Buđenje 3/4 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Buđenje 3/4

Oceni ovaj blog
- Da ih spašavaš?
- Šta misliš, ko to inače radi? Ovde dolaze nesrećnice bez života. Mrtve su odavno i pre nego potraže put prema Lininom viru. Ti ne znaš kako su to duboka očajanja. Ars, ovaj svet je pokvaren do srži, kada dozvoljava, da se ljudima dešavaju ovakve stvari. Toga nije bilo u naše vreme. Dolaze u tišini same, ovde na ovaj gat i nemo bez glasa, samo nestanu u blatu. To ne možeš da veruješ, ni suze ni jecaja ni grča, kao mrtav kamen, padnu, jedva da se zatalasa za njima.
- A šta ti tu možeš? Nijedna od njih ne može ni za tren da te ugleda.
- E tu se varaš. Ne mogu mnogo, budimo iskreni, ali trudim se najbolje što znam. Primetim ih još u šumi i molim i kumim i ..i pozivam, da se seti bilo čega lepog, Posadila sam šumsko cveće duž te staze koju zovu Linina, eno tamo. Svaku milujem i lepo molim, da se vrati, da ništa nije vredno ovog blata, Pričam im kako sam ja prošla, a ni za šta ne bih odbacila život, govorim im da su majke iako mnoge nemaju dece. Nema veze, govorim im, da je biti majka je nešto mnogo više. Ne mogu da ti opišem kako se trudim, To mi je još jedino preostalo i dobro si rekao, Boginja nikome ne uskraćuje ni da voli, ni da bude voljen. Pre par godina, ne znam tačno, došla mi je jedna očajnica, koja je nešto malo mogla da me nasluti. Samo sam joj govorila, da se dobro pogleda, da vidi sama, ko je i šta je. Sedela je tu i plakala dva dana, ali trećeg se vratila. Vratila sam je, jedva, ali vratila sam je, Ars. Eto, šta ja mogu. Ozdravila je i preživela. Posle je svima pričala, da joj se ukazala neka svetica. Postala je veoma uspešna žena. Ona mi je bila prva, Ars. Kako sam bila radosna zbog toga. Dokon svet, i dalje nek vrti Lininu priču, ali život je nešto drugo i ima ga posvuda čak i ovde u ovoj našoj staroj mrtvaji. I posle toga uspelo mi je još sa oko dvadesetoro njih. Jako je teško. Moraš da osetiš sav taj bol i da zračiš svetlom koliko god možeš, da prosvetliš, sav taj jad, tek onda ima neke šanse. Ipak, malo, po malo, nekako sam se izveštila, a mislim, da sad imam i više snage. Počele su da mi dolaze i žene, da traže pomoć, a ne samo mrtve očajnice. Priča isto živi, tako što se menja. Zamisli, hoće da izgrade neku crkvu, ili kapelu, šta već, ovde negde u spomen toj svetici.
Ars ju je slušao zamućenog pogleda.
- Otićiće veliki nasip na foku, –reče najzad. –Videćeš, krenuće opet Voda malim fokovima, kad za to dođe vreme. Možda i ovaj vir povrati svoju lepotu, ali, to će biti za neke druge oči, draga moja, za neki drugi svet, ne za nas. Svako od nas ima svoj put. Ja sam došao jer je vreme da i tvoj put vodi nekuda, imao sam nameru da te iskupim, a sad vidim da nisam morao.
- Nije baš da nisi morao, drago mi je da me nisi zaboravio,
- Ni ne znaš, koliko si dobra, ciganko.
- Misliš? A, koliko je detinjih osmeha ugasiila ova ciganka one noći, iz puke taštine i suludog bola? Ima tu još nešto što ne znaš.
- Da?
- Imali smo sina, Anta i ja. Jako ga je želeo. Bilo mi je teško da se odlučim, on je pucao visoko. Mislila sam, to će ipak da ga probudi iz tih njegovih košmara o dunavskom carstvu. ali kako sam se samo prevarila. Ars, ne mogu ti opisati, i skoro svaka od ovih žena, u poslednje vreme dolaze svakog punog meseca, skoro svaka je verovala, da će joj rođenjem deteta krenuti na bolje u porodici, braku čemu već, i kažem ti, svaka se prevarila, ali pod konac isto. Da nisam to što jesam, pomislila bih, da nad celom ženskom rodu, visi kletva, nemoguća. Tako sam i ja prošla. Kada sam mu rekla da mu nosim dete, postao je poput zveri, kao i njegov otac. Ars, nisam bila dovoljno jaka. Užasno me je povredio i zato sam ti na kraju tražila Štap. Htela sam samo da sklonim te užasne zidine nad rekom.
- Zato si ga valjda i dobila, a i sve ostalo, desilo se po pravu, o kom, ni ti, ni ja, ne možemo ni da naslućujemo, zato prestani da se optužuješ. Izgubila si jednu priliku Lina, to je teško, ali to nije kraj života. Tako nešto ne postoji. Jedna prilika k’o nijedna. Koliko ih je izgubljeno vidiš i sama sve vreme ovde. To jeste noć, ali liči li ti to na noć posle koje nema jutra, ’ajde reci ako smeš?
Tako su nazvali jednu igru rečima, koju su igrali još dok je Lina bila mala.
Lina zaćuta. Izgledalo je kao da se cela mrtvaja zaodenula u gluvu tišinu. Odjednom podiže pogled, odlučnim pokretom popravi ogrtač, a potom elegantnim damskim gestom, opušteno, bez žurbe i u tišini, prihvati ponuđenu Arsovu ruku i laganim korakom devojke sa Dunava stupi na čamac. Pod sjajem punog meseca, na lepom licu, Ars ugleda onaj poznati, nevešto prikriveni osmeh.
Velika Majko, na koga li me podseća ova plava ciganka, pomisli i na tren mu bljesnu jedno ime, jedno sećanje na nekoga, ustvari. Bljesnu i zgasnu. Ne, nije još vreme, pomisli gledajući je.
Sedela je na pramcu, zagledana u levu obalu. Čamac je u tišini odmicao ka severu. Ars je tiho veslao, pitajući se kako da počne. Nikad nikoga još nije iskupio. Znao je da Lina čeka njegovu reč, ali znao je i da mu ona, ovog puta, nijednom reči, niti jednim pokretom, ničim, neće pomoći, da izabere pravi put. Formule nisu dolazile u obzir, a ponoć samo što nije. Ma neka je, pomisli, ovo je važnije od Hekatinih igrica.
Uvek je bilo i biće, dok je mene.
Duboko je udahnuo varljivu novembarsku maglu, osećajući tihi šapat malih virova pod veslom. Osetio se blagi nagoveštaj rečne matice, struje prema živoj vodi. Dunav je bio nezapamćeno nizak, a i dalje je opadao povlačeći vodu iz mrtvaje. Uskoro će početi da ih vuče ka Bezdanu. Vreme je, pomsli.
- Obećanje koje ti je dao Štap vezalo ga je za tvoju nameru, rad hvale vredan, velika majstorice. A koliko te poznajem, tvoja namera ga je vezala za Njegovu svetlost, Andriju Antu Dorotića Bodroškog, po volji Joj. Štap, po svojoj prilici, sada uživa zaštitu jedne veoma moćne gospe, negde daleko odavde, ne znam gde, ali to je jedno lepo mesto, po svojoj prilici. Mislim da treba da odeš tragom onoga što ti je obećano, Lina. Pođi za Štapom, rodi se u njegovoj blizini, videćeš i Andrija će biti tamo. Želim ti da budeš srećna, na Ljubavi Boginje, više ne znam, sve ostalo je u Njenim rukama.
Lina se polako okrenu prema njemu, na tren pogledi im se spojiše. Lepo i blago lice rečne vile poče da budi neka sećanja. Ne mogavši da izdrži više ni trenutak njenog pogleda, Ars skrenu pogled preko njenih ramena i tad ga ugleda.
Ne može se opisati mesto zvano Bezdan, osim da ono sadrži najveći strah svakog stvora koji pliva Velikom Rekom, a koju ljudi zovu vreme. Demon Horozon je samo tvorevina drevnih majstora koji su se generacijama približavali Bezdanu. Stvoriti osobu, ličnost, prikazu i u nju spustiti sve što čovek ugleda kada meditira na Ništa, beše mudar potez, ali jedva dovoljan. Stvorili su ga, da ga nose pred sobom kao štit, a napredovali su jedva, ponekad, tek za manje, koliko je debela vlas vilinske kose, i tako generacijama. Pobegao je od Lininog pogleda preko njenog levog ramena, jer nikad nije shvatao zašto nekim ženama, ne može da uzvrati pogled, Ars nije video nikakvu jezivu spodobu. Osetio je, video je, shvatio je - kraj. Ničega nema dalje i ne samo to, veliki strah budila je spoznaja da ničega nije bilo ni pre, ustvari da uopšte nema ničega. Nema tu jezivih, rogatih, smrdljivih, krvavih, trulih i tako dalje kreatura. Kamo sreće. Samo činjenica je tu, a ona nije samo tu. Problem je što je ona ustvari, svugde i svagda. Kraj bez kraja jer nema ni početka.
Bezdan.
Naravno da bez Hekate nije moglo, ali obuzet plimom strave jedva da ju je primetio. Stajala je na samom rubu Ništavila, kao poslednje, što još ima nekakvog smisla. Koja simbolika, pomisli, sada ću da je molim da me povede u pakao, samo da me spasi. Pakao je raj naspram Ovog. Kakav god da je u Reci je, a to je značilo šansu nad šansama. Matica je polako vukla čamac, a Hekata je ispružila svoju mršavu ruku prema njemu, držeći u njoj jednu jedinu dugu sasušenu vlat trave – slamku. Nisam znao da je toliko duhovita, beše mu poslednja pomisao, dok ga je plavila strava, kao od šale gutajući njegovu, činilo se stolećima brižljivo podizanu, neoborivu tvrđavu razuma i intuicije.
- Hvala ti mnogo Ars. Uvek ću te pamtiti. –nežnim glasom prekinu Lina nadolazeću stravu.
Ars je dočeka kao sasioca, pa brže bolje pobeže pogledom u njene oči. Shvati tad zašto je oduvek bežao od nekih očiju i zašto su sada baš te oči tu... gde su oduvek bile.

Pošalji "Buđenje 3/4" na Facebook Pošalji "Buđenje 3/4" na Google Pošalji "Buđenje 3/4" na My Yahoo! Pošalji "Buđenje 3/4" na Live Pošalji "Buđenje 3/4" na MySpace Pošalji "Buđenje 3/4" na Twitter Pošalji "Buđenje 3/4" na Digg Pošalji "Buđenje 3/4" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari