LEJLA - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Stipanov Dućan

LEJLA

Oceni ovaj blog
.
.
.
Umal' se burekom ne uguših kad osmehnuta pasta–za-zube–reklama plavušica u tamnim cvikama banu u kancelariju i prekrsti noge naspram mene. Minić, kožnjak, štiklice. Porno diva, sunce li mu žarko!
- Lejla - predstavlja se dok iskašljavam zalutale komadiće sira - Lejla Kočić. - Bog te, k'o forumski nik, mislim, ko se još u Srbiji zove Lejla? Pomalo flertuje dok mi izlaže slučaj i nikakvo čudo da se sav pretvaram u pažnju i ljubaznost. Osim što izgleda k'o avion, riba je puna k'o brod. Tutnu pred mene više no izdašnu sumu za troškove i obećava nagradu za usluge trostruko veću od uobičajene tarife privatnih njuškala.

***
Sledeće jutro, u odeljku za pušače poslovnjaka za Suboticu, pokušavam da složim šta mi je u stvari naložila.
Radi se o lovi, naravno, a kada se radilo o ičemu drugom? 'Bem li ga ako razumem trgovce antikvitetima. Lejlin saradnik Milan Radomanović nestao je sa dvesta hiljada evrića namenjenih za starinski broš, čija mi je fotka ustupiljena. Prsten sa rubinom na zlatnoj osmokrakoj zvezdi, čiji se svaki krak završava biserom. Neki ga je izbeglica iz Bosne, izvesni Sinan Jašarević, drpio iz lokalne džamije i stigavši u Suboticu, plen je ponudio tržištu. Problemi su nastali pošto su po ostvarenom kontaktu i Sinan i Milan nestali kao da ih je zemlja progutala.
Prvo svraćam do bivših kolega, koji u vreme prevrata nisu hapsili dilbere sa rukama u medu. Kako sam mogao znati da će baš oni postati glavni drmatori? Panduri se baš ne lome oko mene sve dok ne spomenem Lejlino ime. To deluje prosvetljujuće, pa postaju govorljivi. Znaju za slučaj. Nestanke su uredno prijavile „gospođica Kočić“ i Sinanova supruga Selma, koja nema stalno boravište, ali saznajem da je angažovana u restoranu „Bates“.
Odlazim tamo i trag nestaje i pre no što se pojavio. Gospođa Jašarević se poduže vremena nije pojavljivala na poslu. Niti se sa kime družila, niti se mnogo znalo o njenom kretanju. Dakle, sve iz početka.
Iduće jutro, snabdeven biznis imenikom, obilazim od zlatare do zlatare sa kilavim rezultatima. Pričljivost ljubaznih preduzetnika topi se čim prokljuve da nemam nameru da išta kupim. Fotografija nakita je za njih špansko selo. Negde kod dvadesete reprize entuzijazam mi splašnjava, a oko tridesete pomišljam da se vratim u Beograd. Tek reda radi ulazim u olupanu zlataru nekog Međerija.
Umesto kamera i sveprisutnih upozorenja o obezbeđenju, otvaranje vrata prati zvon praporca, a odaja u koju stupam pusta je k'o Kalahari. Tek posle poduže pauze u radnju iz pokrajnje prostorije ušepava matorac drevnog dizajna. Na licu mu je nešto poput osmeha i kratko „izvol'te“. Litanije o kvalitetu robe izostaju, ali ga pri pogledu na fotku obuzima neopisiva živahnost.
- Bartuševa zvezda! - viče - Ovo je moderna fotografija. Odakle vam?
Ukratko mu pričam događaje koji su me do njega doveli. Pažljivo sluša, dok mu se uzbuđenje očitava u staračkim očima. Kad sam istresao što sam znao, na lice mu se navlači izraz zabrinutosti.
- Čudni su putevi sudbine – kaže – Zvezdu su Turci sa razlogom držali skrivenom. Ko bi rekao da će se jednog dana vratiti u Suboticu. Bojim se da povratak zvezde može imati nesagledive posledice. - umorno privlači razdrndanu stoličicu i spušta se na nju, pokazujući mi da isto učinim sa parnjakom neuglednog nameštaja. Zatim počinje da priča.
- Bartuši, majstori od čekića, ovamo su dospeli iz Erdeja još u vreme Otomanske imperije. Legenda o dragulju je neraskidivo vezana za njihovu porodicu, ali krenimo redom. Prvi poznati vlasnik dragulja je Vlad III. Kao simbol vlasti nosio je šubaru sa ovim brošem. Dragi kamen je redak oblik šestokrakog asterizma, pa su mu pripisivana posebna svojstva, a ja sam sklon da u te priče poverujem. Jedne zime, njegova vojska se tukla sa Turcima, a on se izdvojio od svojih trupa, kad ga je kopljem probio jedan od njegovih ljudi, izvesni Imre Bartuš. Plašeći se osvete pobegao je u Bačku. Nedugo posle toga se između Tise i Dunava pojavio Jovan Nenad, zbog crne linije od slepoočnice do pete prozvan Crni. Za kratko vreme je proterao Turke. Njegovi ljudi ginuli su sa osmehom na licu, neki smatraju zbog hrabrosti, ali ja mislim drugačije. Iako je protiv Turaka postigao neverovatne pobede, poginuo je u ratu između Habzburga i Zapolje. Nedugo posle toga, Ugarska je pala pod tursku vlast i narednih 150 godina hrišćani iz ovog kraja živeli su u zemunicama kao hrčci. Bok uz bok sa Crnim redovno je jahao vradžbinar sa ovim draguljem na kapi što je...
Taman se uneo u priču, kad zvonce najavljuje ulazak dvoje raspilavljene derladi u potrazi za burmama. Zaljubljeni su bezazlena stvorenja, ali i prilično naporni, pa zaokupljaju matorog nezaustavljivim torokanjem. Tren kasnije oglasio se mobilni i kolege mi javiše da je Selma Jašarević pronađena. Neizostavno sam morao porazgovarati sa njom, te kratko dobacujem čiči da ćemo se videti i žurim do policijske stanice.
Dežurni me upućuje na kraj hodnika duž kojeg, kako odmičem, smrad postaje sve gori, a kad najzad otvaram vrata, udara me poput malja. Masa mesa, mišićnih vlakana i žila položeno je na sto i u prvom trenutku ne shvatam da se radi o ljudskom biću. Naknadno shvatam o čemu je reč. Udovi telo i iskeženo lice - sve je tu, ali lišeno kože. Muka mi je, izlećem iz prostorije i ulećem pravo u naručje dežurnog koji mi objašnjava da nisam sačekao objašnjenje. Ženu koju tražim neki veseljak je odrao - i to najverovatnije živu.
Isto veče se javljam Lejli i ona nalaže nastavak potrage. Nisam siguran šta me tera da nastavim sa poslom – da li obećanje honorara ili obećanja u Lejlinom glasu. Te noći je sanjam, svu u crnom, sa korbačem u rukama i sebe, golog k'o od majke rođenog, skuturenog kraj njenih nogu. Budim se lepljiv među nogama i molim boga da me niko ne priupita kako sam uneredio hotelski čaršav.
Već idućeg jutra mi javljaju da su pronašli Sinana i Milana. Odmah polazim da bih tamo zatekao gomilu unezverenih policajaca i sluđenih medicinara koji se besmisleno muvaju oko one dvojice, kojima su svakome po kolac, sad već iščupan iz zemlje, vertikalno nabijeni od butina do usta. Živi su, ali zvuci koje ispuštaju nisu onakvi kakve bih očekivao. Mora da su pobenavili od bolova – skičanje im je više nalik sladostrašću nego patnji. I ne samo to. Umesto da im se lica grče u agoniji. obojica se smeškaju. Nema tu mnogo šta da se uradi, još manje da se shvati. Motam se unaokolo sve dok ih ambulantnim kolima ne otpreme, onako, zajedno sa kočevima.
A serija bizarnih događaja tek se zahuktavala.
Sledećeg dana prošetam do Međerijeve zlatare, kad tamo gomila vatrogasaca i policajaca. Predstavim se i puštaju me u lokal. E, tu imam šta i da vidim. Vatra ispod ogromnog lonca na čijem su vrhu umesto poklopca pričvršćene daske, bila je već ugašena. Kroz rupe u daskama provučena, uzvišenog izraza kao na ikonama, kezi se zlatareva glava. Gotovo bih se zakleo da je uživao u tome što ga je neko živog skuvao.
Jednostavna potraga za tipom koji je maznuo par evrića postajala je sve jezivija.
Isto prepodne snabdeh se adresama stanovnika nedavno rasformiranog izbegličkog naselja u kome je bračni par Jašarević proveo najveći deo svog boravka. Neki su odlepršali bez traga, neki odlutali predaleko da bi ih pratio, ali desetak izbeglica je i dalje bilo u blizini.
Izjave se uglavnom poklapaju. Što se Sinana tiče voleo je da švrlja i mnogo se curica motalo oko njega, posebno neka visoka plavuša koja nikada nije skidala tamne naočare, a viđali su ga i sa Lejlinim saradnikom, pa i sa nekim suvonjavim lokalcem, najverovatnije Mađarom. Isti tip se nalazio i sa Selmom. Nijedan od opisa nije imao ništa specifično.
Predveče navraćam do „Batesa“ i nenadano otkrivam neočekivane stvari. Podmazavši šakom novčanica jednu od Selminih eks koleginica, saznajem da se tip koga su izbeglice pominjale zove Lacika i sa Selmom je pokušavao da obavi nekakav posao. Ova o tome nije pričala, ali je bila nemirna kad god bi se Lacika pojavljivao. Sagovornica ima dobro oko i primetila je ono što moji prethodni izvori nisu – tip ima slomljen nos i ogroman pečatnjak na domalom prstu. Najneočekivanije otkriće je poznanstvo one Sinanove plavuše sa Selmom. Ne samo da ju je poznavala, već joj se i otvoreno nabacivala. Moja sagovornica ne prestaje da priča o ruci atraktivne gošće što se nejednom zavlačila pod Selminu suknju i neprekidno toroče o urokljivim očima te žene. U stvari, njihov emotivni život me ne zanima, pa tu završavam razgovor.

Pošalji "LEJLA" na Facebook Pošalji "LEJLA" na Google Pošalji "LEJLA" na My Yahoo! Pošalji "LEJLA" na Live Pošalji "LEJLA" na MySpace Pošalji "LEJLA" na Twitter Pošalji "LEJLA" na Digg Pošalji "LEJLA" na del.icio.us

Ažurirano 18.03.2012. u 01:48, autor: Stipan Severnjak

Oznake: lejla
Kategorije
Priča

Komentari

  1. skura58 (avatar)
    Čitamo, čitamo ...
  2. Stipan Severnjak (avatar)
    Vučji čopor na periferiji bižuteriju manufakturiše...

    Poštovani Skura