Срећан светски дан поезије! - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

cy3a

Срећан светски дан поезије!

Oceni ovaj blog
Није моје ауторско дело, копирано са фејсбука:


ПЈЕСНИК ЈЕ САМО ЧОВЈЕК


Пјесник је само човјек,
Влат траве, коју живот њише.
Био, јесте и довијек.
Човјек и ништа више!


Кад душу бремениту испразни,
Злобници одмах спазе.
Протухе, хуље и пријатељи лажни,
Као опушак је згазе.


Пјесник је само човјек,
Што има своје туге,
Није срећа за навијек,
Ни живот испод чаробне дуге!


Пјесник је човјек само,
Што каткад збаци свој баласт,
И није због тог ни мало,
Ни слаб, ни будаласт!


Пјесник је само срце,
Што у човјеку куца.
Кад искре туге фрце,
Негдје по шавовима пуца!


Срце диктира перу,
А перо тугом рише,
Пјесник је само човјек,
Човјек, и ништа више!
Суада Ковачевић

Pošalji "Срећан светски дан поезије!" na Facebook Pošalji "Срећан светски дан поезије!" na Google Pošalji "Срећан светски дан поезије!" na My Yahoo! Pošalji "Срећан светски дан поезије!" na Live Pošalji "Срећан светски дан поезије!" na MySpace Pošalji "Срећан светски дан поезије!" na Twitter Pošalji "Срећан светски дан поезије!" na Digg Pošalji "Срећан светски дан поезије!" na del.icio.us

Ažurirano 30.03.2012. u 17:00, autor: cy3a

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Ne diraj moje krugove (avatar)
    Bravo, Suzo. Evo prilažem stihove sjajnog Dušana Vasiljeva koji je umro od tuge u 24. godini života.

    Čovek Peva Posle Rata
    Ja sam gazio u krvi do kolena,
    i nemam više snova.
    Sestra mi se prodala
    i majci su mi posekli sede kose.
    I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
    ne tražim plena;
    oh, ja sam željan zraka! I mleka!
    I bele jutarnje rose!

    Ja sam se smejao u krvi do kolena,
    i nisam pitao: zašto?
    Brata sam zvao dušmanom kletim.
    I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
    i onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov.
    A danas mirno gledam kako mi željnu ženu
    gubevi bakalin grli,
    i kako mi s glave, raznosi krov, ─
    i nemam volje ─ il’ nemam snage ─ da mu se svetim.

    Ja sam do juče pokorno sagibo glavu
    i besno sam ljubio sram.
    I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu ─
    ali je danas znam!

    Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
    Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
    i preživeo crvene godine Klanja,
    radi ovog svetog Saznanja
    što mi je donelo propast.

    I ja ne tražim plena:
    oh, dajte meni još šaku zraka
    i malo bele, jutarnje rose ─
    ostalo vam na čast!
  2. Marija (avatar)
    Moj doprinos Suzi i blogu, i Danu poezije


    Kada ti budem rekao da je tvoj trbuh
    Sunce sa dna mora,

    Kada ti budem rekao da se tvoje grudi
    Otvaraju kao dva krila na snjegove djetinjstva,

    Kada ti budem rekao da su tvoje oči
    Čavli jedne nedostupne zastave,
    Tvoja usta neistrošiva vatra staklenog plafona,
    Tvoja stopala negacija tla,

    I kada ti budem rekao da tvoja koljena otkrivaju
    Taštinu oblutka
    Nemoć vremena
    I da tvoji nokti čine smiješnim ono što je korisno,

    I kada ti budem rekao da me je pred tobom stid
    Mojih mišića i mojih riječi,

    I kada ti budem rekao da stiskajući te
    Mislim na komore ratničke
    U gomilama mlitavim,
    Da tada sažaljevam tvoje tijelo na mukama
    I da eksplodiram u tebi ko što se sudi,

    I kada ti budem rekao da bjesnim
    Što vidim tvoju vodu uvijek netaknutu
    Kada se još jednom ogledam u tebi
    Prije nego što odeš da žuboriš ne znam gdje,
    Da ti ne opraštam
    Što nisi slomljena, rasuta
    Pomiješana s pjenom moje krvi,
    Što si netko ko odlazi, ko pozdravlja i ko govori,
    Ko gleda drveće i ko misli na smrt,
    Neko, shvaćaš li, neko, napolju...

    Kada ti budem sve ovo rekao
    Ništa ti neće biti rečeno
    Što ti netko drugi ne bi mogao reći,
    I mi nećemo biti manje osamljeni,
    Ti i ja,
    Svaki u oklopu svog spola,
    Naši bičevi zamršeni, naše lave pomiješane.

    Čini mi se ipak da se smiješ u meni
    Da ja plačem tvoje suze
    Ja koji podižem danak ponosa na tvojoj legendi,
    Čini mi se ipak da sam te izmislio
    Tebe koja ne možeš da usniš ako nemaš na prstu
    Prsten mog imena.

    Jean Rousselot
  3. cy3a (avatar)
    Citat Original postavio Ne diraj moje krugove
    Bravo, Suzo. Evo prilažem stihove sjajnog Dušana Vasiljeva koji je umro od tuge u 24. godini života.

    Čovek Peva Posle Rata
    Ja sam gazio u krvi do kolena,
    i nemam više snova.
    Sestra mi se prodala
    i majci su mi posekli sede kose.
    I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
    ne tražim plena;
    oh, ja sam željan zraka! I mleka!
    I bele jutarnje rose!

    Ja sam se smejao u krvi do kolena,
    i nisam pitao: zašto?
    Brata sam zvao dušmanom kletim.
    I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
    i onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov.
    A danas mirno gledam kako mi željnu ženu
    gubevi bakalin grli,
    i kako mi s glave, raznosi krov, ─
    i nemam volje ─ il’ nemam snage ─ da mu se svetim.

    Ja sam do juče pokorno sagibo glavu
    i besno sam ljubio sram.
    I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu ─
    ali je danas znam!

    Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
    Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
    i preživeo crvene godine Klanja,
    radi ovog svetog Saznanja
    što mi je donelo propast.

    I ja ne tražim plena:
    oh, dajte meni još šaku zraka
    i malo bele, jutarnje rose ─
    ostalo vam na čast!
    јаки стихови! Хвала
  4. cy3a (avatar)
    Citat Original postavio Marija.S.
    Moj doprinos Suzi i blogu, i Danu poezije


    Kada ti budem rekao da je tvoj trbuh
    Sunce sa dna mora,

    Kada ti budem rekao da se tvoje grudi
    Otvaraju kao dva krila na snjegove djetinjstva,

    Kada ti budem rekao da su tvoje oči
    Čavli jedne nedostupne zastave,
    Tvoja usta neistrošiva vatra staklenog plafona,
    Tvoja stopala negacija tla,

    I kada ti budem rekao da tvoja koljena otkrivaju
    Taštinu oblutka
    Nemoć vremena
    I da tvoji nokti čine smiješnim ono što je korisno,

    I kada ti budem rekao da me je pred tobom stid
    Mojih mišića i mojih riječi,

    I kada ti budem rekao da stiskajući te
    Mislim na komore ratničke
    U gomilama mlitavim,
    Da tada sažaljevam tvoje tijelo na mukama
    I da eksplodiram u tebi ko što se sudi,

    I kada ti budem rekao da bjesnim
    Što vidim tvoju vodu uvijek netaknutu
    Kada se još jednom ogledam u tebi
    Prije nego što odeš da žuboriš ne znam gdje,
    Da ti ne opraštam
    Što nisi slomljena, rasuta
    Pomiješana s pjenom moje krvi,
    Što si netko ko odlazi, ko pozdravlja i ko govori,
    Ko gleda drveće i ko misli na smrt,
    Neko, shvaćaš li, neko, napolju...

    Kada ti budem sve ovo rekao
    Ništa ti neće biti rečeno
    Što ti netko drugi ne bi mogao reći,
    I mi nećemo biti manje osamljeni,
    Ti i ja,
    Svaki u oklopu svog spola,
    Naši bičevi zamršeni, naše lave pomiješane.

    Čini mi se ipak da se smiješ u meni
    Da ja plačem tvoje suze
    Ja koji podižem danak ponosa na tvojoj legendi,
    Čini mi se ipak da sam te izmislio
    Tebe koja ne možeš da usniš ako nemaš na prstu
    Prsten mog imena.

    Jean Rousselot
    прелепо
    Хвала на посети и прелепим стиховима