Ženska posla - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

smeh

Ženska posla

Oceni ovaj blog
Dođem danas sa posla, još je bilo sunca, nije duvao vetar... lep dan i pošto mi se ništa pametno nije radilo, „spakujem“ Donu i krenemo u šetnju... Obiđemo kraj, uzbunimo lokalne džukce i ona se lepo poigra sa poznatom i nepoznatom decom...
U lutanju bez plana i cilja, setih se drugarice koju dugo nisam videla... valjda zato što smo bile blizu njihove kuće. Pozovem i pitam da li je zgodno da navratimo i zapitam se u trenutku: „Šta mi je ovo trebalo?“. Ipak, pošto sam se najavila – odemo do nje, preciznije do njih... Muž se odmah izvinio da gleda nešto na TV-u pa neće biti tu.
I valjda minut nakon što sam sela, a možda nije prošlo ni toliko, kreće poznata, toliko draga melodija sa mog telefona... Čekam već dugo da je čujem... jer smo se dogovorili da se javi... Odgovorim mu kratko da sam kod drugarice i da ću se javiti malo kasnije... ali je bilo očigledno da mi je taj razgovor važan... i da je prijao.
I još sam držala telefon u ruci kada se čulo pitanje: „Dobro, hoćeš mi reći jel’ to sad neko značajan?“
Momentalno izađem iz svog sveta i vratim se tu za taj sto, pogledam je u oči i sa najljubaznijim i najslađim osmehom odgovorim: „Da. Veoma značajan. Poseban.“
Možda sam ja ta koja je zla... ali istog sekunda osećam navalu ... nečega... sa one strane. Da, to je moja drugarica... uglavnom korektna i dobra iz vremena dok nije srela svog sadašnjeg muža i udala se. Posle toga su počeli da se (u njenim pričama) pojavljuju silni „naši prijatelji“ za koje pre njene udaje nisam imala pojma ni da postoje... Ali su se za njih spremale večere, kod njih se odlazilo u posete, oni su bili pozivani... Ne, nisam bila ljubomorna, zaista. Jednostavno, nisam bila deo te priče i to je bilo toliko očigledno da mi je bilo i drago. Tim pre što mi se njen muž nikad nije dopadao. Prihvatila sam ga kao njen izbor, ali ništa više od toga...
Kad je u kasnim godinama rodila dete – zaista sam se najiskrenije radovala. I otišla da je posetim u bolnici čim sam čula da se porodila... U međuvremenu se većina „naših prijatelja“ negde pogubila, brak prestao da bude idiličan, a ja sam se trudila da održim distancu koju nisam ja postavila. To je postalo još teže kada sam ih upoznala sa ... (sada) bivšim jer sam njegovim ulaskom u moj život stekla pravo da uđem među „naše prijatelje“. I trebalo je da njih dvojica gledaju utakmicu dok nas dve ogovaramo muževe... Nije mi se dopala ta uloga, uglavnom sam insistirala da odemo zbog malog a svaka ljubaznost i lep potez mog bivšeg prema meni (a on jeste bio vešt u tome i voleo je da to pokazuje u društvu) izazivala je neku priču o tome šta znači imati dete... Zaista me to nije pogađalo... ali mi je bilo prilično smešno i apsurdno. I sasvim nepotrebno.
Kada sam sopstvenom voljom ostala sama, njena prva reakcija je bila kako treba da se pomirimo, jer ništa nije savršeno, ni jedan odnos nije idealan i bolje je to nego biti sam... Nisam se ni trudila da objasnim... jer sam joj davno, mnogo pre nego što je srela svog muža rekla da time što ne pristaje na ono što joj ne odgovara ostavlja sebi mogućnost da to, ipak, jednom pronađe... Više nije bilo svrhe bilo šta objašnjavati. A to što sam smatrana „čudnom“ nije me baš mnogo pogađalo...
Kada sam navratila posle puno vremena, opet je bilo nekih opaski (ovog puta na temu izgleda) na koje i dan danas mogu slatko da se nasmejem. Ženska pakost, čak i kad nije zlobna, zna da napravi čuda...
Uglavnom, mislim da sam danas svratila prvi put nakon baš tog susreta... U međuvremenu smo se par puta čule telefonom, uglavnom sam odslušala po nešto na račun muža, familije i posla, čula da je „uplaćena Grčka“ ... i to je to. Niti sam imala priliku, niti volju, niti potrebu da pričam o bilo čemu u svom životu... Tako je i Posebni ostao potpuno nepoznat za nju do danas. Da nije pozvao baš dok sam sedela kod nje – verovatno ga ne bih ni pomenula. Mada i nema velike razlike: budući da sam samo odgovarala na njena pitanja, sve što je o njemu saznala je zapravo – ništa.
Pitala je gde živi... sa kim živi (u prevodu: ima li stan?)... gde radi, šta radi (u prevodu koliko zarađuje?), kad se i gde viđamo (u prevodu koliko često i koliko intimno?)... i to je, otprilike, to...
Suštinski, nije ni zaslužila da sazna bilo šta drugo. Niti bi razumela. Ona mi nije rekla da „blistam“, ovog puta je izostavila i da na bilo koji način prokomentariše moj izgled, novu frizuru... I ta razlika među nama je tako očigledna. Sad već i fizički. Ali nije to suština. Suština je da je moj Posebni – poseban, da je on u meni pokrenuo nešto što dugo nije niko... ako je uopšte ikad iko uspeo. Suština je da se nas dvoje pronalazimo u nekoj našoj dimenziji, nekom našem svetu i da ga uklapamo u ovaj svakodnevni koji živimo. Suština je da se razumemo i da smo tu da jedno drugom život učinimo lepšim... ne zato da bismo „imali nekog“. Suština je u toj magičnoj moći zajedničkih reči, zajedničkih misli, potrebi da se podeli ono lepo i manje lepo što nam se svakodnevno dešava... Suština je u neobjašnjivoj vezi koja nas čini toliko bliskim i ako se tek upoznajemo... Suština nije u tome šta će biti sutra i „kakvi su nam planovi“ već u tome kako smo oplemenili i moje i njegovo i naše danas...
Kako ja to njoj da objasnim?
Nikako. Zato nisam ni pokušala.
Ali sam zato rekla ono što je želela da čuje (a možda i nije?): da živi sam, da je pametan i uspešan, da je zgodan i privlačan (pokazala sam i sličicu koju imam u telefonu podešeno da se pojavi kad on zove ), da je pažljiv i drag, da ima manire i zna da se ponaša (i nisam ništa slagala)... Ostatak neka čita između redova.
Izostavila sam da kažem kako sam ja dala sebi šansu... i kako verujem da sam pronašla onog koji mi zaista odgovara... Ali i da sam rekla – to su samo reči. Suštinu vidi i oseća onaj ko razume. Ili želi da je razume. I besmisleno zvuči kada se samo izgovori...

Pošalji "Ženska posla" na Facebook Pošalji "Ženska posla" na Google Pošalji "Ženska posla" na My Yahoo! Pošalji "Ženska posla" na Live Pošalji "Ženska posla" na MySpace Pošalji "Ženska posla" na Twitter Pošalji "Ženska posla" na Digg Pošalji "Ženska posla" na del.icio.us

Kategorije
Magija

Komentari

  1. Say it right (avatar)
    bravo i svaka cast

    to je sve sto cu reci
  2. LJILJA MMM (avatar)

    Pa, neki ljudi čak i kada su tu, kraj nas .....prosto dodje momenat kada ih ne poznaješ....a kamoli neko sa kim nisi u kontaktu često.
    Povredi to, ali je sve mnogo lakše ako imamo lekovite ljude kraj sebe......neke posebne
  3. smeh (avatar)
    Citat Original postavio Say it right
    bravo i svaka cast

    to je sve sto cu reci
    Hvala, mila:
    Znači... zaista
  4. smeh (avatar)
    Citat Original postavio LJILJA MMM

    Pa, neki ljudi čak i kada su tu, kraj nas .....prosto dodje momenat kada ih ne poznaješ....a kamoli neko sa kim nisi u kontaktu često.
    Povredi to, ali je sve mnogo lakše ako imamo lekovite ljude kraj sebe......neke posebne
    Sve je tačno... osim onog da povredi. Ne, nije me povredilo. Bar ne sad. I ne više.
    Samo mi je malo... čudno. I prosto žalosno.
    Ljudi jako lako iznevere ono što je u životu vredno i dragoceno. I imaju (instiktivnu?) potrebu da nipodaštavaju postojanje nekih drugih vrednosti kod nekih drugih ljudi...
    I da... važni su oni koji razumeju. I da, jesu lekoviti.
    I posebni.
  5. Aribi (avatar)
    Ali i da sam rekla – to su samo reči. Suštinu vidi i oseća onaj ko razume. Ili želi da je razume. I besmisleno zvuči kada se samo izgovori...
    Da u pravu si, nekad zaista nije bitno da pricas o nekim stvarima ili o nekoj osobi drugima....Dovoljno ti je da ti osecas nesto neopisivo i da ti znas da je dobro i ispravno, a komentari drugih ti uopste nisu bitni...A ljudi se uvek uporedjuju jedni sa drugima, pogotovo ako nisu ostvareni kao osobe u bilo kom smislu...I uvek teze da u svojim ocima izgledaju uspesnije i bolje od drugih, a to postizu tako sto ce u drugima traziti mane...To je jednostavno ljudski...

    Samo ti nastavi da blistas
  6. smeh (avatar)
    Citat Original postavio Aribi
    Da u pravu si, nekad zaista nije bitno da pricas o nekim stvarima ili o nekoj osobi drugima....Dovoljno ti je da ti osecas nesto neopisivo i da ti znas da je dobro i ispravno, a komentari drugih ti uopste nisu bitni...A ljudi se uvek uporedjuju jedni sa drugima, pogotovo ako nisu ostvareni kao osobe u bilo kom smislu...I uvek teze da u svojim ocima izgledaju uspesnije i bolje od drugih, a to postizu tako sto ce u drugima traziti mane...To je jednostavno ljudski...

    Samo ti nastavi da blistas
    U našem "slučaju" je ovo ključno.
    I sad moram da ispričam...
    Otišla sam tamo možda nedelju dana po povratku sa mora. I nije mogla da glasno ne primeti kako lepo izgledam (ako čovek ikad izgleda dobro, onda je to po povratku sa odmora ), pogotovo što sam imala dosta kilograma manje od kada me je poslednji put videla... Ipak, posmatrajući me, nije mogla da odoli i "izvali": "...Ali nemaš više sise!"
    Dan danas se zacenim od smeha pri pomisli na tu izjavu...
    Tebi, naravno, puno hvala na komentaru... tim pre što razmišljamo slično...