.
.
Kroz gustu formaciju drveća, rečni tok kojim je Argo dotada postojano napredovao, postepeno stade da se rastače u močvarni i neugodni teren. Gusta kleka i jagorčevina koje su svojim monumentalnim, a ponegde i groteksnim viticama premošćavali reku, povremeno su upotrebu sekire činili neophodnom operacijom kako bi se prolaz pred njima otvorio.
Komarci su ih neumorno napadali, a teška vlaga u vazduhu i ogavni zadah truleži napadali su na sva njihova čula. U reku su se ovde ulivali mnogi potočići i rečice. Gusta magla, što se uvijala oko njih u vitičastim pramenovima, povremeno bi se toliko zgušnjavala da ne bi videli dalje od vrha sopstvenog nosa. Zlatana je progunđala nešto o natprirodnoj suštini ovoga mesta, ali zabavljeni pljeskanjem po komarcima, borbom sa bujnom vegetacijom i odvratnošću kojom su na njih delovala isparenja, družina nije ni zapazila njenu primedbu.
Po dugotrajnom i iscrpljujućem probijanju kroz ovaj neprijatni okoliš, sa velikim olakšanjem napustiše močvaru i stigoše do klanca koji je poput bedema obujmio rečni tok. Zbog naglih zakrivljenosti, ove neočekivane zidine činile su vodotok nepredvidljivim, sve do trenutka kada bi se našli neposredno ispred prepreke. Zlatana je bila tiha i delovalo je kao da ne deli radost svojih saputnika zbog izlaska iz močvare. Sa dubokom zebnjom je osmatrala klisuru kroz koju se Argo sada probijao.
Virtuoznom i opasnom vožnjom obilazili su opasno grebenje, da bi se posle poduže rizične plovidbe najednom pred njima pojavilo nešto neverovatno.
Reku pred njima je u potpunosti preprečio kameniti strmi zid prekriven gorostasnim šibljem i bršljanom.
Kako je Ka5an zaustavio Argo, umetnost je poznata samo njemu i Riplijevom Verovali ili ne! Dodirnuvši kobilicom bršljane, brod se bezbedno zaustavio.
Niko nije osećao potrebu da propituje iskusnog brodara kako je to izveo.
Ovo neće valjati– oglasi se Amik turobnim glasom.
Ne možemo se okrenuti. Reka je isuviše uzana, a ići unazad pri onim hridinama je samoubistvo – još turobnije odgovori ka5an.
Hmm... ne očajavajte... Osećam nešto, a i moja moćna budža opasno drhturi. Iza ovoga zida se nalazi neka moćna magija –posle dramatičnog kolektivnog uzdisanja začu se i Prekobarčevo osokoljavajuće mozganje.
Naravno! I ja to jasno osećam. Tu... tu je nešto što poznajem~ reče Zlatana veoma
tihim glasom. Svi ih pogledaše sa izrazom koji je najčešće rezervisan za posete teško bolesnom rođaku.
Prekobarac se ne dade zbuniti, već se uzverao do ivice pramca i počeo je da gurka zeleni zastor svojom moćnom budžom i gle – iza naizgled kompaktnoga zida beše praznina!
Aha! Šta sada kažete? ~ trijumfalno uzviknu!
Jaka stvar. Dosetio bih se kad~tad – vadio se Amik sada već probuđenih nada.
Ka5an pokrenu Argo i zaista, zavesa od rastinja propustila ih je u mračnu i neprijatnu pećinu prepunu naglih razdvajanja i i skretanja.
Kuda sada? ~ Zgranuto se oglasi ka5an zaustavljajući ponovo Argo.
Prati samo prvi impuls koji te vodi. Čuo sam za ovo mesto i veruj mi da svaka racionalizacija vodi u propast. Prati samo svoje srce i nema greške ~ Prekobarac je ovo izgovorio toliko samopouzdano da niko nije posumnjao u njegove reči.
Zlatana je zamišljeno klimnula i u njenom pogledu, koji je bludeo po mračnim prolazima pred njima, bilo je nekog intenzivnog prepoznavanja.
Argo se ponovo pokrete i Ka5an ga povede prateći isključivo svoje srce. Prošavši mnogostruka skretanja, posle jedne izuzetno nagle okuke, nađoše se u širokom tunelu i posle kraće plovidbe pećina se proširi u gotovo epske dimenzije, a rečni tok poče da se širi i ravno se probijao kroz stenoviti okoliš, Izlaz iz pećine je bio toliko širok da je njeno napuštanje prošlo gotovo nezapaženo.
Ubrzo se pejsaž pripitomio pretvarajući se u udolinu i prolazio je kroz špalir pažljivo negovanih drvoreda, iza kojih se sa obe strane puta protezala rustikalna drvena ograda gotovo u nedogled. Bilo bi nenormalno ne zapitati se ko održava te aleje, ali na to pitanje odgovora nije bilo.
Cela dolina je bila zakrivena visokim, moćnim liticama koje su naizmenično, u nekoliko nivoa zakrivale to skriveno mesto, čak i od ptičjih pogleda, ako bi se ti kreštavi vazduhoplovci spustili do samih vrhova prirodne kamenite zavese.
Uprkos nadnetih litica, nekom čudnom igrom prirode i odbijanja svetla o krečnjačke stene, prirodno osvetljenje je u toj skrivenoj dolini bilo normalno. Ako je išta u ovome predelu bilo normalno - jer nedugo potom na obali zapaziše nešto veoma uznemirujuće. Predeo je očigledno imao svoje stanovnike.
Povremeno bi nazirali skrivene i brze pokrete nekih senovitih, pogrbljenih stvorenja, ne baš sasvim ljudskih, a možda čak ni sasvim živih. Svi, osim ka5ana koji se usresredio na upravljanje Argom, napeto su pratili tajanstvene pokrete na obali, sa obe strane broda, ali šta god da ju je naseljavalo, hitro se sklanjalo u duboke senke drvoreda, očito zazirući više od njih, nego što su se oni pribojavali tih misterioznih stvorenja.
Posle nekoga vremena u daljini ugledaše još jednu priliku, koja je sudeći po stavu, najverovatnije bila u srodstvu sa pretećim obrisima koje su neprestano naslućivali po obalama.
Međutim, ovaj očigledno nije imao nameru da se ukloni. Na mestu gde se taj stvor nalazio, beskrajni drvored i ograda su se naglo prekidali da bi načinili prolaz od jednog improvizovanog mola do neke kolibe ili šupe koja se nazirala malo podalje, još uvek uglavnom sakrivena od njihovih pogleda.
A onda ugledaše pred sobom poveliku stenovitu tablu na kojoj beše uklesano :
1 2 3 4 5 6 7 8 9
234 6 9 1 578
6*> č99č *1
6**>> ~999č <@*1
6**>>> ~<9č <@**1
6**><**9 <@**1
***69 / <@@**1
- Prok... Evo opet onoga zapisa! ~ uzviknu MNW.
E, pa možda ovoga puta saznamo šta zapis predstavlja. ~ odgovori Amik.
Što su prilazili bliže čudnoj spodobi, koja ih je očigledno očekivala, pogled na neobični objekat iza nje sve se više otvarao i postajalo je sve jasnije da se radi o nekoj vrsti konobe od gruboga kamena.
Pa opet, kao da u slici koju vide nešto nije štimalo, nešto poput naglog škripanja gudala u maestralno izvedenoj ariji.
Posle nekoga vremena postade jasno šta je ono što ih zbunjuje – geometrija tog objekta nije bila Euklidova geometrija! Konoba nije imala dubinu – bila je poput postera nalepljenog direktno na njihovo vidno polje, sa tom razlikom da bi poster imao makar debljinu onoga papira na kome je štampan. Ovde te dimenzije jednostavno nije bilo.
Dok su pokušavali da prihvate ono što vide, brod najednom skrenu ka molu.
Mislite li da je bezbedno da pristanemo tek ovako, bez ikakvih provera? ~ oglasi se MNW, sa poprilično nervoze u glasu. ~ Osećam nešto jako uznemirujuće pred nama.
U pravu je ka5ane! Zaustavi brod! ~ Uzviknu Amik.
Gospodo, ako niste primetili već dvanaest minuta sedim u ovoj pletenoj stolici. Sa žaljenjem moram da vas obavestim da sve to vreme nemam ništa sa pokretima Arga. Ako skrećemo ka molu to je zbog toga što drugoga puta nema. ~ Začuše iritantno spokojni ka5anov glas. Amik se okrete i zaista, ka5an je sedeo u stolici lagodno srčući pivce.
Otkuda ti pivo!? ~ brecnu se na njega. – I to belorusko!?
Ukrajinsko... Pojma nemam. Pomislio sam da bi mi prijalo, bilo koje, i – hop – eto ga!~ ležerno mu odvrati ka5an.
Čekaj, zaboravi pivce, okreći brod! ~ povika MNW paranoično.
Ama ljudi, to i pokušavam da vam kažem. Neko vreme sam probao da upravljam brodom, ali šta god da uradim kormilo se okretalo onako kako je ono samo htelo.
Nemojte mu zavideti, sam bog zna koliko će mu naplatiti kućnu dostavu.
Prekobarčev glas bio je tih i zamišljen, i družina gotovo nije mogla da ga prepozna.
Kakvu sad dostavu!? ~ zagrcnu se ka5an.
Ovo mesto zovu Raskršćem,
a ono što vidite tamo, malo dalje, to vam je bircuz kod Tri Uzdaha! ~ samouvereno izdeklamova Prekobarac.
Tupo krckanje označi pristajanje Arga. Zgledaše se, Prekobarac isturi svog Budžislava i pođoše ka senovitom stvoru.
Što su mu prilazili bliže, sve su jasnije zapažali njegov zlobni osmeh, oči lišene beonjača, nepostojanu odeću koja je prosjačkih rita pretvarala u kraljevski hermelin i njegov senoviti ogrtač što se obavijao oko njegovoga vrata kao kravata, a zatim kao krzneni ogrtač.
Amik je u bestelesnom treptaju naslutio moćne kandže što se neobičnom stvoru zarivaju u vrat
Ko si ti i kakvo je ovo mesto!? - zapovednički podviknu Amik, da prekine tu nelagodnost.
Ja sam IDENTITET! Ne znate da čitate? Naziv mesta, braćo moja nepoznata, lepo piše na tabli kraj ulaza!
Govorio je neprijatnim, krckavim zujavo~metalnim glasom.
Ne! Nismo identifikovali ni pismo ni jezik kojim je ispisana! ~ reče mu Amik.
Pa, dobro, nije baš svako klasično obrazovan. Ono vam je pismo jedne drevne civilizacije ~ jezik LILA. Jezik legendarnoga izgubljenog medijskog carstva, PISMO BUŠENIH KARTICA!
I nepoznati se pokloni sa dubokim obožavanjem.
Aman, kako drevni? I šta za ime boga tamo piše!~ podviknu Amik.
Ispisani su svi nazivi ovoga mesta koje su mu prolaznici nadenuli!
Pa kako se zove ovo mesto. ~ zakuka Amik, iznervirano.
Evo, ovako, ako prevodim reč po reč : ATLANTIDA, TIR NAN OG, BAG, LEMURIJA...
- BAG! Legendarni vir! Mesto gde nestaju sve BAGOVITE IGRE i BETA PROGRAMI! - uzviknuo je MNV falsetno – preneraženim tonom
Identitet neometen ovom upadicom nastavi sa nabrajanjem : - ELDORADO, RECYCLE BIN i najzad HIPERBOREJA!
Ima nešto neobično, nešto što me muči otkad smo te ugledali – reče MNV tiho.
A to bi bilo?... ~ izgovori Identitet pažljivo se zagledajući u njega.
- Zašto osećam toliku bliskost sa tobom?
.
Kroz gustu formaciju drveća, rečni tok kojim je Argo dotada postojano napredovao, postepeno stade da se rastače u močvarni i neugodni teren. Gusta kleka i jagorčevina koje su svojim monumentalnim, a ponegde i groteksnim viticama premošćavali reku, povremeno su upotrebu sekire činili neophodnom operacijom kako bi se prolaz pred njima otvorio.
Komarci su ih neumorno napadali, a teška vlaga u vazduhu i ogavni zadah truleži napadali su na sva njihova čula. U reku su se ovde ulivali mnogi potočići i rečice. Gusta magla, što se uvijala oko njih u vitičastim pramenovima, povremeno bi se toliko zgušnjavala da ne bi videli dalje od vrha sopstvenog nosa. Zlatana je progunđala nešto o natprirodnoj suštini ovoga mesta, ali zabavljeni pljeskanjem po komarcima, borbom sa bujnom vegetacijom i odvratnošću kojom su na njih delovala isparenja, družina nije ni zapazila njenu primedbu.
Po dugotrajnom i iscrpljujućem probijanju kroz ovaj neprijatni okoliš, sa velikim olakšanjem napustiše močvaru i stigoše do klanca koji je poput bedema obujmio rečni tok. Zbog naglih zakrivljenosti, ove neočekivane zidine činile su vodotok nepredvidljivim, sve do trenutka kada bi se našli neposredno ispred prepreke. Zlatana je bila tiha i delovalo je kao da ne deli radost svojih saputnika zbog izlaska iz močvare. Sa dubokom zebnjom je osmatrala klisuru kroz koju se Argo sada probijao.
Virtuoznom i opasnom vožnjom obilazili su opasno grebenje, da bi se posle poduže rizične plovidbe najednom pred njima pojavilo nešto neverovatno.
Reku pred njima je u potpunosti preprečio kameniti strmi zid prekriven gorostasnim šibljem i bršljanom.
Kako je Ka5an zaustavio Argo, umetnost je poznata samo njemu i Riplijevom Verovali ili ne! Dodirnuvši kobilicom bršljane, brod se bezbedno zaustavio.
Niko nije osećao potrebu da propituje iskusnog brodara kako je to izveo.
Ovo neće valjati– oglasi se Amik turobnim glasom.
Ne možemo se okrenuti. Reka je isuviše uzana, a ići unazad pri onim hridinama je samoubistvo – još turobnije odgovori ka5an.
Hmm... ne očajavajte... Osećam nešto, a i moja moćna budža opasno drhturi. Iza ovoga zida se nalazi neka moćna magija –posle dramatičnog kolektivnog uzdisanja začu se i Prekobarčevo osokoljavajuće mozganje.
Naravno! I ja to jasno osećam. Tu... tu je nešto što poznajem~ reče Zlatana veoma
tihim glasom. Svi ih pogledaše sa izrazom koji je najčešće rezervisan za posete teško bolesnom rođaku.
Prekobarac se ne dade zbuniti, već se uzverao do ivice pramca i počeo je da gurka zeleni zastor svojom moćnom budžom i gle – iza naizgled kompaktnoga zida beše praznina!
Aha! Šta sada kažete? ~ trijumfalno uzviknu!
Jaka stvar. Dosetio bih se kad~tad – vadio se Amik sada već probuđenih nada.
Ka5an pokrenu Argo i zaista, zavesa od rastinja propustila ih je u mračnu i neprijatnu pećinu prepunu naglih razdvajanja i i skretanja.
Kuda sada? ~ Zgranuto se oglasi ka5an zaustavljajući ponovo Argo.
Prati samo prvi impuls koji te vodi. Čuo sam za ovo mesto i veruj mi da svaka racionalizacija vodi u propast. Prati samo svoje srce i nema greške ~ Prekobarac je ovo izgovorio toliko samopouzdano da niko nije posumnjao u njegove reči.
Zlatana je zamišljeno klimnula i u njenom pogledu, koji je bludeo po mračnim prolazima pred njima, bilo je nekog intenzivnog prepoznavanja.
Argo se ponovo pokrete i Ka5an ga povede prateći isključivo svoje srce. Prošavši mnogostruka skretanja, posle jedne izuzetno nagle okuke, nađoše se u širokom tunelu i posle kraće plovidbe pećina se proširi u gotovo epske dimenzije, a rečni tok poče da se širi i ravno se probijao kroz stenoviti okoliš, Izlaz iz pećine je bio toliko širok da je njeno napuštanje prošlo gotovo nezapaženo.
Ubrzo se pejsaž pripitomio pretvarajući se u udolinu i prolazio je kroz špalir pažljivo negovanih drvoreda, iza kojih se sa obe strane puta protezala rustikalna drvena ograda gotovo u nedogled. Bilo bi nenormalno ne zapitati se ko održava te aleje, ali na to pitanje odgovora nije bilo.
Cela dolina je bila zakrivena visokim, moćnim liticama koje su naizmenično, u nekoliko nivoa zakrivale to skriveno mesto, čak i od ptičjih pogleda, ako bi se ti kreštavi vazduhoplovci spustili do samih vrhova prirodne kamenite zavese.
Uprkos nadnetih litica, nekom čudnom igrom prirode i odbijanja svetla o krečnjačke stene, prirodno osvetljenje je u toj skrivenoj dolini bilo normalno. Ako je išta u ovome predelu bilo normalno - jer nedugo potom na obali zapaziše nešto veoma uznemirujuće. Predeo je očigledno imao svoje stanovnike.
Povremeno bi nazirali skrivene i brze pokrete nekih senovitih, pogrbljenih stvorenja, ne baš sasvim ljudskih, a možda čak ni sasvim živih. Svi, osim ka5ana koji se usresredio na upravljanje Argom, napeto su pratili tajanstvene pokrete na obali, sa obe strane broda, ali šta god da ju je naseljavalo, hitro se sklanjalo u duboke senke drvoreda, očito zazirući više od njih, nego što su se oni pribojavali tih misterioznih stvorenja.
Posle nekoga vremena u daljini ugledaše još jednu priliku, koja je sudeći po stavu, najverovatnije bila u srodstvu sa pretećim obrisima koje su neprestano naslućivali po obalama.
Međutim, ovaj očigledno nije imao nameru da se ukloni. Na mestu gde se taj stvor nalazio, beskrajni drvored i ograda su se naglo prekidali da bi načinili prolaz od jednog improvizovanog mola do neke kolibe ili šupe koja se nazirala malo podalje, još uvek uglavnom sakrivena od njihovih pogleda.
A onda ugledaše pred sobom poveliku stenovitu tablu na kojoj beše uklesano :
1 2 3 4 5 6 7 8 9
234 6 9 1 578
6*> č99č *1
6**>> ~999č <@*1
6**>>> ~<9č <@**1
6**><**9 <@**1
***69 / <@@**1
- Prok... Evo opet onoga zapisa! ~ uzviknu MNW.
E, pa možda ovoga puta saznamo šta zapis predstavlja. ~ odgovori Amik.
Što su prilazili bliže čudnoj spodobi, koja ih je očigledno očekivala, pogled na neobični objekat iza nje sve se više otvarao i postajalo je sve jasnije da se radi o nekoj vrsti konobe od gruboga kamena.
Pa opet, kao da u slici koju vide nešto nije štimalo, nešto poput naglog škripanja gudala u maestralno izvedenoj ariji.
Posle nekoga vremena postade jasno šta je ono što ih zbunjuje – geometrija tog objekta nije bila Euklidova geometrija! Konoba nije imala dubinu – bila je poput postera nalepljenog direktno na njihovo vidno polje, sa tom razlikom da bi poster imao makar debljinu onoga papira na kome je štampan. Ovde te dimenzije jednostavno nije bilo.
Dok su pokušavali da prihvate ono što vide, brod najednom skrenu ka molu.
Mislite li da je bezbedno da pristanemo tek ovako, bez ikakvih provera? ~ oglasi se MNW, sa poprilično nervoze u glasu. ~ Osećam nešto jako uznemirujuće pred nama.
U pravu je ka5ane! Zaustavi brod! ~ Uzviknu Amik.
Gospodo, ako niste primetili već dvanaest minuta sedim u ovoj pletenoj stolici. Sa žaljenjem moram da vas obavestim da sve to vreme nemam ništa sa pokretima Arga. Ako skrećemo ka molu to je zbog toga što drugoga puta nema. ~ Začuše iritantno spokojni ka5anov glas. Amik se okrete i zaista, ka5an je sedeo u stolici lagodno srčući pivce.
Otkuda ti pivo!? ~ brecnu se na njega. – I to belorusko!?
Ukrajinsko... Pojma nemam. Pomislio sam da bi mi prijalo, bilo koje, i – hop – eto ga!~ ležerno mu odvrati ka5an.
Čekaj, zaboravi pivce, okreći brod! ~ povika MNW paranoično.
Ama ljudi, to i pokušavam da vam kažem. Neko vreme sam probao da upravljam brodom, ali šta god da uradim kormilo se okretalo onako kako je ono samo htelo.
Nemojte mu zavideti, sam bog zna koliko će mu naplatiti kućnu dostavu.
Prekobarčev glas bio je tih i zamišljen, i družina gotovo nije mogla da ga prepozna.
Kakvu sad dostavu!? ~ zagrcnu se ka5an.
Ovo mesto zovu Raskršćem,
a ono što vidite tamo, malo dalje, to vam je bircuz kod Tri Uzdaha! ~ samouvereno izdeklamova Prekobarac.
Tupo krckanje označi pristajanje Arga. Zgledaše se, Prekobarac isturi svog Budžislava i pođoše ka senovitom stvoru.
Što su mu prilazili bliže, sve su jasnije zapažali njegov zlobni osmeh, oči lišene beonjača, nepostojanu odeću koja je prosjačkih rita pretvarala u kraljevski hermelin i njegov senoviti ogrtač što se obavijao oko njegovoga vrata kao kravata, a zatim kao krzneni ogrtač.
Amik je u bestelesnom treptaju naslutio moćne kandže što se neobičnom stvoru zarivaju u vrat
Ko si ti i kakvo je ovo mesto!? - zapovednički podviknu Amik, da prekine tu nelagodnost.
Ja sam IDENTITET! Ne znate da čitate? Naziv mesta, braćo moja nepoznata, lepo piše na tabli kraj ulaza!
Govorio je neprijatnim, krckavim zujavo~metalnim glasom.
Ne! Nismo identifikovali ni pismo ni jezik kojim je ispisana! ~ reče mu Amik.
Pa, dobro, nije baš svako klasično obrazovan. Ono vam je pismo jedne drevne civilizacije ~ jezik LILA. Jezik legendarnoga izgubljenog medijskog carstva, PISMO BUŠENIH KARTICA!
I nepoznati se pokloni sa dubokim obožavanjem.
Aman, kako drevni? I šta za ime boga tamo piše!~ podviknu Amik.
Ispisani su svi nazivi ovoga mesta koje su mu prolaznici nadenuli!
Pa kako se zove ovo mesto. ~ zakuka Amik, iznervirano.
Evo, ovako, ako prevodim reč po reč : ATLANTIDA, TIR NAN OG, BAG, LEMURIJA...
- BAG! Legendarni vir! Mesto gde nestaju sve BAGOVITE IGRE i BETA PROGRAMI! - uzviknuo je MNV falsetno – preneraženim tonom
Identitet neometen ovom upadicom nastavi sa nabrajanjem : - ELDORADO, RECYCLE BIN i najzad HIPERBOREJA!
Ima nešto neobično, nešto što me muči otkad smo te ugledali – reče MNV tiho.
A to bi bilo?... ~ izgovori Identitet pažljivo se zagledajući u njega.
- Zašto osećam toliku bliskost sa tobom?
