црвени сируп

повшност ми осваја снове, лице, руке, поглед, додир, дах... не осећам ствари, не осећам себе, не видим даље од тренутног задовољства. Лажем себе свако јутро кад устанем из кревета. Не дајем зној. Тупим сећања. Лажем своје планове. Издајем своје снове. Залећем се свом снагом у бетонске зидове, замишам да се бацам у воду пре него се залетим... Тај први бол који ме пресече и врати у садашњи тренутак, так први бол који ми проструји целим телом, тај први бол који очајнички мрзим...
Заливам се тугом. Некад немерно, некад случано, уништавам тренутке среће. Сасвим случајно, нехотице, превише се опустим, и рачунам да ћу проћи некажњено за преступ који чиним. То опуштање је управо позив на уништење, самоуништење...
Узалуд се уздам, надам, тражим разлоге за радост и срећу, свуда око мене. Слаб сам, плашим се, бесан сам, не смем да погледам у себе. Млак сам, слабић. Одлажем све што затхева више од минималног напора... Рачунам, сабирам се, планирам, а у ствари пресипам све из шупљег у празно и обрнуто...
Мазохистичко уживање у тузи која ми стеже срце, без разлога, без отпора, без борбе...
Сан сумрака у коме гледам у своју крв која као густи сируп, црна, спора, топла, извире из моје руке... чудна језа која ме обузима, и нада која се назире негде иза свега... И онда сам се пробудио...

 

[Cinderella89]

Не дајем зној. Тупим сећања. Лажем своје планове. Издајем своје снове. Залећем се свом снагом у бетонске зидове, замишам да се бацам у воду пре него се залетим...

strasno dobro...