne znam kako, kao da i nije vreme al’ to nema veze. To mi samo dade ideju, ustvari, setih se da stojim i blenem u nju kao osnovac, ko zna koliko dugo, a nisam joj se ni obratio, stvarno nema smisla, osim toga i Tijana mi se prikrala iza leđa. Tragač tatin, ali ima da dobije batine kakve davno nije.
- Dobrodošla. - ništa mi drugo ne pade na pamet. Već kad sam je pozvao, red je i da je pozdravim.
- Ova Voda ti je mutna. –reče tiho.
- Ahm jeste. Nikako da stignem da postavim fontanu
- Ne ta voda. Pogledaj ovamo. – pokaza negde niže ispred sebe.
- A to? - ugledah duboki ambis između nas i morao sam da čučnem jer mi je izgledalo, da ću da se strmeknem. Bilo je duboko i mutno. Ličilo je na termalne bunare kod Kečkemeta, al’ jedva.
- Ne ne mogu sad, Ajša. Moram da sačekam veče. Treba mi mesečina. –začuh svoj glas kako joj objašnjavam nešto, o čemu pojma nisam imao.
- Kako ti drago, znaš gde me možeš naći.- Ustadoh odjednom.
- Tata, ne može tako.
- Tijana, ako te dohvatim..- ups iza mene stajala je Lana, moja mlađa kćer. Tijana je doduše virila iza živice par koraka iza.
- Zovem se Lana, kad ćeš već da naučiš?- ista majka – ne može tako.
- Šta ne može?
- Dođi Ajša, idemo u moju sobu. –pazi ti derišta.
- Ni slučajno!
- Do večeras. –podigla je i prst prema ocu svom. -Imaćeš svakako taman mesec, u najboljem slučaju mršavu mladinu. Zaboravio? – tatin spavač, ali prvom prilikom ima da dobije šta davno nije. Da, možda.
- Ovo je prevršilo svaku meru. U ovoj kući ima da se zavede red jednom za svagda. –kako bi to samo bilo lepo, još kad bi nešto i rešilo.
- Tata požuri, mama te zove, stigli su Simići.
- Razmuti sve to u malo ugrejanog maslinovog ulja, dodaj još suvi timijan i premaži meso kad ga Dama izvadi z rerne.
- Hvala ti Ajša, ali idi sad gore kod Lane u sobu, vidimo se večeras iza ponoći ako preživim ovaj dan, već ne znam kako se zovem.